Баражна ватра на Србију – ћорцима
Зар је потребно озбиљно анализирати поруку хрватског председника Зорана Милановића да је он
против „млатарања заставама“ изречену баш у дану кад су Срби обележавали свој празник – Дан јединства и слободе истичући заставе Србије?
Треба ли се уопште освртати на чињеницу да је у истом дану, а више од две деценије после ратних сукоба, Приштина по ко зна који пут најавила
тужбу против „српског геноцида“, а Загреб захтев за ратну одштету од Београда?
Вреди ли икако полемисати о суманутој намери неколико стотина екстремиста да под идеолошком командом Мила Ђукановића запаљеним аутомобилским гумама спрече долазак српског патријарха и митрополита црногорско-приморског у Цетињски манастир?
Има ли смисла и освртати се на опскурно-провокативни гест учитељице из Новог Пазара, која је под заштитом Суље Угљанина, ђацима првог школског дана уместо химне државе Србије у којој живи и ради, пустила такозвану санџачку или бошњачку химну?
Како озбиљно одговарати председницима Хрватске и Црне Гори који удружено, „забринуто“ и евроатлантски арогантно деле лекције Србији и „лупају пацке“ Русији окривљујући је за изазивање нестабилности у региону?
Да ли је упутно трошити време на покушај кретенизације јавног мњења небулозама да Србија и Русија у ствари свађају лидере по Црној Гори и коче реформски напредак те земље?
На који начин, осим са ироничне дистанце, оцењивати фарсичан
покушај Сарајева да изазове дипломатски рат са Београдом, пошто је у Србији ухапшен Един Врањ, ратни службеник полиције БиХ, осумњичен за ратни злочин против српских заробљеника?
Како бити озбиљан и релевантан, а полемисати, на пример, са политичким маргиналцима у Србији (имена позната редакцији), који се без аргумената и сувислости селе од студија до студија, од националних фреквенција до прозападних гласила, шире заставе Војводине, вређају српске епископе, бљују мржњу према Русији, Уставу и државним симболима?
Зар се морамо освртати на интелектуалце, аналитичаре, политиканте и толерантне регионалне „помиритеље“ који су као по команди скочили да осуде то што су први пут Србија и Република Српска истовремено донели
закон о заштити ћирилице?
Не заслужујемо – кукуруз лигу
Водила је Србија многе велике и часне битке, али је лутала и у ћорсокаке, тукла се и са много јачима од себе, улазила у унапред изгубљене ратове, јуначки пробијала фронтове, немудро се залетала, губила савезнике и подносила жртве. Сносила је и одговорност за своје злочине и грешке.
Али због своје велике историје, Србија не заслужује да учествује у овој регионалној „кукуруз лиги“ у коју рој агресивних и упорних нападача покушава да је увуче.
Зато, и главе и заставе горе!
Не приличи ни величини ни духовној вертикали Србије, како би се на асфалту рекло, да се шиба са – боранијом.
