Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих.

Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре.

Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија ме води у логор“ и прочитам наглас прву реченицу: Био је сам почетак октобра `42.

И мада знам скоро сваку реченицу напамет, читам даље, несвјесно све тише, до ријечи на које глас утихне:

„.. неколико ноћи прије спавања (мрак у ово доба брзо пада), сједио сам у бараци и плакао питајући се: „Хоћемо ли се икада сви састати за оним нашим кухињским столом”? Сазнања и вријеме увјерили су ме, још прије годину дана, да су ми оца и брата, и све оне који су са њима отјерани, усташе убиле у Јадовну. Но, ја сам претпостављао и њих за тим столом. А за мајку и сестру нисам знао гдје су завршиле.“

И сваки пут на том мјесту у књизи га угледам, без да затворим очи. У полутами, у дну бараке, увукао се у себе, умотан у капутић, дрхти од хладноће и мусавом, прозеблом ручицом брише сузе.

Јадовничка трагедија оца и брат а онда и његова Јасеновачка, оставиле су трага. Не ожиљке него болне незацијељене ране.

Док је био међу нама, свједочио је о заточеништву гласно и без устезања. Бурно би реаговао на извртање истине и на лажи о Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском, Сиску. Када је та тема била у питању, за њега нису постојали компромиси.

Замјерали би му да је „осјетљив“ а он би одговарао да је преосјетљив.

Обрадовао се када сам му октобра 2009. предложио да заједно оснујемо удружење Јадовно 1941. Већ слиједеће године смо обновили, до тада два пута рушену спомен плочу Грубишнопољцима код Шаранове јаме на Велебиту. Исте године уредили смо и штампали његову књигу. На седамдесету годишњицу смо заједно били на Јадовну. И положили вијенац у Јасеновцу и у Доњој Градини.

Његов глас је утихнуо али свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац, остаје.

Слиједи дио текста из књиге Билогора и Грубишно Поље 1941-1991. чији је аутор.

---

Комшија ме води у логор

Био је сам почетак октобра ’42.

Љеса је отворена откако сам јутрос туда изашао из дворишта. Краве пролазе љесу, прелазе велику башчу, па другу љесу и скрећу у шталу. Ја сам некако мало заостао, кад прије него што ћу скренути према шталским вратима да повежем краве, из наше куће изађе Пепа Моћник.

Врата куће су широм отворена. Оба крила. У кући се према свјетлу прозора виде неки људи. То ме уплаши.

Пепа ме својим фрфљавим говором пита: „Гдје си до сада”? „Па видиш гдје сам. Чувао сам краве”, одговорим ја без неког респекта, као што га према њему никад нисам имао – био је кокошокрадица.

„Ајде, узми одијело и иди у логор. Евица и Јованка су већ тамо”, рече ми.

Продужавам у кућу, краве нисам свезао. Прелазим праг. Пепа иде за мном. Ту сједе неки непознати људи. Пију ракију. Насред кухиње је наслагано неколико врећа жита. Пепа ме на неки начин представи и пита их гдје је моје одијело. Нетко рече: „Мати ти је оставила одијело код Трегнера. Овдје нема више ништа твоје”.

Вратим се у гањак и пређем преко пута у Трегнерово двориште па у кућу. Већ је сумрак. Тета Анка ми даје одијело и браон ципеле, које смо својевремено купили јер их њихов син Лојзо није више могао носити. На ципелама су бијеле, вунене чарапе. Не сјећам се што је било са вешом. Кад сам се обукао, она рече своме мужу Славку: „Ево, готов је. ’Оћеш га ти одвести”? Он нешто одговори потврдно (говоре чешки) и рече ми: „Ајмо”.

Одведе мене мој комшија, онај што је прије шест дана сипао усташама ракију из оне зелене пљоске кад смо Јованка и ја престрављено и парализирано гледали у цијеви усташких пушака, а Далматинац Маријан, који нас је познавао пар мјесеци, расправљао се са усташама.

Доведе ме до капије парка-логора, па оде. Парк је пун свијета. Мало је мјеста и за сјести.

Нађем маму и Јованку. Оне су себи направиле лежај уз један од кестенова. Уз њих лежај имају кума Милка и бака Прицина. Мама плаче и грли ме. Причам јој како сам прошао и дошао.

Касније сам размишљао како ме је тај наш комшија могао сакрити, да не идем у смрт. Сазнао је и видио да су многи већ поубијани. Знао је да нас сада тјерају у смрт, међутим, није ме сакрио.

Има у том парку и неколико сијалица.

Одједном кума Милка каже мојој мами: „Ено, кумо, гори Свети Ђурађ (црква)”. Мама се пропиње, гледа, а ова ће опет: „Ма, је л’ не видиш како гори? Гле”! Мама је једва увјери да је то сијалица, па да јој се чини јер је у правцу цркве. Свијет углавном шути или тихо причају. Повремено долазе усташе и одводе мушкарце. Усташе се деру, породице плачу. Чују се пуцњи и јауци из предстојниковог стана. Чујем коментаре: „Туку их и убијају. Кад их све поубијају, доћи ће по друге”. Тако потраја до јутра.

Стално одводе, стално се чују јауци и по који пуцањ. Спавање је неугодно, земља тврда, под нама је само крпара и имамо некакве покривке. И зима нам је иако „спавамо” обучени. Слушам коментаре о томе кад су на уласку у парк одузимали новац, накит, новчанике, прстење, џепне ножеве… Два захода у дворишту иза Соколане стално су заузети. Стално се прича како се нема гдје вршити нужда. Имали смо нешто круха, али сад наста жеђ. Доносе воду из бунара код школе и из судског дворишта, али то није доста. Јадне мајке и баке тјеше, љуљкају малу дјецу. То је све што им могу учинити.

Стално долази неки нови свијет – неке са завежљајима истоварају из кола, неки улазе у логор са цулима, које носе у руци или на рамену. Једна бака препозна усташу који је дотјерао групу жена и дјеце, ослови га именом па плачући упита: „’Еси ли ђе видио мог Илију”? Овај се, као, насмија па вели: „Ено ти га лежи горе крај линије (просјеке) у шуми. Неће никуда, не бој се”. Јадна плаче, остали се око ње згледају.

Парк, логор за Србе Билогоре

Нетко није предао све куне, него их је површно закопао у суху, тврду земљу. Не знам како, углавном, усташе су то нашле. Са балкона Соколане усташа Рици упозорава све да се јави или пронађе онај тко је сакрио новац или ће нас натјерати у Соколану и међу нас бацити пет бомби.

Ускоро нас тјерају унутра. Иста прича, иста пријетња са унутрашњег балкона. Гробна је тишина, а нетко упорно, врло гласно срче неку чорбу. Дере се Риц до лудила, али овај даље срче. Неки га онда обуздаше и узеше му здјелицу. Он је јадан био глух па није чуо нити Рица, нити своје сркање. Пошто се нитко није јавио за куне, Риц нас изгрди неким гадним ријечима и измаршује нас ван из Соколане.

Изађосмо сви онако ознојени и жедни у парк, на отворени зрак, кад наста неко комешање међу свијетом. Неки се купе тамо ближе плоту, огради према горњем крају. Одатле се види 200-300 метара цесте. Неки опет одвраћају свијет да не иде тамо. Укључим се и ја у ту знатижељу и не дам се одвратити.

Дођем готово до самог плота, а онда, већ ту пред Кузловом и Вепшековом кућом, видим – иду двије колоне усташа са пушкама на рамену, а на пушкама бајонете. Обје колоне су подугачке, а међу собом, у истој дужини, носе мртвачке ладице, сандуке. Призор стравичан за нас немоћне сужњеве. Тихо се говорка: „То су усташе што су их партизани отјерали. Значи, они их убили, а ови их нашли. Сад смо надрљали”. Опет неки одмичу од плота, а други наилазе. Већ је свима јасно о чему се ради. Вијест се шири парком у свим правцима, а стравична колона иде полако и приближава се крижању. Кад се колона сави уз предстојников стан у правцу жељезничке станице и цркве, а ту је најближе парку, стаде.

Ми смо већ сви занијемили. Не сјећам се да ли су звона звонила, да ли су имали глазбу, али се сјећам што нам рекоше: „Наша браћа већ смрде, а ви још ходате. Све ћемо вас поклати! Не поубијати, него поклати. Све”! Прије тога било је још неколико пријетећих, безобразних псовки којих се не сјећам. Тад подигоше лијесове и одоше. Недуго затим опет усташе купе по парку мушкарце и одводе их у подрум предстојникова стана. Неке људе, мајке и жене покривају крпама и јастуцима. Те, назовимо рације, стално се понављају, а јауци уз ријетке пуцњеве сад се чују и по дану.

Негдје предвечер, тета Анка Трегнерова донијела је један велики и један мали крух из крушне пећи и печену кокош. Понешто од тога смо одмах јели, али се сјећам да смо стално говорили о води. Додатни страх од оног призора на цести, учестало одвођење мушкараца, плач њихових породица, допирујући јауци и жеђ, тврди лежаји на земљи и већ хладне октобарске ноћи учиниле су стравичном ту ноћ од понедјељка на уторак.

Усташе раздвајају мушкарце од жена и дјеце

Наш све безнадежнији положај и пуна неизвјесност наметали су нам најцрње слутње.
У испрекиданом сну, у тим, у сваком погледу, непримјереним увјетима одагнасмо и ту ноћ неизвјесности. Многи детаљи су остали незапамћени или су остали у сјени најдрастичнијих. Но, у цјеловитом сјећању остао је дио дана који је наступио – са балкона Соколане упозоравају на тишину и саопштавају: „Сви мушкарци старији од десет година, нека изађу у строј. Ако остане нетко иједан дан старији од десет година, бит ће стрељан. И он и мајка”.

Излазе људи на чистину испред Соколане и некадашње школе. Постројавају нас у четири реда, врсте. Строј се протегнуо од цесте до насупрот католичке цркве и цинтора, па лијево, све до куће некадашњег пристава.

Мајка и сестра плачу и гледају ме. Ништа не говоре. Прешутно и оне и ја прихватисмо пријетњу као реалност и ја пођох у строј. Мајка ме зовну и даде ми крпару и неко цулце у које је нешто ставила, а ја био пошао без ичега. Опет ме обје изљубише и ја се изгубим у строју. Ту постајасмо неко вријеме. Надзире нас неколико усташа, ходају тамо-амо испред строја.

Ускоро долази повелик број усташа и они опколише строј са обје стране, узеше пушке у руке и наређују нам да се окренемо у правцу цркве, односно цесте. Окренусмо се и ускоро је колона четверореда или шестерореда кренула у пратњи усташа са обје стране. По изласку из парка, усмјеравају нас десно цестом, а затим лијево у правцу жељезничке станице. Усташа који је ишао упоредо са мојим редом стално је понављао: „Људи, немојте бјежати јер је све опкољено војском”. Био је у цивилу, али је имао усташку капу и пушку на којој је била бајонета. Слушајући то његово упозорење дошли смо и до краја насеља гдје се наставља пут за Велику Барну, а лијево се иде према жељезничкој станици. Ту је колона савила лијево. Наш ред долази до куће Мишчевића одакле видимо да је испред Јемершића виле постављен пушкомитраљез, а иза њега је, стојећи у граби, усташа.

Колона је ишла поред вагона, а онда нас зауставише и наређују да се пењемо у те сточне вагоне. Људи улазе, ускачу, а они почеше да туку пушкама оне који се пропињу у вагон. Чују се јауци, а онда, отуда са чела колоне, долази усташа Жига и виче да се престане са тучом.

У тој гужви нисам могао да се успнем на вагон, а да не добијем батина. Ушао сам напола угуран под вагон. Сад, пошто су готово сви ушли, старији су ми помогли да се попнем у вагон. Још су довели неколико људи па су и њих утјерали у наш вагон, јер, као, ту још има мјеста.

Марвеним вагонима у неизвјесност

Затворише врата. Спустише ону тешку резу. Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно јер је у вагону владао мук, као да никога нема.

Касније је некако избројано и установише да нас има 81 или 89. Тих октобарских дана владале су велике врућине. Док смо ишли лошом макадамском цестом, дизала се велика прашина. Почеше неки људи да скидају кошуље, а други узимају ручнике па машу, покушавајући да расхладе несносну врућину. Било је то углавном без ефекта, но ситуација се погоршава јер почиње вршење физиолошких нужди. Док смо још стајали на жељезничкој станици, људи су молили усташе да их пусте ван, али одговори су били брутално безобразни, примитивни и пријетећи.

Стајали смо ту дуго. Никако да воз крене. „Онда ће бити хладније”, коментирају људи. Људи препознају неке усташе поред вагона па их моле да им донесу воде. Опет псовке, дерњава и увреде. Без обзира на то што се годинама познају. Сви односи кроз године заједничког живљења, дружења, међусобног помагања, заједничког весеља и туговања не вриједе нити чашу воде.

Ни данас се не могу увјерити да би такав однос могао настати или постојати у замијењеним позицијама, улогама.

Жеђ постаје несносна. Стари Јањић је ступио с памети, бунца, тражи воде и шибице. Не може нигдје да сједне па се навали на људе до себе, а за њих је то неиздрживо па се измичу. Други, опет, приговарају што се измицањем јадни старац наслања на њих. Људи моле воде за њега, опет исти коментари, а један од усташа са пуно злобе у гласу виче: „Напит ће се у Сави”. Тада нетко рече: „Па они ће са нама у Јасеновац. Сава је код Јасеновца, а тамо је велики логор из кога се нитко жив не враћа”.

У неко вријеме вечери воз је кренуо. Мали прорези, решетке на сточним вагонима нису донијели прижељкивано освјежење иако је била ноћ. Још је један од старих људи ступио с памети. Пошто обојица неконтролирано вичу и траже воде, усташе лупају кундаком у ограде вагона и пријете да ће их извести из вагона и поубијати. Ништа није помогло. По један усташа у пратњи воза налазио се између два вагона. Врућина је несносна, људи врте ручницима и кошуљама. Смрад постаје све јачи и несноснији. Вагон је толико пун да се ради нужде готово и не може доћи у онај угао у којем смо, како смо се сви сагласили, вршили нужду. Тешко је, готово немогуће, и чучнути, простора има само за стајање.

Већ смо двије ноћи проборавили у том тијесном простору, несношљиво врућем и засићеном неподношљивим смрадом од вршења велике и мале нужде, остатака ђубра од раније превожене стоке и зноја нас јадника. Нема више ни разговора шапатом. Чује се само понеко грубље дисање и покоји кашаљ. Повремено настаје, сада прешутно, помјерање, гурање, јер нетко у нужди покушава да чучне. Ваљда је то била посљедица замора, убитачне жеђи, врућине, влажности смрдљивог амбијента и коначно мирење са судбином насилног умирања и путовања у смрт.

Један од виђенијих људи кога сам познавао из виђења, мислим да је радио у паромлину, одједном полугласно каже да ћемо ускоро знати возе ли нас у Њемачку или у Јасеновац. Он то објасни наредним, скорим усмјерењем воза из станице у којој смо стајали цијелу ноћ. Он је свитањем препознао станицу на којој се налазимо.

Воз је у неко вријеме дана кренуо и то на ону страну коју је он означио да је у правцу Јасеновца. Он то још једном потврди: „Возе нас у Јасеновац, а одатле повратка нема”.

Људи се ускомешаше, неки тихо плачу, неки тихо наричу: „Јој, тешко нама”. Неки негирају сада већ јасну смртну слутњу призивањем разума по коме се то не може догодити са толиким бројем невиних људи. Неки то оспоравају наводећи већ почињена масовна крвопролића усташа у Гудовцу, у „Даници” код Копривнице, Јадовну, око Пакраца, у Лици и најсвјежије, на Козари.

Опет је дан несношљиво врућ, људи стоје некако нахерени једни на друге, без снаге, мало их стоји усправно. Нема никога од мојих вршњака. Ни ја не стојим усправно. Како ме са које стране нагурају на другу, у таквом се положају нађем до другог помјерања, сваки отпор је једноставно немогућ.

Нетко се огласи: „Ево, пише Јасеновац. То је жељезничка станица Јасеновац”. Поче комешање, сви настоје да провјере ту злокобну истину.

У логору Јасеновац

Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац.

Поче нагуравање вагона, ударање амортизера у низу вагона, а затим воз крене. Иде полако и ускоро стаде. Они крај решетки (постоје двије у вагону) гласно изговарају: „Ено Саве, возе нас према Сави”.

„Ено воде”, гласно говоре други, „О Боже, колико има воде”.

Коначно, некако догураше и мене до решетке на лијевој страни вагона. Осјетим свјежину зрака иако вани сја сунце. Чини ми се – да ме баце у Саву, пливао бих и пио воду. Чују се извана све јачи гласови са пуно псовки. Више гласова људи који стоје поред решетки преноси нам обавијест да се око вагона распоређују усташе и да на пушкама имају бајонете. Тамо негдје десно од нашег вагона чује се јаук и престрављени плач неког човјека праћен псовкама усташа.

Питају усташе оне крај решетки: “’Оћете воде, јесте жедни”? Сви јадници који то чуше вичу: „Јесмо! Дајте нам воде”, па се нагуравају према решеткама. Умјесто воде, усташе, довикујући разне погрде, бацају у решетке суху земљу са шодером и прашином. Јаук са десне стране све је ближе.

Отварају се вагони уз заглушно лупање вратима, вику и псовке усташа. Наређују нам да излазимо из вагона.

Јаук оног несретника не престаје, иде у нашем правцу. Усташе га туку некаквим комадима дрвета. Двојица људи га напросто носе – ставили му руке испод пазуха, а ноге му се вуку по земљи. Пролазе мимо нас. Та дрва, којима туку тога, већ раскрвављеног човјека, мени се учинише као они „цијепци” од таре (стана за ткање) или су баш били тако обликовани и подешени за батинање.

По изласку из вагона, постројавају нас уз вагоне. Вика и махање рукама усташа усмјеравају нас у оном правцу у којем одвукоше јадног постаријег човјека за кога неки рекоше да је Јоцо из Грђевца, чини ми се да рекоше из Великог Грђевца.

Разабирем да усташе вичу: „Гони у раку! Сви у раку”! Пошто се код нас рака зове ископана јама гдје се сахрањује сандук, ладица са покојником, све се пропињем у знатижељи и страху да видим ту раку у коју сви идемо. Колона иде по сухој утабаној и прашњавој земљи, није то никакав пут, па ни стаза. Ускоро скрећемо и идемо помало низбрдо у некакву широку ископану јаму, врло велику. Изгледа ми то као јама од циглане из које се вози земља за прављење цигле. Сад се из непрекидне вике усташа разазнаје да нас настоје раздвојити у два реда (врсте).

Зауставише нас.

Гледам тко је у мојој најближој околини. Мало даље видим Стеву Смиљанића, мог вршњака. Он и ја смо повремено и наизмјенично сисали заједно његову мајку Марију и моју мајку Евицу, овисно какве су послове и обавезе имале на својим имањима или у узвратним мобама. Има ту још мојих вршњака и оних коју годину старијих, али никога не познам. Нешто даље опазим Милана Адамовића. Он је дотјеран са Козаре и био је два, три мјесеца код Јере (Јарослава) Голдштајна (Gottstein), чувао краве и радио остале пољопривредне и домаћинске послове.

Десно од мене је кум Шандор Амиџић, психијатријски болесник, повратник из Америке. Сви су га звали кум. Ставио је обје руке на свој штап испред себе. То је комад грабовине, “пригла” од грабовине, како су га мјештани називали. Сјећам се тога штапа, којег сам виђао приликом повременог доласка кума Шандора у нашу кућу ради хране и да се огрије. Он је имао свој распоред у селу, па није никога посебно оптерећивао својим скромним потребама. Нетко га запита: „Куме, како је”? „Не ваља куме”, одговара Шандор. То ме се некако посебно чудно дојмило јер на такво питање у нашој кући или на улици, кум Шандор је увијек одговарао: „Добро куме”! Ходају усташе између наше двије врсте, па у ону врсту са друге стране преводе из наше старије и дјецу, а отуда у нашу врсту преводе младе људе. Оде преко и кум Шандор. Био је он просјед, али није био толико стар да би спадао међу старце. Ваљда се тако дојмио зато што је био необријан.

Схватим, коначно, из усташких коментара и молби неких људи да иду међу старце, јер нису способни за рад, да сам ја остао међу онима који су способни за рад. Још је и Стево у овој врсти, али, ето, оде и он на ону страну. Кад то видјех, кренем ја сам на ону страну. Види ме усташа, подвикну ми: „Марш натраг! Тко ти је рек’о да прелазиш”. Полугласно коментирам како то да Стево оде тамо, а ја остајем овдје гдје никога од вршњака не познам. Нетко рече: „Он је показао руке да виде како не може са њима радити”. Схватим ја то, али опет кренем преко. Изгрди ме усташа најпогрднијим ријечима, да их не спомињем, те запријети: „Пробај само још једанпут”! Помирим се са судбином и останем ту гдје јесам. Чује се заповијед: „Гони ове, гони натраг у вагоне”. Окрећу се старци и неки вршњаци у врсти гдје је и Стево и одоше натраг у вагоне. Ускоро окренуше и нас, али у другом правцу.

Напуштамо раку и ускоро улазимо у жицу. То је велики простор ограђен жицом, у њему нема никаквих кућа нити барака. Терен је врло нераван, све некакве кврге. Као да је ту ходала стока по блату па остале рупе и кад се осушило, остало је овако. Тек сад сам видио колико нас је пуно дотјерано. Мало касније опет долазе, познајем неке, разговарају они и ови што дођоше са мном. Чујем како закључују да нисмо сви стали у раку па ће их још доћи.

Посједасмо по тој неравној земљи и одједном се створи нека гужва из које долази вијест: „Доносе нам воду”! Сви смо на ногама. Жеђ је досегла кулминацију. Сад видим једног човјека који носи канту, вјеројатно са водом будући да га сви пресрећу са некаквим својим посудама. Он покушава да им удовољи, али више се воде просипа него што се успе у те кантице, здјелице и тањуре које ти жедни људи пружају. Ето још неколико људи са кантама, а гужва се смањује јер неки пресрећу доносиоце воде. Добио сам и ја воде у моју здјелицу. Попијем је и чекам долазак сљедеће канте. Опет су гужве, но ипак добијем још воде. Страх и тортуре које смо преживјели од изласка из вагона, избацили су из наше психе осјећај жеђи. Јачи је био нагон за одржање живота и борба против физичког уништења, чега смо чак и ми дјеца постали свјесни. Стравична слика старца Јоце из Грђевца мора да је код зрелих људи избрисала сваку илузију о опстанку и повратку кући у живот. У мени је несхватљив положај тог јадног старца будио велики страх и осјећај да то могу и мени учинити.

Ту ми се први пут наметнула помисао и створио осјећај да се никада нећу вратити кући. Доживљај у раки, грозна псовка усташе то је још потврдила. Све то осјећај жеђи ставило је негдје изван нас. Тек појавом доноситеља воде, осјећај жеђи добио је сву своју вриједност – постали смо свјесни неподношљивости и измака физичке снаге. Том посљедњом снагом, сви смо на неки начин учествовали у гужви, настојећи доћи до воде. Ваљда је то био посљедњи улог избезумљеног ума у усмјерењу нагона за самоодржање. Одрасли, зрели мушкарци међу собом коментирају о људима који су доносили воду. Говоре како су мршави, како једва носе ону канту са водом, како су изгорјели од сунца, како су гладни, траже круха… Нетко рече: „Онај јадни Јоцо сигурно је завршио у јами”. Јаднога Јоце нигдје нема.

Идем и ја нешто појести из мога завежљаја, цулца (како смо код куће звали такав завежљај). Развежем цулце, а онај комад пилетине смрди ми по ђубрету из вагона, комад круха, исушен и дјелимично издробљен, има исти мирис. Пробам јести, па некако ми не иде. Осјећам сада и глад, али не иде. Сједим крај те моје јадне софре у двојности, дилеми и напрезању између осјећаја глади и неподношљивог, смрдљивог, ђубретарског воња и изазовно лијепог изгледа комада пилећег меса. Ту је ваљда и асоцијација на посљедњи поклон моје брижне мајке који ми је у задњи час угурала у руке, кад ме усташе у грубишнопољском парку утјераше међу одрасле мушкарце.

Док сам сједио са мојом непомичном дилемом, дакле, исто сједећом, наиђе један од доносилаца воде па ме замоли да му дам мало круха. Дадем му цијели комад и кажем да би му дао и месо, али да оно јако заудара на ђубре из вагона. Нисам ни завршио, а он узе оно месо и оде. Кад, ето и другога, пита имам ли још што за јести. Кажем му да немам показујући на моју ланену салвету, а он се сагну, покупи мрве са салвете, а онда је истресе на један длан, преклопи га пред устима и сасу мрве у уста.

Ваљда сам мало задријемао кад нетко виче да се иде на шишање. Говоре да шишају до голе коже, а одрасле шишају и испод пазуха, а и доље. Нетко пронесе глас да је међу брицама и Миле (Милан) Босанац, брицо из Грубишног Поља, који је 26. априла 1941. отјеран у Копривницу међу оних 504 Србина. То је било велико изненађење јер смо ми већ имали увјерљиве податке да су сви ти људи отјерани из Копривнице у Госпић и поубијани у Јадовну и на отоку Пагу.

Идем и ја на шишање и стварно видим кума брицу (тако смо га звали у Грубишном Пољу), јавим му се и он ме препозна, измјенисмо пар ријечи и ја одох јер су други наилазили на шишање, а многи људи жељели су са њим да поразговарају. Вратим се тамо гдје сам малоприје сједио и сложим моју крпару да прилегнем. Размишљам – како то да ту нема никакве зграде у којој бисмо сви спавали, како ћу спавати под ведрим небом, вани, а имам само крпару и плахту што ми је мама дала на одласку из парка у Грубишном?!

Опет поче неко комешање, кретање, разговарање… То се одмах чује јер је иначе тишина, сватко је са својим мислима, сви углавном шуте. Сад кажу да се дијели храна, а многи немају у што да је приме. То је нека чорба. Дијеле је са кутлачом, шефљом. Многи немају ни кашике, неки срчу из тањура па при томе и просипају. Не знам како сам дошао у ситуацију да и ја сркнем из тањура. Окус је био готово одвратан. Ради се о доста бистрој текућини, несланој, а у њој плива по који комадић љуске од крумпира и види се по која мрва крумпира. Један од логораша, који се још ту нашао, тражи да му препустим тај тањур и напросто ми га узе. Ја, без животног искуства, мислим – бит ће сутра нешто боље, нешто друго, па ћу сутра јести. Неки у близини мене коментирају, разговарају о сусрету са брицом Босанцом, па о томе како је у води било и косе, а да ми онако жедни то нисмо видјели. Па онда о храни коју смо добили без круха. Кажу: „Бар да је било круха, ипак би се нешто појело”. Поред раније жеђи, многи људи су били и гладни већ неколико дана јер су пар дана боравили у логору у парку, а били су из села ван Грубишног Поља. Ја сам имао пилетине јер је мама поручила Анки Трегнеровој да оде у наше двориште и да ухвати пиле или кокош и да нам испече. Она нам је то учинила. И крух је испекла и донијела у парк.

Пада помало мрак. Људи лијежу на ону голу суху, тврду и неравну земљу. Никако да се смјестим за спавање, увијек нека кврга жуља, напросто нема нити за корак равне земље. Постаје зима, стављам пола крпаре под себе, а половицом се покријем. Мало задријемам па се опет будим дрхтећи од зиме. Повремено се чује тихи разговор, ништа разумљиво. Пошто не спавам, напрежем се да чујем који разговор, шапутање, али ништа. Неки људи ходају, с вечери их је било неколико, а сада готово сви ходају, неки сједе. Та несана ноћ, хладна, а никаквог рјешења или изгледа на боље нема, улијева неку злу слутњу, осјећај безизлазности, а беспомоћност је већ ту. Људи разговарају о томе како је јучер био врућ дан, ноћ ведра, а ево, пред зору се навуче ова маглуштина пуна влаге. Кажу да се јутрос мање види него ноћас.

У тој маглуштини освану и јутро. Не знају људи ни колико је сати, нитко нема сата. На улазу у логор била су два стола, сваки са једне стране. Наредили су нам да сав новац, оштре предмете, ножеве, шкаре, новчанике, прстење, златнину, оловке и пенкала ставимо на те столове – уз обавезну пријетњу: „Тко нешто не преда, бит ће стрељан”. Људи су све предавали, а неке су и опипавали не би ли штогод нашли.

Неки се запиткују хоће ли бити каквог доручка? Било чега, само да буде топло. Међутим, ништа се не догађа, а поче помало и киша да пада. Она маглуштина поче да се претвара у ситне капи, хладне као солка. Тако, поред хладноће, поче и влага. Не знају људи што ће са собом. Неки су само у кошуљама, а већина само у љетним капутићима јер су тако затечени код куће овог, до јучер врућег октобра. Солка коначно пређе у кишу. Ја сам имао шешир – лијеп, браун, а крпару сам ставио преко рамена. Од доручка нема ништа, а некако почетком кише почеше нас постројавати.

Стојимо у строју, киша пада, чекамо неко вријеме и онда крећемо. Тога јутра држао сам се ближе Пери Амиџићу и његовом очуху чика Тоши. Тако сам се нашао у реду иза њих. (У Грубишном Пољу смо били комшије, пета кућа преко пута). Колона улази међу неке бараке, ту опет стојимо, па мало кренемо и уто чика Тошо извади из џепа невелик комад круха, откину комадић и даде га Пери. Ја гладан, без икаквог срама, рекох: „Чика Тошо, дајте и мени мало”. „Немам, Милане, више од шаке. Морам чувати за Перу”. Изненадих се и зашутим. Сјетим се оног комада круха што га дадох оном јадном доносиоцу воде.

Пред нама је нека шупа – надстрешница, постављена попријеко у односу на наше кретање. Са десне стране на повишеном мјесту, као на некаквој трибини, налази се повећа група усташа. Има њих и са лијеве стране, али овдје нема трибине. Гласно говоре, ваљда коментирају наш долазак, смију се, забављају се…

Одједном Перо гласно рече: „Ено Ђур`ћа”! Довикује: „Ђур`ћ, ево и мене”, и махну руком. Гледамо на ту страну и чика Тошо и ја. Не познам ја Ђур`ћа иако сам га некад, прије пар година, виђао код Пере. Али, видим, један усташа престаде да се смије и одговори Пери: „’Еси дош’о, пичка ти материна српска“! Перо зашути, а чика Тошо му истовремено рече: „Шути Перо”.

То ме је страшно погодило. То је био још један прилог слутњи о безнађу. Киша пада и не пада, хладно је и влажно, а и наши капути су мокри.

Ђур`ћ, Ђурић, Ђуро Крамарић је најмлађи син извјесног Крамарића са Боровца, више Велике Ператовице. Најстарији син му Миле Крамарић, живио је у засеоку Сталовица у Грубишном Пољу. За средњега сина не знам. За Ђурића знам да је послије завршене основне школе био код Пере, ту се хранио, са Пером спавао. Није то било пар дана, нити пар мјесеци, већ више година. Перо је био од мене старији четири године, а Ђурић од њега двије-три године тако да смо се ријетко заједно играли. Зато га сада не бих препознао, особито међу једнако униформираним усташама. Ето захвалности!

Коначно улазимо у ту надстрешницу, која је већ готово пуна, има мало мјеста. Ускоро поче вика иза нас. То усташе вичу и нагоне људе да се гурају и улазе у већ испуњени простор. Ето, ми смо сретни што смо стали под кров. Дрхтим од хладноће, али је све већи проблем стајање. Нема се гдје сјести, а да и има мјеста, доље је земља, а и блато. Не дају нам ништа јести, а ни воде нисмо данас пили. Негдје у ноћи киша поче јаче падати. Стојим и дријемам, сви шуте. Сватко је ваљда био свјестан свога и положаја свих нас.

За моје године то је било нешто тешко, неиздржљиво, страшно. Ни од кога не можеш тражити и очекивати помоћ. За разлику од одраслих, био сам поштеђен размишљања о судбини свих, то ми је било недокучиво, хрвао сам се са својом немоћи. У тој мојој немоћи стојим, дријемам, људи се гурају па ме помјерају, не можеш, а нема ни помисли о томе, да се опиреш, одупиреш. У томе гурању и несвјесном помјерању нађем се на мјесту гдје на мене цури киша са крова надстрешнице. Зло! Сва срећа да имам шешир, али и он се као напунио па то цури по раменима и врату. Не могу да се помакнем. Нитко не би пристао да се замијенимо за мјеста ако му кажем разлог. Но, гурање се ипак настави, јер ваљда то није било једино мјесто гдје је кров цурио па се нетко јачи успио помакнути и тако ту преноћисмо.

Сутра прије подне дадоше нам опет онакве неслане крумпирске чорбе. Посркао сам је из моје здјелице, остале су само љуске. Ипак, топла је и мало ме је окрепила.

Сад ми настаје амнезија све до смјештаја у једну бараку близу кухиње у којој је поред одраслих људи било доста мушке дјеце. Већину бараке заузимали су одрасли, дјеца су спавала и боравила на крају лијеве стране од улаза. Сад ми је најближи био Милан Адамовић, дјечак дотјеран са Козаре, око двије године старији од мене. Моју крпару смо стављали под себе, а капутима смо се покривали стиснути један уз другога. Његов капут је био сиве боје, од војничког сукна. Ја му приговорим да није добро да носи тај капут јер ће га усташе сматрати партизаном. Питам га како то да није понио неки други капут. „Ама, немам другога. Овај сам донио са Козаре јер га нитко други није хтио. Кад су нас Нијемци и усташе опколили, партизани су скидали са себе све војничко, бацали то нама, а они облачили све што су могли обући. И онда је по ноћи било зима, па сам ја узео тај капут и ето, до сада га стално носим. Не знаш брате како је на Козари било страшно”, каже. „Сједи читава фамилија око ручка, а оно удари граната међу њих. Наиђе авион па баца мале бомбе па њима све поубија и израњава. Онда пуца митраљезом, па се враћа, па опет. А онда кад дођоше усташе и муслимани, поклаше јако пуно чељади. Клали су цијелим путем, неке изводили у шуму, а неке одмах ту у јарку, граби”, говори. Рече ми да има брата у партизанима. Не зна да ли је жив. За себе је говорио да је од Приједора, ништа поближе.

Једно јутро видимо – дотјерано доста народа. Мушкараца, жена, дјеце, стараца… Значи, њих нису раздвајали, то су цијеле породице. Сједе у просушеној, повисокој трави, ту, педесетак метара од нас, десно од пумпе гдје се даје вода, и ту је увијек гужва. Тај народ није тамо гдје смо ми били, на оној голој земљи, него са ове стране жицом оплетеног простора.

Милана су одредили да иде правити гајбе од летвица за воће, јабуке и шљиве, па се виђамо тек увечер на спавању. Тако ја одлутам тамо према пумпи, гледам тај свијет за који кажу да је дотјеран из Црквеног Бока и да ће их вратити кући. Помишљам како би било добро кад бих могао до њих, па да и ја изађем из овог пакла. Видим да неки нешто једу и то ме привуче к њима. Кад, ето ти на коњу оног заставника кога зову „101” (Стоједан). Опсова ме издалека, ја потрчим према бараци, а он баци некакву батину за мном. Мислио сам да сам готов, али он на срећу не пође за мном. Прича се по логору да је назив „101” добио по томе што је негдје одједном заклао стотину и једног Србина! Он се ту врло често мотао, најчешће са коњем, тако да смо га брзо упознали.

Они из Црквеног Бока су кроз један или два дана нестали са оног простора.

Наиђе опет по који лијепи дан. Некакви редари почели су, једанпут или двапут дневно, одводити групу дјеце у кухињу да гуле и режу крумпир и слатку репу. Видим једног дана дугачки ред људи од пумпе за воду (ту је и пролаз, врата) па тамо до оног ограђеног простора гдје смо прву ноћ ноћили. Приђем нешто ближе и у реду видим Перу Амиџића. Можда ми се он и јавио из тога реда. Углавном, питао сам га камо иду, а он одговори: „За Њемачку на рад”, и помало се насмијеши. Чика Тошу не видим. Завидим Пери гдје оде из овог зла, а ја остајем. Не видим неколицину других младића из Грубишног Поља које сам видио у парку. То су Ђуро Гашпаревић и Милан Векић, дечки од 16 до 17 година.

Још сам препознао неколико одраслих људи који ’41. нису отјерани у Копривницу – један од Дражића и један кочијаш из паромлина, мислим да се презивао Ковачевић (познавао сам га по имену Милан Кијурина).

Ујутро добивамо чорбу, увијек готово исту како сам је описао. Уз њу добијамо око петнаест дека ’леба. Мали комад, али тежак као цигла. То је за мене био нови термин – проја. Размишљао сам о томе како ћу је кухати ако одавдје изађем. Некад је за вечеру слатка репа (то се код нас звало цуко репа, од ње се правио сируп). Сад сам је први пут пробао као јело – несхватљиво лоша, огавна. Сви је приме као оброк, но унаточ неподношљивој глади, увијек је има у киблама испред кухиње, не поједе се.

Почесмо ми дјеца ићи на рад – чупање предива (лана). Идемо у реду по два, прати нас неколико усташа. Не идемо далеко. Зима је, блато, влага, солика… Зебу руке. Али, руљимо сјеме лана и једемо. Подношљиво је. Пуно боље од цукор репе. Нажалост, добисмо прољеве, тешке прољеве. Неки одрасли редари, који нас понекад воде умјесто усташа, кажу нам да је то од сјемена. Не знам да ли смо их послушали.

Кад нас постројавају за доручак или вечеру (то је уједно и ручак), усташе вичу: „Наступ”! Ту се морамо журити јер буде и батина. Онда обично идемо у реду по два, сваки са својом порцијом. Прије вечере у наступу дају се и понека обавјештења, приопћења. Ту се некад изричу и осуде. Једном приликом наредише наступ, још се види, управо су се вратиле колоне са послова на насипу. Некако пуно вичу: „Наступ, наступ, ајде, трком”! Стрчасмо се. Постројише нас у неколико врста. Људи нешто коментирају: „Ма, зашто они леже? Ма, како то, зашто леже”? Знатижељни запиткују оне напријед: „Шта је, како леже, кол’ко и’ је”? Сад ту испред нас стоји више усташа него обично. Један стоји испред наше групе, а они људи што леже су између њега и нас. Имамо сазнање да људи леже на леђима, да су им руке свезане на леђима. Усташа нам гласно саопћи да су ти људи, док су помагали кухарима у кухињи, покрали и јели крумпир који је био одређен и намијењен за прехрану свих заточеника, тј. нас. За то недозвољено дјело кажњавају се смрћу стријељањем. Издвоји се један усташа и чују се пуцњи. Ми се следили. Послије њега наставише други, убише шеснаест људи.

Вичу: „Одступ! Вечера”! Нахрупише људи према казанима, који су били изнесени иза нас, да што прије добију вечеру. Како је маса нагрнула, причало се да су неки страдали од вруће пуре, опржили руке, главе, упали у казане. Ноћ је била неспокојна – страх, немир. Никако да се заспе, а томе помаже и хладноћа. Зима је и одозго и одоздо. Послије устајања и доручка одредише једну групу дјеце да иду на рад у кухињу.

Некад сакупе доста дјеце, па нам неки учитељи држе наставу. Причају о томе како код нас има пуно воћа, особито јабука, по земљи, а нитко их не купи. Кажу да Нијемци од таквих јабука праве мармеладу, те да би тако требало и код нас радити. За једног учитеља кажу да је Стево Ребровић. Он је млад човјек. Има и један старији. Њега зову „учо”. Он ми је једном пришао и каже ми: „Ти си нови. Одакле си”? Кажем: „Из Грубишног Поља”, а он се заинтересира и постави ми доста питања. Ја му испричам шта се све догађало. Највише пита о партизанима. Кад год би ме видио пригрлио би ме и поставио по још које питање. Једном ме пред једним човјеком питао нешто што ме је већ раније питао, ваљда да и овај то чује. Приликом мојега некаквог мотања око кухиње, тај исти човјек ми приђе и даде ми коријен од купуса, неогуљен, са доста купуса око њега. Халапљиво сам то појео на осами, даље од погледа свих гладних очију. Сјећам се да је био равно подшишан и рекоше да је он шеф кухиње.

Кад се врате они са рада у кухињи, увијек донесу по који крумпир, сиров. Дакле, ни оно стријељање неки дан није била препрека нагону за одржањем, нити код дјеце! Нека дјеца из других крајева дуже су ту од нас са Билогоре. Они стављају те крумпире у џепове, сашију џепове па се крумпири скухају кад одијело иде на парење, раскуживање. Купање и чекање на робу из паре (гдје смо напросто умирали од зиме испред некакве бараке, голи), звали су „дезинфекција”.

Повремено видимо у логору двојицу малих усташа. У црним су униформама, за опасачом им припасан нож. Прича се да они нареде одраслом човјеку да се сагне како би га шамарали.

Послије једног доручка, пробраше између нас приличан број дјеце и кажу да идемо градити “насип”. Постројише нас, вичући на нас да се журимо: „Трк, трк”! Сустигосмо колону одраслих, који су ишли испред нас. Ускоро улазимо у некакав пут, блато, у правом смислу ријечи, до кољена. Усташе иду по насипу и стално нас пожурују: „Трк, трк”. Некима остају ципеле у блату, некима испадне каква торба или порција. Тко покуша да потражи ципелу па се задржи и тако омета друге у кретању, бива пребијен. Одмах усташе силазе са насипа и туку. То је било стравично. Коначно из тога блата, али и из жице, излазимо на прелаз пруге. Ту нас усташе прикупише у краћу колону. Чело колоне је пред прелазом. Наилази влак. Усташе вичу на оне у првом реду да приђу ближе, а неки стављају камење у простор између шина на прелазу. Влак прође, а камен под налетом точкова није излетио и није никога од логораша ударио. Тако су пропали шала и весеље усташа. Нитко, на њихову жалост, од тих јадника није био повријеђен. Послије неког времена дођосмо до „насипа”. То је гомила влажне земље, широка као пут, са неколико метара нагнутим, скоро стрмим странама.

Не види се колико је дугачак. У те нагнуте стране удара се коље, између коља прави се плетер, а онда се то насипа земљом. Логораши возе земљу у тачкама. Има и коња са некаквим колицима у којима се вози земља. Ми дјеца доносимо грање. Усташе стално пожурују на рад. Наложене су и ватре, али не дају да се гријемо. Код једне ватре налети неки усташа на коњу па некаквом батином, колцом растјера два, три човјека што су покушали да се огрију. Један паде, а усташа навраћа поново коња према њему и сваки пут удара гдје стигне. Оста јадник лежати. Ми настављамо посао без застоја. Рекоше касније да је затрпан у насип. Наводно се то чешће догађало.

У предвечерје се враћамо у логор па идемо у строј за вечеру. За вечеру обично пура. У току дана на насипу се даје и кратак одмор. Онда се може сјести на грање, а тко има што за јело, може то пригријати на ватри. Један човјек је имао некакву дугуљасту кутију од бомбона (пиксу), а у њој нешто кукурузног брашна и масти. То је загријао и јео, а цијели насип је замирисао – то ми је остало незаборавно. У вријеме једног таквог одмора, позове ме један усташа и даде ми своје блатне глежњаке да их оруљим и очистим. Били су полусухи. Мучим се ја, јадан, руљим, а руке ми црвене од зиме и руљења. Отирем глежњаке и о своје хлаче, само да буду што изгледнији. Поче он да ме испитује штошта, ја одговарам како би њему боље „пасало” и тако сам некако остао жив – није ме за мој труд наградио ни ножем, ни метком, ни батином. Могао је како је хтио, а ја сам тога био свјестан и стално сам се бојао да ће крај бити такав. Узе глежњеке и вели мени: „Ајде ти сад даље ради”! Влага и магла, солка пада, хладно је.

Опет у повратку: „Трк, трк”! Опет батине, пребијања, јауци, вика и кревељење усташа. Улазимо у жицу, ту је мање блата иако га и ту има доста. Хлаче су ми блатне до кољена, отежале. „Наступ” за вечеру и ручак заједно, па у бараку. Идем према своме лежају. Као и обично, ту нађем Милана. Он је одлучио да ноћас из „заставниковог врта” украде главицу купуса. Тако је и учинио и ми је у тишини цијелу поједосмо, ни мрве трага није остало. Тамо гдје ради, чуо је од неког младића са Козаре да они повремено донесу по неку главицу. Једне од наредних ноћи убили су неког човјека са главицом зеља у руци. Доста се пуцало и сутрадан смо чули шта се десило.

Милан Адамовић предложи да ће од свога пешкира направити обојици торбе, а мој ћемо пешкир преполовити да обојица имамо за брисање. Ја сам то весело прихватио јер је било неспретно везати здјелицу за каиш, а кашику носити у џепу. И са пешкиром је незгодно. Милан то уради на наше велико задовољство, пребацимо упрту преко рамена и дивота. Његова је порција некаква кантица са поклопцем. Послије једног повратка са „насипа” не нађох Милана у бараци. Чекам, мислим доћи ће, негдје се задржао. Прође и вечера, а њега нема. Немам кога питати, нисам никога знао тко је с њим радио. Прођоше тако два, три дана, а њега нема.

Мени су почеле да отичу ноге. Како сам некад чуо, народ каже: „Отекле к’о ступе”. Осјећам притисак као да је на поткољеницама кожа тијесна. То сам примјетио ујутро кад сам растављао блатне ногавице које су се за вријеме спавања слијепиле. Знао сам да има болесне дјеце и да неки не иду на посао. Тако се и ја јавим неком редару, покажем му ноге и он рече да могу остати лежати. Помало шетам око бараке до кухиње и натраг, по неколико пута. Опазим на једном младићу Миланову торбу! Приђем му и упитам: „Откуд ти та торба? Гдје је дечко чија је”? Он се све нећка да одговори, али ја му покажем да је иста као моја и кажем како су направљене. „Њега је заклао један усташа тамо на послу. Неки њему познат, из његовог краја”, одговори дјечак. Сав сам се следио. „А торба је остала, па сам је ја узео”, додаде он. Гледамо се нијемо и ја га замолим да мени даде Миланову кантицу, а да ћу ја њему дати здјелицу. Он пристаде. Кантица је погоднија, има поклопац.

У та два, три дана кад нисам ишао на „насип”, упознам нека два човјека што спавају ту, близу улаза у бараку. Питају ме с ким спавам, па им ја упола испричам што се догодило са Миланом. Питају с чим се покривам. Имам крпару и плахту. Имам и још једне хлаче од овог капута. Предложише ми да ја спавам између њих, да они имају по ћебе и једну „целту” – шаторско крило. Ја одмах пристанем и те ноћи ми није било зима а „целта” се ујутро сва бијелила од мраза, скорила се. Идемо сва тројица најприје на „кибле” да мокримо и сад их ја упитам: „Какви су то мртваци на тој хрпи”? Већ сам то видио неколико јутара. Онда дођу заточеници (зову их гробари) па их по двојица бацају у кола и одвозе. Ако не стану сви одједном у кола, деси се да људи коментирају: „Па, ено, онај је још жив”. Наводно је ту близу болница па су то умрли болесници.

Негдје трећи дан како ја не идем на „насип”, дође Учо и каже ми: „Иди сутра на посао јер ће сва болесна дјеца ићи преко Саве. Свакако иди”! То „преко Саве” је познати, свакодневни термин и сви смо знали да значи: „У Саву!” За Градину сам тамо чуо, али то се везало за рад на пољима у Босни. Нисам имао сазнања да се тамо масовно коље и убија.

Говорило се да највише људи страда на некаквом „Гранику”, који ја себи нисам могао претпоставити. Да се људи масовно убијају, то сам знао.

Чак сам једном приликом чуо слоган, полупјесмицу: „За три дана, тридесет хиљада, наше браће, поклаше усташе”! Чујем једнога дана од старијих: „Ма, какву Њемачку? Нитко није отишао у Њемачку! Све су их поклали! Па јеси ли видио шешир, па јеси ли видио капут…” (од овога или онога, које су јучер или прекјучер, наводно, отпремили за Њемачку).

Одем ја сутрадан, по Учином захтјеву-препоруци, радити на „насип”. Иста тортура, „трк”, „трк”, зима, не смијемо се гријати (пали се ситно грање које не иде у материјал за „насип”). Дадоше нам кратак одмор. Кад – поче пуцњава и вика усташа. Уперише пушке у нас и вичу: „У наступ, у наступ”! Само што не пуцају у нас. Потраја та пуцњава још неко вријеме, све је гушћа, па престаде.

Ми стојимо, а усташе око нас са пушкама, а на њима бајонете. Враћа се понеки усташа. Причају како је неколико заточеника побјегло. Један од ових што пазе нас рече: „Па неће моћи живи преко оне воде. Морат ће стати”. „Ајмо за њима”, неки повикаше и одоше. Рад се прекида, идемо у логор. Опет се чује пуцњава. Из прича усташа неки од нас су сазнали да су ти јадници, који су побјегли, заиста наишли на неку воду, те да су их усташе ту сустигле. Један је скочио у воду и ту га убише. Наводно је то био трговац из Ператовице (Мале?) Стево, којем није упамћено презиме. Остале на мртво пребише и ставише им „букагије”. Људе са „букагијама” сам сретао по логору, у строју за јело. То је било страшно за гледање. Појединци су о тим сужњевима давали коментаре: „Тај сигурно неће одавле жив изаћи”!

Стижемо у логор. Прије „наступа” за вечеру, навратимо у бараку – нема болесне дјеце! Идемо у онај дио бараке гдје спавају дјеца и гдје су лежали болесни. Нађемо једног дјечака, питамо га гдје су остали, шта се догодило, а он каже: „Ја сам спавао, нисам ништа чуо, а нитко ме није звао”. На посљедњем у низу тих дјечијих лежаја нађемо Стојана Дардића из Ператовице, младића од неких 15, 16 година. Питамо њега, а он рече: „Кад су почели викати и изгонити нас напоље, ја сам се затрпао овим покривачима и бојао сам се изаћи. Нисам се јавио”. Одрасли коментирају: „Ма, о’шли су сви преко Саве. Неће да ’ране болесне. Неће да лијече, него убију”. Неки дјечаци, који су лежали међу тим болесницима, а ишли су на насип или радили друге послове, почели су, тко зна зашто, превртати покриваче и узглавља отјераних. Под једним узглављем (гдје сам се и ја нашао јер сам се придружио осталима) нетко открије неколико тањих шнита проје или круха, који смо следовали. Сваки брзо дохвати по једну шниту, очекују да и ја узмем јер сам ту, а ја не узе! Нетко узе оно што ја нисам хтио, и та хрпица, највреднија од свих материјалних „добара” која су нас окруживала, нестаде. Ја нисам узео, нешто ме зауставило, нешто је у моменту било у мени јаче од вишенедјељне глади. Нешто ми није дозволило да узмем тај комадић, ту шнитицу кукурузног круха који је припадао некоме – кога више нема. Гдје га је добио, тко му га је дао, колико га је добио, колико га је дуго чувао – никад се неће сазнати. Једино се зна да га није до краја појео, судбина је одлучила другачије. Даде то круха на радост и снагу другима. Он је свој дио појео.

Стално сам размишљао о тој хрпици кукурузнога круха која је представљала неупоредиву радост и највећу утјеху сваком нагону и уму, избезумљеном од глади у јасеновачком логору новембра 1942. године. Услиједио је „наступ” за вечеру, а онда назад у бараку.

Сутрадан нисмо ишли на „насип”. Нека дјеца ишла су у кухињу, а нека у „економију” на разне послове. Ту се могло наћи које зрно кукуруза на путу, у блату. Нашла се ту једном каврга – тврда кора од мисираче, оголићена са унутарње стране да ни врабац на њој не би нашао залогај. Међутим, како би је који бацио, видећи да на њој заиста нема ништа, други би је одмах узимао и покушавао да на њој нешто нађе. Онда једне вечери дођоше послије вечере оне мале усташе и саопћише: „Дјеца сутра не иду никуда на рад”. Нека остану у бараци. Значи, нешто ће се опет догодити са дјецом, а сигурно не добро. Смјештамо се за спавање. Сви шуте, мук у бараци.

Ујутро устајемо, хладно, све је влажно, „целта” се бијели. Промијеним хлаче – оне блатне у торбу, а оне као капут обучем. „Наступ” за доручак. Прође доручак. Вратим се назад у бараку до мога лежаја. Видим тамо лијево неколико дјечака. Неки су са Билогоре. Раније их нисам познавао, али ту смо се упознали. Били су то Милан Сужњевић из Велике Барне, Никола Пелиновић из Малог Грђевца, раније споменути Стојан Дардић и још неки чијих се имена више не сјећам. Остали су они који су раније дотјерани са Козаре, Кордуна и Баније. Сви смо уплашени јер се прочуло да су болесна дјеца поубијана, поклана. Једни се тјеше да ћемо ићи у Градину, у Босну, купити воће па ћемо се и најести.

О смртном исходу нитко не говори иако је то у свакоме на свој начин присутно. Уз све то, та неизвјесност нас удрвењује. Налазим се у једном посебном стању. Слутим крај, готово сам га свјестан. Растанак са животом… Међутим, страх је одсутан. Ваљда зато што нема никаквог другог излаза. Постоји само смрт. Ето, она треба сваки час да дође у облику усташког позива „у наступ”. И тиме је прва фаза завршена. Слиједи комад пута до Саве или Градине. А сама смрт, чин умирања – то ми није јасно, о томе немам никакве предоџбе. Знам што је смрт, али како она овдје настаје, чиме, што је то – то не знам, немам представе о томе „чину”. Тај „чин” није у мом злослутном размишљању присутан. Пуно, често, готово стално се овдје говори о смрти, о клању, о убијању… Видио сам и стријељање оне шеснаесторице. Видио сам оног јадног старца Јоцу за кога исто рекоше да је завршио у Сави. Видио сам на насипу оног усташу на коњу како је батином убио човјека па су га, кажу, затрпали у насип.

Видио сам како усташа „из вица” тјера оног јадног Адама (Максима?), по манирима и прозванога луђака, „да легне”. Он јадан клечи, плаче и моли: „Јој, немојте, јој, молим вас!” То је у логору за поједине усташе била забава – наредити заточенику да легне и опалити у њега метак, најчешће у главу. То нисам видио, али се о томе често причало. Ето, знао је то и јадни Адам. Кажу да се послије тога негдје сакрио, да су га усташе тражиле „ради забаве”, но нису га нашли док се није сам појавио (извукао се из неких дрва, дасака).

Једном приликом сам видио како један младић (16-17 година) гласно плаче: „Јој, убили су мога тају, убили су мога тају! Јој, шта ћу, убили су мога тају”! Виче јадан и гестикулира, нитко га не покушава тјешити. Приђе ту неки усташа и каже: „Ма, тко ти је то рек’о? Нису га убили, отишао је на рад”. Наставља јадни младић, гласно и стереотипно: „Јој, убили су га, убили су ми мога тају”! У то долази заставник „101” на коњу, стаде и слуша па рече: „Па нису га убили, јебо т’ он. Шта се дереш”? „Јој, јесу, јесу! Убили су га”! „Води га тамо таји”, заповиједи „101”, „покажи му тају”. Усташа га поведе за раме, а нама је било јасно шта ће му се догодити. Јадан младић у томе свом јаду није могао ни претпоставити да ће га усташа или убити или, што се далеко чешће радило, заклати. Ваљда у тим одсутним увјетима нема разума или у тим увјетима нормалан разум не може реално закључивати. Чим сам чуо болно нарицање јадног младића, слутио сам што ће му се догодити. Закључио сам да се није смио тако изложити, да је морао размишљати о томе што би му се могло догодити.

Пред тај догађај, неколико ноћи прије спавања (мрак у ово доба брзо пада), сједио сам у бараци и плакао питајући се: „Хоћемо ли се икада сви састати за оним нашим кухињским столом”? Сазнања и вријеме увјерили су ме, још прије годину дана, да су ми оца и брата, и све оне који су са њима отјерани, усташе убиле у Јадовну. Но, ја сам претпостављао и њих за тим столом. А за мајку и сестру нисам знао гдје су завршиле. То фиксирање кухињског стола мора да је било наметнуто осјећајем глади. Ето, да се сакупимо баш за тим столом.

А и самоћа је ту дала своје. Проживио сам нестанак Пере и чика Тоше, а вијест о томе како је у смрт отишао Милан Адамовић била је још свјежа. Ето, све то није ми „дочарало” један или више начина како ћу ускоро завршити. Тјерају нас у смрт, идемо тамо гдје нас више неће бити живих. То се мора, тамо нас тјерају да нестанемо. То је схватљиво, ето, управо то у злослутњи чекамо. Али, у мени „чина” нестајања нема, то је потпуно одсутно. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А у ствари, он, тај „чин” – то је смрт.

„Дјеца у наступ”, чују се гласови усташа. Гласови се не чују испред, већ тамо ниже наше бараке. Брзо излазимо. Мени је далеко тамо до мога лежаја па, будући да не бих хтио да изађем задњи, умјесто моје крпаре, ту са нечијег лежаја узмем некакав јорган. Јер, зима је, хладно, влажно, пада солика, а покривача је остало од болесне дјеце која су поубијана прије дан, два. Постројавају нас ту у блату. Око нас је пет, шест усташа. Заповиједају да станемо у двије врсте, у два реда. Држим онај јорган на рамену, а усташа стаде преда ме и каже: „А што ће ти то”? „Па то је моје. Треба ми”, одговарам. „За пола сата ништа вам неће требати. Свима ће вам се гркљани бијелити. Баци то”! Бацим онај јорган иза леђа у блато и шутим. Ту постојасмо нешто подуже кад наредише „одступ”. Разиђосмо се – неки у бараку, неки ходају око бараке, неки одоше према кухињи. Нетко рече да у кантама испред кухиње има доста слатке репе. Нас неколико пође тамо, вадимо комаде репе. Покушавам јести, облизујем је, али не иде. Бацим натраг и одох у бараку.

Једни леже, други стоје у бараци, неки су вани. Већ смо добро огладнили. Нас неколико опет идемо до канти са репом. Поново пробавамо, али не иде. Враћамо се према бараци. Кад – опет „наступ”. Постројимо се и чекамо. Опет исте усташе. Ходају око нас. Долази још један па га ови питају: „’Е л’ да вежемо”? „Немојте, неће они бити готови још сат, два. Дајте им ’одступ’”. Опет се разиђемо, ходамо, мало прилегнемо. Сви углавном шуте. Оста нејасно оно: „Је л’ да вежемо”? Поче прича око тога да ли се то односи на нас. Слиједи питање: „Зашто би нас везали”, али одговора нема. „Бар да нам даду нешто јести”, коментирају неки, па опет навраћају до канти са слатком репом. Сад расправљамо о томе како то да је репа тако слатка, а не може се јести. Ја размишљам за себе, знам да су (особито Пемци) правили од те репе сируп а ето, за јело не ваља.

Прошло је подоста времена. Магловито је, суморно и сумрачно. Према нама сад иде неколико усташа више, кад са насипа који је ту пет, шест корака иза нас, неки човјек пита: „Који је ту Милан Басташић”? „Ја сам”, одговорим некако суздржљиво, полугласно. „Ајде ’вамо, жури се”, каже он и ја кренем према насипу. Он ме сачека. Иде преда мном, ја за њим. Чујем, усташе се тамо нешто деру око „наступа” и постројавања. Ништа се не односи на мене. Нису нити запитали камо ме овај одведе.

Сви ти детаљи остали су ми дубоко урезани у сјећање. Но, иако свјестан тога да су сви који су остали тада отишли у смрт, о завршном чину њихова стравичног неповратног пута нисам никада размишљао. Све се завршило моментом мога одласка према насипу.