Елем, отворила се Пандорина кутија на нивоу земног шара.
Што се тиче пуштања зла у етар на глобалном нивоу, дакле светском, није се могао избјећи ни мали Монтенегро.
Монтенегро је на Балкану, што опет има дубље везе са Пандором. Пардон, са Пандорином кутијом…
Да не пониремо у грчку митологију и не прелиставамо Хесиодов еп „Послови и дани“, који је у то доба садржао сва зла тада познатог и откривеног свијета, отприлике, у вријеме кад су и – празна надања – трагала за сваком трагичном душом…
Наиме, девојчурак Пандора, кад је једног поподнева сама остала кући – играјући се – али и из кобне – радозналости – подигла је – поклопац – са ћупа, и сва зла тадашњег свијета – ругајући јој се – разлетела су се по свијету, којег не бијаше створио ниједан бог, и ниједан човјек, већ је био вјечно жива ватра…. и тако даље…
Зла су излетјела, а Пандора је опет спустила – поклопац – на ћуп, остављајући – унутра – изгубљену – наду…
Есхил ће бити обазривији па ће рећи – празна надања. Доиста, има ли смисла – наду – користити у једнини, питање је које још увијек чами без одговора….
Ћуп – као ћуп – у жаргону, није ништа погрдно, па ни у Црној Гори…
Ћуп је у основи нешто мистично и величанствено, пуно пустог блага. Кад се нешто настани – насели – у миту, гарантује му се и статус…
Друго је, рецимо, корито. Кад поменете корито, намах помислите на свињу, или, политичара који се – прејео – како вазда научава народ. Исто важи и за Минтенегро…
На светском нивоу – отворила се – Пандорина кутија – што се тиче политичара – лопова…
Из Пандорине кутије (ћупа), излетјело је и име актуалног предсједника Црне Горе Мила Ђукановића…
Докле ће га крила унијети, тек ће видимо, што реко један сатиричар. Ће, видимо…
После ове вијести која је обиграла свијет, шта остаје предсједнику комита Милу Ђукановићу…
Не остаје му ни – нада – као терапијски процес…
Не, не остаје му – нада – ни као физичка емоција…
Остаје му само крпа од флоскуле како је то напад на Црну Гору…
Ко је, сада, послије вијекова и вијекова, опет отворио – Пандорину кутију – питање је свих питања…
Како год, Пандорину кутију није отворио Државни тужилац Монтенегра који столује у улици „Слободе“, него неко много моћнији, и много опаснији…
Тај – са великом ћубом – кад отвори своје – кутије – и своје – ћитабе – не затвара их док у исту кутију без поклопца не – затвори – онога који се играо са метафоричком ватром…
Изгледа, опет би ваљало прочитати и Попине „Мале кутије“.
Ништа без литературе. Ништа без мита, и драме, и поезије…
Бећир Вуковић
Магазин Видовдан
