Поштовани Паштровићи, поштована господо Будванска,
Стефан Митров Љубиша, Његош у прози, политичар, посланик на далматинском сабору, и царском вијећу у Бечу, један од највећих стилиста у српској књижевности, како је баш на овом мјесту рекао Милорад Павић, у приповијетци ‘Скочиђевојка’ оставиће запис о Стефану Штиљановићу:
„Стефан се родио и живио у Бечићима, на самој обали наспрам острва Светог Николе. Био је кнез и најбогатији међу Паштровићима. Рано је остао удовац. Помагао је манастире и саградио манастир Прасквицу и цркву Св. Николе код Бечића. Одлучивши да се одсели опростио се од ратачког игумана Серафима, поверивши му своју опоруку и жељу да сво имање подели манастиру Прасквици и Св. Николи у Паштровићима. Затим се на скупштини опростио од народа и отишао у Херцеговину, па у Срем. После њега Паштровићи нису бирали кнеза, чувајући успомену на Стефана Штиљановића“, пише Љубиша.
Народи се вјечито селе, али какав се то позив пробуди у човјеку да одједном оде из куће и свог народа, и све остави намастиру, и сам, и сам самцит, без игдје икога и ичега, крене у свијет тражећи нову звијезду. Шта га то изнутра обасја, и покрене, да оде.
Ко би га могао – призвати – осим Бога, да напусти – двоструку колијевку – и ону на земљи, и ону под земљом.
И Стефан Штиљановић оставља све, и одлази са паштровског морског жала, и преко Ерцеговине, стиже у Срем, у велику равницу, одакле је низ вријеме отекло Панонско море.
Бог је дунуо и раздвојио море, Бог је испружио прст и прокопао, и море је отекло, а онда је Бог позвао народе да живе и да се множе у тој Панонској равници.
На крају земаљског пута, Стефан Штиљановић – потоњи српски деспот – стићиће пред Престо Божији, и око главе засијаће ореол светитеља.
А, на небу изнад Милочера засјаће нова звијезда.
Ни свештеници не могу набројити све светитеље који на рукама пред Престолом Божјим држе Црну Гору: Св. Јован Владимир, Св. Арсеније Сремац, Св. Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Св. Стефан Пиперски, Св. Симеон Дајбабски, Св. Исаија Оногошки, Св. Јевстатије Превлачки, Свети мученици Превлачки, новомученици Велички, новомученици Момишићки, новомученици Пивски, новомученик Станко Острошки, свети свештеномученик Јоаникије Липовац, новомученик Лука Црмнички, новомученица Јаглика Пивска, али, испод овог донебесја не помиње се и Свети Стефан Штиљановић.
Зашто се у ово свето сазвежђе изнад Црне Горе не прибира Св. Јелена Анжујска, а толико је подигла цркава и са једним и са два олтара од Скадра до Бара и Херцег Новог, и до Дубровника, Требиња и Стона, и диљем Српским приморјем. И ова овдје црква Санта Марија је двобродна, са два олтара, и није писано да и њу није подигла Св. Јелена Анжујска.
Зато што је то било давно, тек однедавно славимо Светог Јована Владимира, и Свету Јелену Анжујску, и, ево, Светог Стефана Штиљановића…
Давно, већ, на небу срели су се Св. Стефан Штиљановић и митрополит црногорско – приморски Висарион Љубиша из села Свети Стефан, и Стефан Митров Љубиша.
Да ли ће се икада срести на земљи тројица највећих Паштровића. Тај сусрет зависи и од нас.
Какав би то био сусрет тројице у овој цркви свете Тројице – сусрет Св. Стефана Штиљановића, и Висариона Љубише, и Стефана Митрова Љубише.
Како би се заталасало море, и раздвојило се од Будве до острва Св. Николе. Тога дана народ би пјешке ишао до острва Св. Николе. Као што је некад и ишао.
Овдје, у Будви, градиће се Храм, па се надати, да ће једнога дана кључеве Храма – Господу Исусу Христосу – предати Св. Стефан Штиљановић.
Свеци путују и по народу ништа мање него по небесима.
Свеци се пресвлаче, свецима се и обућа мијења, свецима се и истреса пржина из опанака. Једног јутра однегдје на Пржно избиће и светац испод горе Паштровића.
Књижевна награда, коју додјељује један од најмаркантнијих књижевних фестивама „Ћирилицом“, која носи име светитеља – указује да је духовно и културно биће српског народа једно – једно тијело за двије руке.
А гдје су нам кости и гробови, мошти и ћивоти, опет, најбоље је рекао Стефан Митров Љубиша: „Мој се гроб знаде од Косова.“ ——————————————-
Будва, 2. 9. 2021.
Бећир Вуковић
Видовдан
