Директор Института за савремену историју Предраг Марковић рекао је да је прослава „Олује“ у Книну један бизарни догађај и да је Хрватска вероватно једина земља у Европи којој је национални празник то што су испразнили готово трећину своје територије од становништва.
„Они их нису побили као што су хтели у Другом светском рату, али тамо Срба практично више нема. Значи они славе нестанак становништва са трећине своје територије. Ја не знам други такав национални празник у Европи“, рекао је Марковић за Танјуг поводом 28. годишњице од почетка војно-полицијске акције „Олуја“ коју званични Загреб слави као Дан победе, док се у Србији обележава као Дан сећања на све страдале и прогнане Србе.
Марковић додаје да у Книну, у коме Загреб сваке године организује централну прославу „Олује“, данас не само да нема Срба већ је Хрватска од тог града и дела своје државе његове околине направила „пустињу“.
„Они нису успели да населе Хрватима већи део тих освојених територија, тако да они славе то што су испразнили велики део своје земље и да ствари буду горе, злочине у ‘Олуји’ нису чиниле паравојне формације, већ их је чинила редовна војска и полиција“, рекао је Марковић.
Он сматра да је са становишта државне одговорности већа одговорност Хрватске за злочине у „Олуји“ него државе Србије за злочине у разним ратовима.
„Јер у случају српских злочина та дела су чиниле паравојне формације, а у случају „Олује“, скоро све злочине су починиле неке специјалне јединице хрватске војске и полиције“, указао је Марковић.
Он је истакао да данас односи Србије и Хрватске нису тако лоши, али да је „Олуја“ једна тачка око које не можемо да се помиримо.
„Хрватски писац Анте Томић је најбоље описао колико је прослава у Книну чудна. Ту се окупе некакви националисти, пијани ветерани и сутрадан Книн је опет мртав град. Као они напуштени градови у каубојским филмовима“, навео је Марковић.
Истакао је да Хрватска у Книну слави победу над Гораном Хаџићем и Миланом Мартићем и полунаоружаним старијим цивилима као да су победили руског генерал-фелдмаршала Михаила Кутузова и вођу нацистичке Немачке Адолфа Хитлера заједно.
„Никада слабијег и јаднијег противника није био него што је била војска Републике Српске Крајине, а Хрвати ту своју победу над полунаоружаним најчешће старијим цивилима тако увеличавају да је то неукусно. Нама Србима пребацују да имамо митове о победама, али ми смо се борили са турским султанима, аустријским фелдмаршалима, Хитлеровим генералима, а они су у њиховој победи победили Милета Мартића“, рекао је Марковић.
Коментаришући судске процесе за злочине почињене током „Олује“ Марковић каже да је то „завршен процес“, а да осим појединачних судских процеса на неким нижим нивоима, не верује да ће неко одговарати на командном нивоу.
„То је пре свега грешка Хашког суда. Могуће да је један од разлога за то што је ‘Олуја’ делимично спроведена уз америчку помоћ. Тако да би суђење хрватским генералима морало да обухвати и суђење америчким генералима који су као саветници учествовали у ‘Олуји’. Хашки суд знамо колико је непринципијелан и подложан притиску Америке. Тако да могуће да је избегнута одговорност хрватских генерала, јер је „Олују“ заправо омогућила у великој мери америчка помоћ“, оценио је Марковић.
Он сматра и да су избегли Срби из Крајине, обогатили Србију.
„Нама су ти људи донели много тога. То је један вредан свет. Свет који се сам сналази. Који су изградили нове животе. Жена Николе Јокића је била беба у ‘Олуји’. Неки од мојих најбољих научника у институту су били деца ‘Олује’. Имам двојицу“, навео је Марковић.
Наглашава да „Олуја“ у Србији неће бити заборављена, али упозорава да чак и најлибералнији Хрвати не негирају природу те операције.
„Они кажу ‘био је понеки злочин, али је у принципу то ослободилачка акција’. Заправо ‘Олуја’ треба да коначно припадне историји да не би била коришћена у Хрватској, што је неукусно, за ликовање јер су током ње протерани људи на тракторима. Да ли је то заиста достојно да се слави?“, упитао је Марковић.
Извор: Танјуг
One Response
Akcija “Oluja” – pobjeda jednoetničke Hrvatske
Ovih dana, kao i svake godine početkom kolovoza, iritantno je pratiti hrvatske medije, koji pompozno i navijački slave praznik pretenciozno i patetično nazvan “Dan pobjede i domovinske zahvalnosti”. Za razliku od prethodnih godina, kad se u javnom prostoru nije mogla pronaći niti najblaža kritika akcije, u posljednje vrijeme stidljivo se pojavljuju određena kritička promišljanja, ali i dalje nitko ne spominje istinu o biti te akcije – činjenicu da je akcija Oluja planirana, organizirana i provedena kao zločinačka organizacija etničkog čišćenja kojom je velik broj Srba koji su živjeli u Hrvatskoj, protjerano s njihovih vjekovnih ognjišta, čime je akcija Oluja poprimila karakter protuhrvatske operacije budući da je (s)rušila vrijednosti proklamirane Ustavom RH: hrvatski građani su ubijani, protjerivani, uništavana im je imovina.
Stoga 5. 8. nije dan pobjede građanske, već jednoetničke Hrvatske. Dan zločina nad hrvatskim građanima, društvom i državom pa je apsurdno i morbidno da ga ta ista država obilježava kao praznik. Karakter akcije Oluja nije ni najmanje upitan jer ga precizno oslikavaju brojni povijesni dokazi: ne samo način na koji je akcija provedena, ne samo njene katastrofalne posljedice, nego i brijunski transkripti koji dokazuju da je etničko čišćenje bilo dogovoreno u najvišem državnom vrhu, na sastanku predsjednika Tuđmana s generalima HV-a.
Neki osporavaju autentičnost brijunskih transkripata, ali o njihovom postojanju ne svjedoče samo materijalni dokazi, već i indicije koje osnažuju vjeru u njihovo postojanje: u kontekst ponašanja hrvatskog državnog vrha (nacionalistički i šovinistički govori, nestajanja civila srpske nacionalnosti diljem zemlje, ratni zločini koji nisu procesuirani i na taj način neizravno poticani – općenito, sustavno širenje mržnje protiv dijela hrvatskih građana) u devedesetim godinama brijunski transkripti se odlično uklapaju.
U pitanje se ne može dovesti Tuđmanova izjava koji je nakon Oluje rekao da je iz Hrvatske nestao “remetilački faktor”. Već ovaj termin, u sklopu s ostalim indicijama, stavlja Tuđmana u kategoriju etničkog čistača s predumišljajem.
Kreatori te politike, od kojih danas neki nisu više među živima (pa su time izbjegli sud pravde), unesrećili su veliki broj građana i srpske i hrvatske kao i drugih narodnosti. S tim posljedicama moramo živjeti u traumatiziranom društvu koje tek čekaju golemi napori u normalizaciji odAkcija “Oluja” – pobjeda jednoetničke Hrvatske
Ovih dana, kao i svake godine početkom kolovoza, iritantno je pratiti hrvatske medije, koji pompozno i navijački slave praznik pretenciozno i patetično nazvan “Dan pobjede i domovinske zahvalnosti”. Za razliku od prethodnih godina, kad se u javnom prostoru nije mogla pronaći niti najblaža kritika akcije, u posljednje vrijeme stidljivo se pojavljuju određena kritička promišljanja, ali i dalje nitko ne spominje istinu o biti te akcije – činjenicu da je akcija Oluja planirana, organizirana i provedena kao zločinačka organizacija etničkog čišćenja kojom je velik broj Srba koji su živjeli u Hrvatskoj, protjerano s njihovih vjekovnih ognjišta, čime je akcija Oluja poprimila karakter protuhrvatske operacije budući da je (s)rušila vrijednosti proklamirane Ustavom RH: hrvatski građani su ubijani, protjerivani, uništavana im je imovina.
Stoga 5. 8. nije dan pobjede građanske, već jednoetničke Hrvatske. Dan zločina nad hrvatskim građanima, društvom i državom pa je apsurdno i morbidno da ga ta ista država obilježava kao praznik. Karakter akcije Oluja nije ni najmanje upitan jer ga precizno oslikavaju brojni povijesni dokazi: ne samo način na koji je akcija provedena, ne samo njene katastrofalne posljedice, nego i brijunski transkripti koji dokazuju da je etničko čišćenje bilo dogovoreno u najvišem državnom vrhu, na sastanku predsjednika Tuđmana s generalima HV-a.
Neki osporavaju autentičnost brijunskih transkripata, ali o njihovom postojanju ne svjedoče samo materijalni dokazi, već i indicije koje osnažuju vjeru u njihovo postojanje: u kontekst ponašanja hrvatskog državnog vrha (nacionalistički i šovinistički govori, nestajanja civila srpske nacionalnosti diljem zemlje, ratni zločini koji nisu procesuirani i na taj način neizravno poticani – općenito, sustavno širenje mržnje protiv dijela hrvatskih građana) u devedesetim godinama brijunski transkripti se odlično uklapaju.
U pitanje se ne može dovesti Tuđmanova izjava koji je nakon Oluje rekao da je iz Hrvatske nestao “remetilački faktor”. Već ovaj termin, u sklopu s ostalim indicijama, stavlja Tuđmana u kategoriju etničkog čistača s predumišljajem.
Kreatori te politike, od kojih danas neki nisu više među živima (pa su time izbjegli sud pravde), unesrećili su veliki broj građana i srpske i hrvatske kao i drugih narodnosti. S tim posljedicama moramo živjeti u traumatiziranom društvu koje tek čekaju golemi napori u normalizaciji odnosa među ljudima na prostoru zahvaćenom ratom 90-tih i političkim promjenama koje su usljedile