Када у серији Државни службеник агент БИА-е Лазар Станојевић ислеђује страног држављанина, агента немачке обавештајне службе, постави му следеће питање:
„Ко стоји иза свега? Масони? Илуминати? Рептилијанци?“
Питања се односе на убиство познатог политичара. У улози агента БИА-е је сјајни Милан Марић, познат, између осталог, по главној улози у филму Тома.
Када размишљам о тзв. новој нормалности (мислим на КОРОНА-ХАОС), кроз главу ми пролази управо ово питање, које у серији Лазар поставља Немцу – КО СТОЈИ ИЗА СВЕГА? И заиста, кад год на неком од „званичних“ медија видим/чујем нове податке везане за вирус – запитам се – шта се, у ствари, дешава? Шта се иза брда ваља? Да ли се вирус заиста појавио „сам“ (без уплитања човека), или је све ово само димна завеса за нешто што треба да се деси? А с обзиром да је хаос захватио читав свет, то „нешто“, изгледа, треба да се деси целом човечанству.
Свестан сам да и мене, као и моје истомишљенике, многи исмевају и називају нас „теоретичарима завере“. И то могу да разумем. Постоје људи који, просто, верују држави и њеним институцијама, без трунке сумње у званична саопштења. Нека их… Само, чини ми се да ти људи умногоме олакшавају посао „глобалним планерима“ (хајде да их овако назовем), јер, без икаквог промишљања, пристају на све „мере“ које влада уводи, како би се „победио вирус“ и, што је најгоре – они ВЕРУЈУ У СВРСИСХОДНОСТ МЕРА – па и ове најновије – увођење КОДИВ ПРОПУСНИЦА.
Много је било будаластих одлука кризног штаба у последње две године. У општем лудилу, дозу оптимизма дали су протести који су били актуелни сваке вечери у 20х, али, нажалост, ентузијазам је врло брзо спласнуо – протести су исувише кратко трајали. Епилог свега – закон је и даље на снази. Или ћеш примити вакцину (ко зна каквог „садржаја“ и ко зна колико ће бити доза; за сад су се зауставили на три), или ћеш петком и суботом у 8 увече, кад тек креће загревање, напустити локал, уз љубазну сугестију насмејаног конобара. И тако, „замољен“ да напустиш локал – у ствари – ИСТЕРАН ИЗ ЛОКАЛА, исфрустриран што после напорне радне недеље нема провода, отићи ћеш у свој стан и до у недоглед вртети канале на даљинском управљачу.
Ипак, теши чињеница да су многи прокљувили да нас неко малко прави будалама, да се неко игра са нама и тестира колико далеко може да се иде. Тестира се наше (с)трпљење, понизност и послушност. И како ствари стоје, до сада је већина, ипак, колико толико „послушна“. Не знам где је нестао онај ентузијазам којим је, у пролеће 2020, на претњу поновног „лок дауна“, масовним демонстрацијама испред скупштине извршен притисак на владу Републике Србије, која је одустала од идеје о затварању народа. И поред полицијске репресије и батинаша са трибина (који су, када су позатварани, признали сарадњу са режимом), народ није устукнуо и ствар је истерао до краја.
Уздао сам се у слободарски дух нашег народа и надао се да ће и ова мера (везана за фамозну пропусницу) бити укинута. Ево ње, пак, већ два или три месеца на снази – и народ ју је временом прихватио као нешто најнормалније. Питам се – шта ли је следеће? Чиме ли ће нас „елите“ условити да се вакцинишемо? Забраном коришћења услуга ГСП-а? Укидањем здравственог осигурања? Забраном уласка у самопослугу? Колико год ово звучало надреално, уопште није немогуће да се и догоди. Али, не зато што нас, гоје, „елите“ доживљавају као заморчиће у својим експериментима. Не, разлог овој ујдурми не лежи (само) у томе. Разлог је тај што смо им ми то дозволили! Ако је цео свет на неколико месеци био затворен, и то – највише употребом МЕДИЈА, уз минималну употребу силе тамо где се народ бунио, плашим се да је истинита једна претпоставка; наиме, пре неколико година била је актуелна прича да је ЏОРЏ ОРВЕЛ (кога, с разлогом, пречесто помињем у овој колумни) по наруџбини написао роман 1984, како би се потоње генерације психички припремиле за оно што треба да се деси – глобална диктатура, свођење човека на потпуно обесправљеног роба, који, што је најгротескније – обожава свог тлачитеља. Све што се дешава иде у прилог тој претпоставци.
Треба, ипак, имати у виду једну, прилично важну ствар – људи који имају највећу моћ и који контролишу токове новца заиста су малобројни у односу на „остатак“ човечанства. Десетак хиљада против седам милијарди. Остаје вера и нада да ће се човечанство освестити и да замисао Великог Брата неће проћи.
…
Завршио бих текст једном фотографијом и освртом на цитат омиљеног филмског редитеља.
Ова фотографија представља дозволу за ноћно бдење у кафани, у периоду нацистичке окупације наше земље. Такозвани аусвајс добијали су искључиво сарадници окупатора. Да ли је потребно још нешто рећи?
…
У складу са причом о „елитама“ и Великом Брату, паде ми на памет изјава нашег прослављеног филмског редитеља, двоструког канског победника, Емира Кустурице:
Цео наш свет је постављен наглавачке. Велики Брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште, а свима нама преостало је да прихватимо да смо тек комад отпада.
Колико волим Кустуричине филмове, толико поштујем и његов ангажман. Међутим, овај пут се не бих сложио са њим. Да ли ћемо да постанемо комад отпада на ђубришту зависи, ипак, од нас, без обзира на то колика је репресија Великог Брата и његовог рођака. На отпор нас, на крају крајева, обавезује и потоцима крви заливена борба наших предака. Борба за слободу, која траје већ дуже од две стотине година.
Нека буде борба непрестана, написао је Његош, чисто да нас подсети да борба неће бити лака, али нам је, између осталих, оставио у аманет и стихове који опомињу да живот има смисла само уколико се живи достојанствено:
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
Богдан Богдановић
