Од како је почео „корона-хаос“, светску привреду погодила је криза која се пореди са оном из 2008. године. Ми у Србији, међутим, навикли смо на разне врсте кризе и ванредног стања, па нас све ово и није много потресло. За нас енормна поскупљења не представљају ништа ново; преживели смо и много теже епохе од ове (не бих да мрачим и подсећам на то како се живело од ’92. до ’95, затим, ’99. итд).
У тексту под називом „Вера“ (објављеном на дан Св. Саве), у коме сам се бавио темом религиозности, поменуо сам и чувену реплику из Кустуричиног филма Сјећаш ли се, Доли Бел? (по сценарију Абдулаха Сидрана), у коме се Паја Вујисић обраћа Слободану Алигрудићу: Идеологијом и религијом се бави сиротиња. Замерке с моје стране биле су везане за спомињање религије (односно, вере) у негативном контексту. Међутим, о теми религиозности рекао сам много тога. Овог пута, пак, осврнуо бих се на употребу речи – сиротиња (односно – сиромаштво). Код ове речи споран је контекст у коме је споменута у филму, али и контекст у коме се спомиње свакодневно. На то опомиње и народска изрека да није богат онај ко много има, него онај коме мало треба. Дакле, појам који људи имају на уму, користећи поменуту реч, односи се, у ствари, на нешто друго. Уместо речи сиротиња, постоји много прецизнија реч – БЕСПАРИЦА, која заправо означава МАТЕРИЈАЛНУ ОСКУДИЦУ.
У свету замењених вредности, у коме се вредност човекова одређује искључиво висином његовог банковног рачуна, уопште не чуди што је дошло до такве замене теза. Ипак, нечије богатство (или сиромаштво) може да се „измери“ на многе друге начине. Надовезујући се на свој текст о вери и религиозности, споменуо бих духовно богатство као један од параметара, не човекове „вредности“, него – његове среће. А о томе шта је срећа, постоји онолико „дефиниција“, колико и људи на планети. Тако имамо људе који сав живот протраће у јурњави за гомилањем материјалног богатства – и, ако га се и домогну, оно је увек релативно и никада није „довољно“. Способност тих људи да заиста уживају у животу – па и да буду истински срећни, одавно се изгубила у трци за „милионима“…
Охрабрује чињеница да нису сви упали у неку од замки новоуспостављеног поретка. Постоји нешто што имају само привилеговани. То су људи који умеју да уживају у квалитетној музици, у томе да прочитају књигу или погледају позоришну представу и доживе катарзу (илити – просветљење). То су људи који осећају дела Црњанског, Киша, Пекића и Андрића, Стендала, Балзака и Достојевског. Људи који се радују путовањима – која не морају да буду „атрактивне светске туристичке дестинације“ које маме алаве, недовољно образоване али платежно способне. Људи које сам означио као привилеговане радоваће се и викенд посети Златибору, на пример, одакле могу да скокну и до Студенице и уживају у лепоти њене архитектуре и фрескописа на коме се налази фреска Христовог распећа, обојена чувеним византијским плаветнилом, или да посете оближњи Вишеград и уживају у призору једног од најпознатијих светских мостова који спаја различите светове (и да при том осете задовољство јер су напокон видели где се одвијала радња великог романа, – где је Ћоркан извео величанствени плес, где се Федун заљубио у прелепу девојку, где је Милан Гласинчанин пронашао кобни динар итд.), или да посете кањон Увца и уживају у природним лепотама наше земље. Ови људи, ако се нађу у беспарици, отићи ће у биоскоп и погледати филм после кога ће бити испуњени, или ће посетити градски музеј и бити импресионирани неком од поставки. Посетиће концерт састава чију музику воле и тако „напунити батерије“ нечим што животу даје смисао.
И све ово учиниће их и те како срећним.
…
С друге стране, постоји армија несретника који не умеју да уживају у наведеним садржајима. Таквима, на пример, Косово и Метохија ништа не значе, јер је за њих то само 15% територије на којој живе Албанци. За такве су филмови Андреја Тарковског „глупи“. Они ће, ако се нађу у Бечу, у широком луку заобићи музеје, тврђаве Белведере и Шенбрун, и отрчаће до Марија Хилфе штрасе, не би ли се накуповали скупоцене одеће због које ће једва чекати да се путовање заврши, како би у својим паланкама у Србији прошетали нову гардеробу и задивили суграђане. За ове несретнике нису досадни само филмови Тарковског, манастири у Србији, дворци хабзбуршке властеле у Бечу или Акропољ у Атини. За њих је читање Достојевског најобичније губљење времена. Стихови Момчила Настасијевића и Бранка Миљковића нешто су што ови несрећници чак и исмевају. И најквалитетнији џез је за њих само „ужасно смарање“. Радије ће пустити неку од песама Карлеуше (или ће, пак, на неком сплаву, са себи сличним сподобама, испијати најскупљи виски, слушајући живи наступ дотичне).
Иронија је што су, управо овакви људи, са аспекта социјалног статуса, они који спадају у најбогатије. Елем, колико год да је дубок или плитак њихов новчаник, они су, по мом мишљењу, само промашени људи, несретници. Чини ми се да их управо та празнина, због неспособности уживања у културно-уметничким садржајима, и нагони да стичу што више „материјалног богатства“, или да се домогну некакве важне „функције“, како би сопствену празнину некако компензовали. Сав тај луксуз коме стреме произилази из жестоког комплекса инфериорности и тешког осећаја унутрашње празнине и депресије. Статусни симболи којима се ките служе за куповину угледа. А кад се углед купује – шта рећи о „купцима“?
До следећег дружења…
Богдан Богдановић, 21. март, 2022.
Фото: Игор Прерадовић
