Првобитна идеја фељтона Одрастање побуњеника била је да се надовежем на последњи пасус текста Рокенрол у СФРЈ као политички експеримент, објављеног у априлу, 2021. године. Поменуо сам да су актери новоталасне и панк сцене с краја 70-их и почетка 80-их на најразличитије начине одреаговали на хаос који нас је задесио 90-их. У претходним текстовима писао сам о онима што су постали ратнохушкачи (пре свих, Сатан Панонски), затим, о онима који су дигли глас против рата (Партибрејкерси, Оргазам, Милан Младеновић), и о онима који су (неки на одређено време, а неки за стално) напустили земљу (Дивљан, Рундек, Штулић).
Међу људима о којима пишем, има и оних који су и данас активни у културном животу наше земље. Неки од њих се нису задовољили својим стваралаштвом (писање, филмски рад итд), него су постали и својеврсни гласноговорници НАТО-банде, чији је главни циљ – десуверенизација земље и претварање нашег народа у стадо без идентитета, свођење Срба на обесправљено робље у сопственој држави.
Тако би назив овог, и следећег текста који планирам да напишем, могао да буде –
КАКО СУ ПАНКЕРИ ПОСТАЛИ АУТОШОВИНИСТИ
БУКАЧИ
Ако упоредим групацију коју колоквијално називамо другосрбијанцима, (међу којима и те како има и „првих београдских панкера“, како неки од њих воле себе да називају), са онима који су се 90-их придружили ратнохушкачкој атмосфери, ови други су ми, ипак, мање одвратни. Несрећни Ивица Чуљак био је, заиста, „мало померен“ (како је рекао Баре). У сваком случају, није био потпуно нормалан. И не само он – када са ове дистанце размислим о ауторима који су учествовали у стварању албума „Рок за Хрватску“, мора се све узети у обзир; многи су били жестоко изманипулисани, сматрали су да су стали на „праву страну“. Са друге стране, Бора Чорба (не знам други пример код нас) је прича за себе. Када неко доживи такву популарност и славу, верујем да му је веома тешко да, у једном моменту (који неминовно дође, пре или касније) прихвати чињеницу да је „његово прошло“. Стога су многи спремни на разне гестове не би ли остали у жижи јавности. Верујем да је нагли пад популарности Бору навео да подилази најширим народним масама и да почне да се декларише као четник. Отуд и његова сарадње са Бајом Малим Книнџом и песма-спрдачина, Ћути, ћути, ујко. У сваком случају, и Бора и Хрвати стали су на страну своје земље! И то је потпуно легитимно!
ГЕРИЛЦИ
Међу људима из београдског панк-рок миљеа, који важе за прве панкере у граду, а који су сада активни у другим сферама (књижевност, филм итд), и као такви део јавног живота, издваја се неколико готово архетипских примера. Посебно су ми интересантна двојица ликова – Владимир Арсенијевић и Срђан Драгојевић.
Владимир Арсенијевић рођен је у Пули 1965. године. Од средине 70-их живи у Београду, као припадник, како и сам каже, „средње класе“. Са појавом панка на овим просторима и Влајса се придружује екипи „младих бунтовника“ (то би, бар, требало да буде дефиниција младих панкера) оснивајући, са својим пријатељем Бранком Росићем, бенд Урбана герила.
Кроз бенд су прошли многи људи од којих су неки постали веома успешни у својим браншама. Урош Ђурић једно време је био бубњар Урбане гериле. Данас је признат сликар, а шира јавност у Србији зна га по улози анђела у чувеном филму Ми нисмо анђели. Осим овог, појављивао се у још неколико филмова. Бранко Росић, басиста, постао је успешан новинар, а однедавно и књижевник. Певач Гериле једно време је био и Цане (Партибрејкерс). Пред крај се појавио и Кебра (Бранислав Бабић, дугогодишњи певач Обојеног програма), који је донео утицаје немачког краут рока и британских њу вејв бендова, што се никако није допало панк публици, па је ова сарадња кратко трајала.
Први концерти Урбане гериле били су у склопу манифестације Олимпијске игре Палилула, која је била једна од првих панк манифестација у Београду. Две песме бенда, Процес и Без наслова, појавиле су се на компилацији Артистичка радна акција из 1981. године (на компилацији су се нашле и песме бендова: Директно ефектни, ТВ Морони, Петар и зли вуци, Радничка контрола, Паста ЗЗ и други). Због промене састава, а и самог звука, пред заједнички концерт са ријечким Парафом 1981. године Урбана герила мења име у Berliner Strasse и бенд, као такав, траје до 1984. године.
„Јунак“ ове приче је гитариста Урбане гериле, који је постао успешан писац, али је, осим тога, наставио и да учествује у јавном животу. И премда је дотични противник употребе тих израза, ако за некога можемо рећи да је аутошовиниста и другосрбијанац, онда је то господин Владимир Арсенијевић, писац, најмлађи добитник чувене (сада већ вулгаризоване) НИН-ове награде.
ДРУГОСРБИЈАНЦИ (NOMEN EST OMEN)
Иако госн. Писцу смета кованица – ДРУГОСРБИЈАНАЦ, синтагму „друга Србија“, какву данас познајемо, сковали су управо његови политички истомишљеници. Заправо, синтагма је, у периоду од 20 година еволуирала и данас представља нешто са чиме се не би сложило више од 70% интелектуалаца који су учествовали у дешавањима када је „друга Србија“ први пут споменута.
Године 1992, када су се Шешељ и његови радикали истицали фашистичким изјавама, добар део интелектуалне елите Београда дигао је свој глас. Од априла те године, неколико месеци, сваке суботе, одржаване су трибине које су биле против „агресивног национализма и тоталитаризма“ власти у Србији. Исте године, од говора на трибинама, састављена је књига под називом „Друга Србија“; од тада се овај термин користи да би означио интелектуалце који се противе радикализму Шешеља и Милошевића. Било је ту људи који се и данас могу окарактерисати као припадници фамозне „друге Србије“, али и оних који су идеолошки на потпуно супротној страни.
Неки активисти тзв. друге Србије постали су карактеристични по делатности и изјавама које су биле и те како на штету наше земље, те се временом ова клика искристалисала, а антисрпска делатност постаје нешто што је ујединило ове људе. Најгоре од свих (не)дела је недвосмислена подршка сецесији Косова и Метохије. У јавним наступима представника Друге Србије може да се осети мржња (коју они, пак, приписују властитом народу), нетрпељивост и агресија, а неретко се чује и прост и вулгаран речник. Посебна штета нанета је релативизовањем свих злочина чињених над Србима, као и настојањем да се, за злочине које су чинили Срби, одговорност пребаци на читав наш народ. Овим наметањем колективне одговорности оправдало би се НАТО бомбардовање Србије (и Републике Српске, 1995). А ако знамо да су другосрбијанци данас највећи заговорници приступања Србије НАТО пакту, мислим да је паметном довољно да закључи – ко су ментори ове групације и који су њени прави мотиви.
Најбољи опис ове скупине дао је Слободан Антонић у једном интервјуу из 2008. године:
Другу Србију су, у њеним почецима, раних деведeсетих, чинили грађански пристојни интелектуалци који су желели да дигну глас против националистичке агресивности, вулгарности и примитивизма. Петанестак година доцније, представници „друге Србије“ такмиче се једни с другима управо у агресивности, вулгарности и примитивизму.
ВИЗИОНАР
Својим антисрпским изјавама на себе је пажњу скренуо и најмлађи добитник НИН-ове награде. И ето нашег „панкера“ међу људима који отворено раде против интереса државе у којој живе.
Најспорнији интервју јесте онај који је писац дао за Политику, 2008. године. Овако је говорио Арсенијевић:
Од када је 17.2.2008. Косово прогласило независност, Србија је ступила у крајњу фазу свог пословично проблематичног односа с реалношћу. Стога ми се чини да је данас важније него икад служити се језиком који не испушта из вида чињеничну стварност (…).
Ево те реченице: Косово није Србија. И то је необорива чињеница, свидело се то неком или не. И тачка!!!
Наш драги панкер мора да има баш велики мотив, кад овако острашћено говори против интереса властитог народа.
Зато бих желео да поновим још једном, два пута, па и сто пута ако треба: Косово није Србија, вели Влајса. Вероватно са намером да нас просветли и учини правим, истинским Еуропејцима, наш драги писац каже да би Србија требала да призна Косово, и даје толико јаке аргументе у прилог својој тези да сам и сам помислио да бих, зарад алтруизма требао да пљунем на своју земљу, народ, па и на своје рођаке…и, на крају крајева, и на родитеље. Дакле, треба да се одрекнемо Космета, и то не зато да бисмо се повиновали притиску међународне заједнице већ зато што бисмо тиме признали вољу већинског, албанског становништва те земље…
Када је поменуо „вољу већинског народа“, сетио сам се Републике Српске Крајине и већинског српског народа који је покатоличен, поубијан и протеран. Али, наши суседи нису имали овакве интелектуалне (и људске) громаде да их изведу на прави пут.
Влајса се, такође, залаже и за пријем Косова у УНЕСКО, а врло је занимљив и иновативан његов став о нашој културној баштини (ово, заиста, нема смисла препричавати; најбоље је да се читаоци сами увере у генијалност Влајсиних идеја):
Ми живимо у свету нестабилних граница које су се кроз историју мењале небројено пута – ко брине о објектима на подручју Бачке и Баната који свакако нису српска архитектура? Погледајте векове Београда – коме он припада? У којем су временском периоду Срби владали Београдом? Ко је направио Београдску тврђаву? Ко о њој брине? А како ми водимо рачуна о нашем наслеђу?
И следи финале Влајсине приче о Космету (упозоравам оне са слабијим живцима да прескоче следећи пасус):
Дакле, није питање да ли ће Косово водити рачуна о манастирима, питање је зашто је дошло до ситуације да се Косово отцепи од Србије и шта је Србија континуирано радила погрешно да радикализује односе до те мере да то отцепљење буде, не могуће, већ пожељно за велики број људи који воде светску политику.
АУУ, ЈЕБОТЕ! Да ли смо ми нормални да не дамо своју земљу, када је неко решио да је отме?! Од 1912. године и настанка тзв. албанске нације (коју, иначе, чине Геге и Тоске – два народа која имају заједничког колико Хрвати и Бугари), под окриљем Хабзбуршке монархије, ради се на томе да се Срби отерају и са приморја и са Космета – а ми се куребецамо и не желимо да пристанемо на то. Овде бих само, на жалост свих нас, и нашег духовног оца – писца Владимира Арсенијевића, подсетио на то да „људи који воде светску политику“ одавно више нису шиптарски ментори и финансијери НВО сектора и остале жгадије. Кина је, из године у годину, све јача, а када упоредимо „Запад“ са земљама БРИКС-а – а питање Косова и Метохије свакако зависи и од односа снага ових сила – чини ми се да до Влајсиног очекиваног просветљења српског народа, ипак, неће доћи и да ће Косово и Метохија остати интегрални део Републике Србије.
Није се Писац либио ни да, по ко зна који пут, нападне СПЦ: У свему томе причамо о манастирима, а Патријарх СПЦ-а Иринеј безмало позива на некакав свети рат, што је веома неукусно и опасно. Када је ова тврдња у питању, волео бих да ми неко наведе било какву неодмерену изјаву блаженопочившег Патријарха Иринеја! Јасно је да је Црква сачувала идентитет и да је заслужна за останак српског народа, и свакако да је, као таква, крива нашем Визионару и булументи његових истомишљеника, али, овом изјавом је мало претерао.
Помињао је Визионар и „злочине у Вуковару“ – не споменувши „Олују“, јер су се Срби добровољно иселили са тих простора. Помињао је и „геноцид у Сребреници“ – прескочивши причу о Братунцу, Кравицама и другим српским селима тог краја, а помињао је и „вађење десетина косовских цивила из језера Перућац“ – прећуткујући, наравно, жуту кућу и егзодус српског становништва са Космета од 1998. до 2004.
….
С обзиром да је наш Визионар најмлађи добитник НИН-ове награде, на крају првог дела приче о застрањивању побуњеника, цитирао бих два текста Слободана Антонића. Један сам пронашао на порталу Стање ствари. Текст је објављен 2.фебруара, а носи назив: Нинова награда 2020. – инаугурација колонијал-арта:
Овогодишња Нинова награда промовисала је једну прилично примитивну нормативну естетику. (…) Намера њених промотера је, очигледно, да она одреди и доминантан правац у српској књижевности. Начин на који је ове године додељена Нинова награда, тако, добија димензију и нове културне политике. (…) Друштво без аутономије, земља која је колонија, не треба да има ни аутономну уметност. Дозвољена је тек диригована, тенденциозна књижевност. Једино: колонијал-арт.
Антонић је сковао термин – КОЛОНИЈАЛ-АРТ, и пронашао неке сличности са тзв. СОЦРЕАЛИЗМОМ.
Он наводи и неке од основних карактеристика соцреализма у књижевности (алудирајући на књижевност која се промовише последњих двадесетак година у Србији):
1)Дело мора да утиче на читаоца кроз афирмацију пожељних вредности или кроз стварање аверзије према непожељним вредностима.
2)Тематика дела првенствено је савремени живот; прошлост је непожељна, осим у функцији поређења са садашњошћу.
3)Карактер јунака се развија кроз динамику интеракције са друштвено-историјским окружењем; то је „схватање да слику и судбину човека формира не само биологија и психологија, него историја, и пре свега историја“.
4)Снажна поларизација на позитивне и негативне јунаке води до манихејског дуализма; однос према јунацима је, зависно од њихових идеолошких карактеристика, хагиографски или демонолошки.
Антонић констатује да тзв. „елите“ у нашој књижевности, људи који су у жиријима за најважније награде, стимулишу писце да пишу о „садашњости“, да пропагирају одређене идеје које одговарају одређеним центрима моћи, а да се избегава национална тематика: Очигледно, „садашњост“ је за Миленковића (један од припадника поменуте „елите“; прим.аут) нарочито пожељна тема. А као непожељне, он изричито набраја: „српску прошлост“ (уопште), „Немањиће“, „Балканске ратове“, „Први светски рат“, а у њему посебно „прелазак преко Албаније 1915“. Једина добродошла тема која се не тиче садашњости, као што смо већ видели, јесте „недавна срамна прошлост“.
Други Антонићев текст је из његове књиге Демонтажа културе, и наводи неке доктрине НЕОЛИБЕРАЛИЗМА (који је, према аутору, идеологија глобалне елите која, преко културно-уметничких садржаја, настоји да формира човека који би одговарао таквом систему):
То је типична идеологија компрадорског неолиберализма са препознатљивим местима: 1) истински слободан човек нема нацију; 2) постоје две врсте људи, они који су слободни (јер су анационални), и они који су предетерминисани (јер су национални); 3) најбољи начин да слободни људи помогну предетерминисанима јесте да некако и њих лише националног идентитета.
Хмм.. препознаје ли неко, у редовима Слободана Антонића, делатности нашег писца, визионара, господина Владимира Арсенијевића Влајсе, најмлађег добитника НИН-ове награде?
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Богдан Богдановић, 27. новембар, 2021.
