БОЈАН Бига (36) из Бечеја поправља кровове и мења цреп, a за један дан може да направи бицикл за двоје, звани „тандем“.
Иду му од руке и многе друге мајсторије – столарске, тесарске, браварске… Све то не би било необично да Бојан није потпуно слеп на оба ока од своје прве године. Његови суграђани говоре да је он мајстор и по и „велемајстор ума, воље, морала и хтења“, а Бојан каже да то што ради нема везе с тим што је слеп.
– Точак је исти и кад га видите и кад га пипнете. Вид и додир су повезани као укус и мирис.
Питају ме како не одсечем прст кад радим са циркуларом, па наводе како су се тим алатом посекли неки њихови пријатељи који виде. Одговор је једноставан: треба пазити! – каже Бојан.
На кров се први пут попео кад је имао пет-шест година, захваљујући деди, који га је пустио да то уради.
– Да сам тада пао с мердевина, знао бих где сам погрешио, па ту грешку више не бих поновио. Деда ме је научио да без ризика нема победе. Он је говорио да нема тога што се не може урадити и да, ако је једном нешто било састављено, па се распало, може се опет саставити – прича Бојан.
Важну улогу у његовом одрастању имао је и отац, који је био возач и страствени пецарош, па је уз њега заволео камионе и живот на води. А од деде и тате је наследио склоност ка обради дрвета и метала. Завршио је основну школу за слепе и слабовиде у Земуну и Средњу медицинску, смер за физиотерапеута, у Београду.
– Одрадио сам приправнички стаж у Јодној бањи у Бечеју, а после сам био ангажован по потреби у једној приватној амбуланти, али пре бих утоварао угаљ, него радио као физиотерапеут. Ја сам соло играч и више волим рад с машинама, него с људима – наглашава рођени мајстор.
Научио је да вози трактор и бицикл, а на поклон је добио фабрички „тандем“ двоточкаш, са два седишта и два кормана, који вози заједно с мајком, братом и пријатељима. Пожелео је да и сам прави такве дуплексе, а то му се остварило уз подршку организација из Београда и Бечеја, које су му обезбеђивале делове за монтирање тих необичних бицикала. Очекивао је да то буде трајан пројекат, али је склопио само четири „тандема“, од којих један користе гости бечејског хостела, а други је поклоњен слепом дечаку и његовом брату близанцу из Бачког Петровог Села. Остала два су у власништву оних који су финансирали подухват.
– Није то успело, јер на тржишту тешко може да прође производ слепог човека. То је предрасуда која се тешко разбија – констатује овај вешти младић.
Каже да је многе ствари почео да ради зато што његова породица није имала новца да плати мајсторе, а и није желео да га они преваре. Тако је кренуо и да зида, бетонира, сређује плафоне и прави шупе.
– Волим да импровизујем и да направим нешто од материјала који би био бачен, као што су старе палете или више пута коришћене даске. Изазов ми је да уклопим криве даске тако да изгледају равне. У школи ми је најбоље ишла геометрија, па кад нешто радим, волим да то буде у линији и под правим углом. Можда ме и то што сам слеп тера да све урадим перфектно и тако да дуго траје – истиче Бојан.
Техника и логика
БОЈАН се одлично разуме у компјутере и мобилне телефоне, које, уз говорне програме, користи за читање новина и књига и дописивање с пријатељима из земље и света. Каже да воли да посматра живот са техничке стране, „зато што је технички све решиво“, а велики је поштовалац логике, „јер кад је нешто логично, онда је како треба“.
Нисам за дивљење
МОМАК који се на дивљење свему што ради опире тврдњом да „то није ништа фасцинантно“, не жели ни да се стекне утисак како му је све то лако.
– Радим три пута спорије од мајстора који види. Треба ми дупло више времена да стекнем увид у то што радим, а 40 одсто времена у послу изгубим на то да буде све под конац – скроман је Бојан.
Извор: Курир.рс/Новости.рс