Некад крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство.
Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода. Сав свијет тог маја је био наш, чак смо заборавили тих дана да је рат. Једни су се пели уз ону жицу што штити од одрона, а нас неколико се залегло за остатак брда и пушили смо неку крџу, од које трну зуби, а због које би послије појели тону младог лука по туђим баштама, да нас родитељи не би открили да пушимо.
Шупљирали смо једни друге и ковали планове, како да купимо чоколаду. Чоколаду нисмо видјели од почетка рата.
Одједном почиње по нама да пуца бровинг. Меци звижде на све стране, а ми се брзом брзином сви склонишмо за оно мало брда. Пољегашмо попут искусних војника пазећи да не поломимо оне цигаре по џеповима. Узбуна свира и народ бјежи са улица, а ми се правимо јунацима и не помјерамо се.
Одједном мени и Душану паде на ум, да се кладимо по чоколаду и то ко смије да пређе новим путем док бровинг пуца. Брисани простор и муслимани нас виде као на длану, ако би кренули тим путем. А њима смо ми дјеца били омињени плијен. Посебно у тим првим кршењима примирја.
Устадошмо и пружишмо руке један другом и опкалдишмо се по ту јебену чоколаду. Југо се окрену мени и каже “Ти си луд“. И запрјети ми да ће отићи да ме каже мајки. Рекох да слободно иде, јер нећу попустит. Једноставно, титулу главног лудака нисам ником желио да предам. Видо нас је теглио за руке и говорио да не будалимо. Скоро да је почео да плаче. А ми се ускуражили и не јебемо никог.
Опклада паде и договоришмо се, ко се први склони или залегне, тај и губи. Кренули смо и чуло се гласно мољење остатка екипе да не идемо и фијук метака на десетак метара од нас. Кренули смо самоувјерено, један поред другога. Нисмо одмакли ни десетак метара, а око нас поче да сјева по асфалту. Звижде меци и ситно камење нас удара по ногама, али не одустајемо и крећемо се као у најбезбједнијој шетњи. Полако више не чујемо гласове екипе која је остала иза нас.
Одједном се читав град нашао на прозорима и сви почињу да се деру на нас да се склонимо. Жене шире руке, мушкарци нас псују, али ми и даље идемо. Главни смо у граду и битни смо попут глумаца на позорници. Гледамо један у другога и лудачки се смијемо, попут двије дрогиране будале из филмова. Адреналин нас ради и само рекох “Јебаће нам старци све, ако преживимо“. Те се још више почешмо смијат.
Меци почеше још ближе око нас да туку и већ нас је помало хватао страх. Гледамо се и смјех полако нестаје, а страх и дрхтање нас лагано обузима. Прешли смо неких 100 метара и рафал преко читаве цесте испред нас на метар, направи линију од прашине и само у себи помислих сљедећи је наш. Одједном почиње да грува нешто изнад глава и обојица се махинално бацишмо у канал. А изнад нас се неко рече “ Јебем ли вам мајку, да знате сад ћу вам зват ћаће“! Био је то неко са троцјевца, ко нас је знао и почео је да пуца по бровингу, не би ли га учутао, јер видјео је да не одустајемо.
Прво што смо проговорили у каналу је било, да је нерјешено и да нико ником није дужан ту чоколаду. Жене заклоњене иза зидова на прозорима су и даље кукале и дерале се. А ми смо се церекали попут највећих лудака и махали смо остатку екипе која је остала иза нас, да нас виде и да знају да смо живи. Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није, али и због доказивања, кратке памети и вреле крви, коју чини ми се, имамо обојица и дан данас, иако нисмо више неки добри јарани.
Бојан Вегара, Фејсбук
Магазин Видовдан
