Аутор: Бојан Вегара, 2018
Добро се сјећам тог 21.11.1995. Зове ме мајка са прозора и каже: “Рат је завршен, потписан је мир“. Подигох обје руке од неке радости. А онда мама рече: “Ми морамо да се селимо. Сарајево је читаво припало њима“.
Свог ме окамени та вјест и обузе ме неки бјес и рекох: “Ма дај, како то може, па нису нам рова могли узети, ко то може потписати и какав је то крај рата“ ? Стара слеже раменима, у очима јој сузе и само се окрену и оде у стан.
Данас, 23 године послије, далеко од тих родних крајева сједим и размишљам, о нама сарајевским Србима, о том дану у којем се заврши рат. Размишљам о нама, које су растјерали на све стране свјета. Нама, који смо истрпили све страхоте рата и који смо показали надљудску храброст и трпљење. Све што знам да смо се борили као лавови и то сви, мушкарци и жене, старци и дјеца. Били смо као једно и уједно то ми је најљепша успомена на рат, то наше јединство. Данас о тим временима више нико и не говори. Данас смо разбацани на све стране свјета и потпуно заборављени, а о нашем херојству историја другачије говори. Од апсолутних побједника, постали смо губитници, од хероја правили су џелате, а нашу жртву и прољевену крв, сви су заборавили. Данас нема граната, бровнинга, снајпера, данас сви умиремо тихо и лагано, као све на овом свијету што живи без корјена и без сунца родног краја.
