Све делује као недовољно добар договор због максималистичких очекивања релевантних политичких опција. Сад видимо да готово нико није задовољан изборним резултатом у Београду. Србија против насиља је добила гласова мање но што је очекивала а и њени потенцијални коалициони партнери нису добро прошли. То је и главни разлог што је дошло до ескалације протеста ове листе која покушава да оспори изборни процес и доведе до поновних избора. Напредњаци не могу сами са Социјалистима да формирају градску власт и питање је да ли су спремни да Несторовићу дају место градоначелника.
Потребно је сада да се разреши ова ситуација око избора и постизбора у Београду. Само је питање којим путем ће дил кренути. Да ли ће ићи директно као што Несторовић најављује или ће опозиција добити неки привидни мамац попут прављења власти на комуналном нивоу СПН – Ми – Нада иако је то Несторовић искључио у изборној ноћи као опцију називајући СПН листу преварантском. Чак и ако би се десила та маловероватна опција они би се вероватно у веома кратком року разишли због идеолошких и других разлика и утицаја који би уследили споља.
Друга опција а то је улазак Ми – Несторовић у коалицији са СНС и СПС на нивоу Бeoграда делује вероватније од прве. Да је то тако говори чињеница да се Несторовић није скидао са ТВ екрана протеклих две године што аутоматски потврђује претходну везу између њега и власти.
Српско бирачко тело је довољно зрело да схвати да предизборна кампања не траје само месец дана него да се у кампању уврштава целокупна политичка активност. Пажњу привлачи и Народна странка која је изгурала Алексића на чело опозиције а себе закуцала на дно политичке сцене.
За сада све указује да ће власт у Србији покушати да иде путем замарања протеста али је питање како ће реаговати Европа. А како ће реаговати Европа зависи од тога како ће реаговати опозиција то јест протестанти. Сад имамо систем спојених судова а од тачке у којој крене кључање зависи и смер расплета.
Kоначно, ово је тема којa опозицију ставља у надређен положај ког ће се они чврсто држати. Сад у овом моменту се чини да њима није потребан јак опозициони лидер јер се сама ситуација намеће као таква, битнија од саме личности. Осећај је такав да је опозиција заузела чврсто упориште и да неће одустати. Раније смо могли слушати многе аналитичаре, новинаре и јавне личности како опозицији недостаје јак лидер. Оно што се примећује на први поглед је да се под таквим околностима ништа значајно не би мењало у друштву. Ради се о томе да сви они који траже јаког опозиционог лидера заправо не желе суштинске промене него им је стало до фотеља, практично до мезокарпа државних ресурса. До смене власти може доћи само на обострано прихватање новог стања и ако не буде тако онда се ником не пише добро. Наду треба полагати у људски разум и хришћанско праштање иако је то данас врло ретка појава.
Аутор: Борко Драгољевић – песник
