Као што сваки живи организам има потребу за храном тако је имају и политичке организације. Да би се друштвено-политички мезокарп боље искористио пожељно је да странке поседују што више стручњака у својим редовима. Управо због овога долази до конфузије медју чланством. Партије су пренатрпане нестручним кадровима. У зависности од свог значаја и величине зависи и њен апетит.
Да се мало децеидније позабавимо појединим изворима прихода… Грађевинска индустрија, јавна предузећа, радна места у администрацији, аграр, спортски клубови и многе друге привредне гране главни су конзумни елементи сваке власти у свету па и у нашој држави. Питање је само апетита јер управо он карактерише власт и сврстава је на страну народа или против њега.
“Он је крао ал’ је и нама дао” или “он краде ал’ нама не даде” – су реченице које се могу чути у народу и које указују на дуговечност једне политичке странке. До проблема долази када радна места не могу да се попуне квалитетним кандидатима које та партија нуди, а опет да се иста неби подривала чланови друге партије нису пожељни. Тако имамо огромне штете које се наносе појединим јавним добрима али и предузећима које су под директном контролом владајућих партија и коалиција.
Издвојићемо и пример новосадске фабрике електропорцелана која је приватизована негде након доласка на власт Демократске опозиције Србије. Ради се о фирми која је била највећа у СФРЈ за производњу изолатора, а можда и једина. Упропастити такву фабрику је било право уметничко дело. Нови власник, нестручан рад , исплаћивање изузетно ниских доходака довело је овог гиганта до пропасти.
На хиљаде извезених изолатора у Русију показало се као шкарт. Преко четири стотине породица је унесрећено а било је чак и самоубистава међу радницима који су доведени до потпуног очаја. Ојађени радници тренутно воде суд са новим власником ради исплате реалне цене акција јер једино што им је остало то је локација која се практично налази у центру Новог Сада.
Велики француски песник Бодлер је рекао да је песник “нешто попут гласника на овом свету, и да је његова дужност да крикне у име свих чији се гласови не могу чути” . Још се наш народ нада у суд ове државе, правду и председника да неће оставити својих 400 радника и њихових породица на цедилу у ионако неправедној приватизацији.
Жалосно је то што неправедна битка за ове људе још увек траје. Борити се голорук са туђим грешкама је равно борби Давида и Голијата. Врхунац неправде је у томе што се радницима за реалну цену од 100 евра по акцији нуди 1,6 евра. Да ли се све ово заправо дешава да би се обистиниле речи пророка који говори да ће богати бити још богатији а сиромашни још сиромашнији?
Не треба да заборавимо да смо позвани да историју испишемо истином и да променимо њен ток у корист истине и правде. Упозорење Миодрага Павловића нам говори да историју бришу победници. Зато се потрудимо да терет изнесемо до краја како би будућим поколењима оставили благостање.
Борко Драгољевић – песник
