Kao što svaki živi organizam ima potrebu za hranom tako je imaju i političke organizacije. Da bi se društveno-politički mezokarp bolje iskoristio poželjno je da stranke poseduju što više stručnjaka u svojim redovima. Upravo zbog ovoga dolazi do konfuzije medju članstvom. Partije su prenatrpane nestručnim kadrovima. U zavisnosti od svog značaja i veličine zavisi i njen apetit.
Da se malo deceidnije pozabavimo pojedinim izvorima prihoda… Građevinska industrija, javna preduzeća, radna mesta u administraciji, agrar, sportski klubovi i mnoge druge privredne grane glavni su konzumni elementi svake vlasti u svetu pa i u našoj državi. Pitanje je samo apetita jer upravo on karakteriše vlast i svrstava je na stranu naroda ili protiv njega.
“On je krao al’ je i nama dao” ili “on krade al’ nama ne dade” – su rečenice koje se mogu čuti u narodu i koje ukazuju na dugovečnost jedne političke stranke. Do problema dolazi kada radna mesta ne mogu da se popune kvalitetnim kandidatima koje ta partija nudi, a opet da se ista nebi podrivala članovi druge partije nisu poželjni. Tako imamo ogromne štete koje se nanose pojedinim javnim dobrima ali i preduzećima koje su pod direktnom kontrolom vladajućih partija i koalicija.
Izdvojićemo i primer novosadske fabrike elektroporcelana koja je privatizovana negde nakon dolaska na vlast Demokratske opozicije Srbije. Radi se o firmi koja je bila najveća u SFRJ za proizvodnju izolatora, a možda i jedina. Upropastiti takvu fabriku je bilo pravo umetničko delo. Novi vlasnik, nestručan rad , isplaćivanje izuzetno niskih dohodaka dovelo je ovog giganta do propasti.
Na hiljade izvezenih izolatora u Rusiju pokazalo se kao škart. Preko četiri stotine porodica je unesrećeno a bilo je čak i samoubistava među radnicima koji su dovedeni do potpunog očaja. Ojađeni radnici trenutno vode sud sa novim vlasnikom radi isplate realne cene akcija jer jedino što im je ostalo to je lokacija koja se praktično nalazi u centru Novog Sada.
Veliki francuski pesnik Bodler je rekao da je pesnik “nešto poput glasnika na ovom svetu, i da je njegova dužnost da krikne u ime svih čiji se glasovi ne mogu čuti” . Još se naš narod nada u sud ove države, pravdu i predsednika da neće ostaviti svojih 400 radnika i njihovih porodica na cedilu u ionako nepravednoj privatizaciji.
Žalosno je to što nepravedna bitka za ove ljude još uvek traje. Boriti se goloruk sa tuđim greškama je ravno borbi Davida i Golijata. Vrhunac nepravde je u tome što se radnicima za realnu cenu od 100 evra po akciji nudi 1,6 evra. Da li se sve ovo zapravo dešava da bi se obistinile reči proroka koji govori da će bogati biti još bogatiji a siromašni još siromašniji?
Ne treba da zaboravimo da smo pozvani da istoriju ispišemo istinom i da promenimo njen tok u korist istine i pravde. Upozorenje Miodraga Pavlovića nam govori da istoriju brišu pobednici. Zato se potrudimo da teret iznesemo do kraja kako bi budućim pokolenjima ostavili blagostanje.
Borko Dragoljević – pesnik
