Божићни интервју владике бачког Иринеја

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
irinej

Поједини епископи наступају веома ригидно, не хајући за слободу којом нас је Христос једном заувек ослободио, него, напротив, претећи санкцијама невакцинисаном свештенству и верујућем народу, премда већинском.

Протекло, још увек не и прошло, време обележено короном донело је Цркви и нашем народу силна искушења и патње. Болест која је однела много људи, однела је и патријарха Иринеја и тројицу епископа – Амфилохија, Атанасија и Милутина. Болест је у колективном искуству страдања ујединила човечанство, а њено дуго трајање има не само здравствену и биолошку већ и политичку, економску и духовну димензију. Како би се, према Вашем виђењу, време короне могло окарактерисати – историјски, политички, антрополошки, цивилизацијски…?

Потпуно сам сагласан са Вашом констатацијом да је наше време, обележено епидемијом коронавируса, донело силна искушења и патње нашој Цркви и нашем народу, а додао бих – и читавом човечанству. Такође се слажем да ова дуготрајна и необична пошаст, поред основне, физиолошко-здравствене димензије, има и више других димензија – политичку, економску, духовну… Тачно је и Ваше запажање да је колективно искуство болести и страдања ујединило човечанство, али то запажање допуњујем: истовремено су болест и страдање, а нарочито начини лечења, и дубоко разјединили ионако подељено или, боље рећи, разбијено човечанство.

Али пођимо редом! Све што наведем у свом одговору, нећу навести на основу претпоставки и теоријâ које шире нестручњаци и незналице него на основу увидâ разних угледних лекара, све до нивоа нобеловаца за заслуге у медицини, посебно у вирусологији и инфектологији. Вирус се појавио поодавно, али се о њему још увек веома мало зна. Као прво, не зна се да ли је посреди природни или вештачки вирус. Питање је, штавише, да ли ће се то икад и сазнати. Друго, остаје загонетка како он хара непрестано, и то под свим могућим условима, лети и зими, на високим и ниским температурама, и на свим меридијанима истовремено. Треће, како је могуће прецизно предвидети мутације вируса и најавити нове „таласе” и „сојеве”? Четврто, како разумети чињеницу да људи који нису лекари ни научници предсказују трајање епидемије или, по њима, пандемије, а неки наводно знају да ћемо „заувек живети са ковидом” или да ће уследити нове, још страшније пандемије? Пето, како то да у Африци, где је вакцинација минимална, има знатно мање оболелих него на осталим континентима, на којима је извршена вакцинација већине становништва или бар његовог знатног процента? Даље, није познато – а могло је да буде – колики проценат инфицираних је преминуо од короне непосредно, а колики са короном, тојест од болести од којих су и иначе боловали или од губитка имунитета организма услед короне. Остаје нејасно и то да ли се, у светским размерама, ради о епидемији или о пандемији будући да је Светска здравствена организација „у ходу”, већ за време масовне распрострањености вируса, мењала дефиницију пандемије. Све у свему, „корона више зна о нама него ми о њој”, како гласи наслов корисног информативног текста Горана Чворовића у „Вечерњим новостима” од 12. децембра године на измаку. Стога су и методи сузбијања епидемије (или ипак пандемије?) променљиви, чак насумични, понекад и контрадикторни: „Оно што је било забрањено јуче, данас се препоручује, оно што се сматрало ефикасним, сада је проскрибовано”, како тачно констатује г. Чворовић у свом тексту.
Многи постављају и питање саме вакцинације. Вакцине су експерименталног карактера, још увек нису потпуно проверене, за њихов учинак не јемче ни произвођачи ни дистрибутери, а ко год се вакцинише, чини то искључиво на своју одговорност. И поред чињенице да је експериментисање на живим људима апсолутно забрањено – и по природном моралном закону, и по етичким кодексима практично свих светских религија, и по обавезујућим међународним конвенцијама, и по законодавствима свих могућих држава и државица – и да евентуалне дугорочне последице вакцинације против ковида-19 остају непознаница, постоје и додатне дилеме: дилема око моралне заснованости неких од вакцина, углавном „западних”, услед коришћења људског абортивног материјала у процесу њиховог стварања, и дилема око непосредних, тренутних и краткорочних последица њиховог коришћења. Ту закључак звучи грубо, али је суштински тачан: вакцинација помаже да се неко не разболи од ковида 19, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација буди основану наду да се већ вакцинисани човек неће поново разболети, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација има за циљ да спречи ширење заразе, али је чињеница да и вакцинисани могу да буду – а често и јесу – њени преносници. Могло би се и даље ређати у овом правцу, али није потребно. Као илустрацију наводим три мени лично позната случаја. Случај први: врхунски лекар, признат у својој струци, прича ми како је из короне једва живу главу извукао и како му је живот спасла управо вакцина. Не постоји ниједан разлог да му не верујем. Случај други: на кеју крај Дунава прилази ми једна госпођа да се поздравимо и да затражи благослов, па ми на питање о њеном здрављу одговара да се недавно вакцинисала, али да се веома намучила због нежељених пропратних тегоба. Немам разлога да сумњам у истинитост њеног казивања. Случај трећи: блиска рођака угледног лекара, познатог ми и лично, вакцинисала се, а после три дана преминула. Неоспорно је да се и ово догодило. Све је, дакле, могуће: нема правилâ, нема предвидивих исхода, нема гарантије ни за шта.

Али и када ствари тако стоје, – и баш зато што тако стоје, – да ли се смемо препустити осећању потпуне беспомоћности и запасти у апатију или у фаталистичку пасивност? Ако не можемо све и одмах, да ли можемо понешто и постепено? Да ли хришћанство проповеда безнађе или наду, дефетизам или оптимизам, узмицање и бежање или духовну борбу и подвиг, тојест кретање напред и навише? Ми, православни хришћани, верујемо да је јачи Бог, Који је са нама и у нама, неголи сатана, који заводи људе и влада над њима у свету греха, зла и смрти, отуђеном од богоданог и спасеног света љубави, добра и живота. Верујемо да је Богу могуће оно што је нама људима немогуће. Знамо да лекари лече, али да исцељује Он, Лекар над лекарима, Лекар душа и тела наших. Човек лекар није Њему конкурент нити замена за Њега већ његов сарадник нити је пак Он конкурент човеку лекару или замена за њега већ његов Помагач, Учитељ и Усавршитељ. Из устâ лекарâ верникâ често се може чути следећа реченица: „Ми смо учинили све што смо могли; од сада па надаље пацијент је у Божјој руци.” Зато је, са хришћанског становишта, несхватљив и неприхватљив став да против ковида и не треба ништа предузимати, са образложењем да је његова појава резултат допуштења Божјег и казна Божја за наше грехе. Да је допуштење Божје, јесте, а појам казне Божје ваља схватити духовно и богодолично: бирајући, злоупотребом богодароване слободе избора, грех не као прекршај неког и нечијег споља наметнутог закона, заповести или забране, него као свеобухватни начин живота без Бога и против Бога, човек сâм себе кажњава, мучи и осуђује на физичку и духовну смрт, а Бог притом не укида његову слободу, не спасава га насилно, него дуготрпељиво и неодступно куца на врата његовога срца и његове душе позивајући га на покајање и спасење, на прелазак из смрти у живот вечни. Још мање је схватљива и прихватљива теорија, иначе доста раширена, да овај вирус уопште не постоји, да је он измишљен и да прича о њему служи само за застрашивање и поробљавање народâ, односно за вођење перфидног психолошког рата. Да вирус итекако постоји и да је изузетно опасан, особито за хроничне болеснике од разних болести, за старије људе и за људе са недовољним имунитетом и отпорном снагом, видимо свакодневно у кругу родбине, пријатељâ и познаникâ, а Ви и ја имамо о томе и искуствено сазнање јер смо обојица прележали вирус корона. Постоји, наравно, и феномен застрашивања, поробљавања и вођења психолошког рата под изговором борбе против ковида, о чему ћу нешто рећи у наставку, али он се налази ван домена медицине.

Историјски аспект пандемије смо, надам се, у досадашњем разговору довољно осветлили. Антрополошки и цивилизацијски, она се јавља као нови изазов, као најновија – срећом, не и најстрашнија – у дугом низу епидемијâ и пандемијâ које човека прате од искони до дана данашњега. Најмучнији су, међутим, политички и са њиме нераскидиво повезани економско-финансијски аспект. Временски прва епидемиолошка мера, која се, ево, претворила у трајну меру, јесу изолација људи, делимична или потпуна, и држање растојања међу људима. Постепено, међутим, државни и политички чиниоци широм света, било на подстицај медицинских ауторитета било уз њихов накнадни пристанак и сарадњу, почели су да прелазе сваку границу у забрањивању дружења међу људима (а човек је, не заборавимо, дружевно и друштвено биће, те ван заједнице са другим људским бићима и не живи као човек), у укидању слободе кретања и учествовања у јавним манифестацијама, у кршењу права верникâ на јавно богослужење и, уопште, на практиковање вере, све до упадâ полиције у храмове и изгоњења верникâ из храмова, са врхунцем у покушају да се специјално хришћанима забрани оно што им је најсветије, а то је свето Причешће, или да им се, под претњом силе, пропише како смеју, а како не смеју да се причешћују, чега се нису досетили ни највећи гонитељи хришћанске вере током историје. Не постоји међународни документ о слободама и правима нити појединачни устав неке државе који није грубо нарушен или, штавише, de facto дерогиран у име борбе против пандемије или под изговором борбе против ње. Извесне земље, па и читав један континент, Аустралија, у то име или под тим изговором су постале нека врста модернизованих масовних логора. Поједини милијардери, знамо који, и поједини „светски моћници из сенке”, такође знамо који, не крију да је на њиховом нивоу пандемија и доживљена као идеална прилика да се спроведе планетарна контрола људи, држава и народа и експериментална провера докле се може ићи са наметањем неслободног друштва, односно са претварањем људи у безличне индивидуе и безимене бројеве, државâ у протекторате наддржавних корпорација и „транснационалног” бизниса, а народâ у аморфне масе теледиригованих произвођача и потрошача који живе – боље рећи вегетирају или животаре – од мрвицâ које им падају са пребогатих трпеза малобројних, али незаситих власника крупног капитала и већине ресурсâ планете Земље. По Орвелу, ропство је слобода. Није ли се у наше дане повампирило прастаро робовласничко уређење друштва? Или, пре ће бити, никад и није умрло него је само мењало маске? Одговор на савремени политички „тест” и „ресет” није, ипак, изостао: протести и демонстрације у многим земљама, као и огромно незадовољство њихових грађана, реакција су на програмирани глобални политички експеримент.

Паралелно са кршењем елементарних права и слобода људи и народâ иде и појава небивале економске неједнакости и бездушне експлоатације. Парафразираћу једну горкохуморну дијагнозу Радио-Јеревана из совјетске ере: у класичном капитализму је на делу била експлоатација човека од стране човека, а у савременом, неолибералном, важи обрнуто, и то у веома софистицираном, вешто замаскираном облику. Пет-шест процената мултимилијардера и милијардера може задовољно да трља руке јер им светска економско-финансијска криза, изазвана ковидом 19, сигурно доноси нове хиљаде милијарди (не у динарима, наравно!), док преко деведесет одсто становникâ планете, оних релативно имућних и оних сиромашних, сигурно улази у доба оскудице и немаштине без преседана. Наш народ мудро збори када каже да и рат некоме јесте рат, а некоме је брат. Узгред буди речено, уништавањем привреде великих земаља (код малих и слабих и нема шта да се уништава) слаби се и разара и њихова државност, гледано пак шире – и сама институција државе какву познајемо из досадашње историје људске цивилизације. По свему судећи, сан неких, а зна се и којих, о једној, светској држави и једној, светској влади није више пуки „сан летње ноћи” нити наивна „теорија завере”. На сву срећу, последњу реч ће имати Бог, Његова љубав и промишљање о свету, али, заједно са њим, и човек, његова боголика природа и у њу усађена насушна потреба за слободом.

На крају овог одговора (нека ми буде опроштена његова опширност, али ипак се ради о теми данашњице број један) још неколико реченица о вакцинацији. Ту постоји оштра подела, чак конфронтација. Једни су за њу, а други против ње. И једни и други желе да ставе Цркву у службу свог наратива. Први без икакве мере глорификују вакцинацију и тврде да њој нема алтернативе, најекстремнији пак међу њима је обоготворавају и у њој, а не у Христу, налазе извор живота и здравља, у међувремену проглашеног за „највишу вредност”. Други, опет, сматрају вакцинацију непоузданим методом и превенције и терапије, а неки међу њима је, штавише, проглашавају за главну опасност по здравље, већу и од самог злогласног вируса, а и за унапред испрограмирану да човечанство сведе на „златну милијарду”. Самозвани пак тумачи Књиге откривења Јовановог и Светог Писма у целости виде и у вакцини, као и у много чему пре ње, „жиг Антихриста”, а оне који се вакцинишу оптужују да су се одрекли Христа (sic!). Све у свему, међутим, и код једних и код других има много претеривања, једностраности, ускогрудости… У пракси, једни предлажу обавезну вакцинацију свих, од детета до старца, а најекстремнији међу њима захтевају – и, где могу, већ практикују – принудну вакцинацију под претњом силе, све до отпуштања с посла, до ускраћивања средстава за живот и, као врхунац, до изопштења из друштва, а то се зове сегрегација или, још боље, апартхејд, што звучи веома „демократски” и однекуд познато. Други пак предлажу укидање свих мера предострожности и предохране од вируса, а најрадикалније постављају ствар они који су апсолутно и беспризивно против вакцинације, не само ове, „противковидске”, него и сваке друге.

У хришћанским Црквама и заједницама има и присталицâ и противникâ вакцинације, као и иначе у друштву. То важи и за нашу, Православну Цркву: у неким од помесних Цркава поједини свештеници и теолози, као и један број верујућих лекара, резолутно иступају против наметања вакцине, док поједини епископи наступају веома ригидно, не хајући за слободу којом нас је Христос једном заувек ослободио, него, напротив, претећи санкцијама невакцинисаном свештенству и верујућем народу, премда већинском. Ипак, после разних ексцесних ситуација и екстремних позиција на обе стране, у Православним Црквама се искристалисао и преовлађује принцип добровољности и препорукâ уместо примене духовног насиља и наредбодавног, комесарског тона. „Одлучујемо и наређујемо” – то је природни начин изражавања војних власти у ванредним приликама, али му у Цркви нема места. Може ли ико да замисли Христа Који силом исцељује болесника? Не, не и не! Напротив, Он пита: „Хоћеш ли да будеш здрав?” и: „Верујеш ли да те могу исцелити?” И уопште, Он никоме ништа не намеће, понајмање Себе, него само позива: „Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој…” А како тек замислити да Христос нуди болеснику исцељење, али не несумњиво, унапред зајемчено Његовом речју, него „на вересију”, по оној „може да буде, али и не мора”? Хвала Богу, у нашој помесној Цркви, Српској Православној Цркви, по овом питању влада дух трезвеног расуђивања, без штетних подела и непотребних сукоба.

Мој лични став као епископа Цркве и колико-толико одговорног човека јесте да, с надом на помоћ Божју, треба да уважавамо напоре и резултате људи из медицинске струке и да не одбацујемо олако средства која нам нуде, маколико да су још несавршена и амбивалентна, а са друге стране – да треба одбацити сваку замисао о општеобавезној, односно принудној вакцинацији. Сваки човек има морално право и моралну обавезу да одговорно размотри све релевантне аргументе и разлоге за вакцинисање или против вакцинисања и да на основу озбиљног увида у доступне податке слободно одлучи да ли ће примити вакцину или неће, а ако хоће, коју ће примити. Сматрам такође да о евентуалном вакцинисању малолетне деце могу да одлучују искључиво родитељи или старатељи, а никако не државни органи или Светска здравствена организација, иначе институција нејасног идентитета и спорног ауторитета.

2. Црква је добила новог и младог архипастира, патријарха Порфирија, кога је народ одмах с љубављу прихватио. Познаваоци црквеног живота подсећају да је патријарх Порфирије стасао у Вашој близини, у манастиру Ковиљу у Епархији бачкој, и на Богословском факултету у Београду, где сте и Ви били професор. Шта бисте могли рећи о првим месецима његове службе?

Мало ми је нелагодно да одговорим на ово питање управо због моје нераскидиве животне и духовне повезаности са личношћу Његове Светости Патријарха српског Порфирија јер би неким људима и круговима могла да послужи као повод за сумњу – или чак оптужбу – да сам неизбежно пристрасан или да желим да ласкам Патријарху, па, посредно, и самоме себи. Али, ради читалаца Печата и ради Вас лично, укратко ћу Вам одговорити.

Најискреније сматрам да непуна година патријарашке службе Његове Светости потврђује истинитост и мудрост народне пословице која гласи: „По јутру се дан познаје”. Другим речима, будући да су први месеци архипастирске и првосвештеничке делатности онога ко у наше дане седи на трону Светога Саве, просветитеља српског, више него успешни, благословени и плодоносни, уверен сам да ће и у годинама и деценијама које долазе та делатност бити у истој или још већој мери успешна, благословена и плодоносна.

По некој чудној и тајанственој историјској закономерности, предстојатељи Српске Цркве, Православне и Светосавске, традиционално започињу, врше и завршавају своје служење Богу и роду под ванредним и тешким – а често и трагичним – околностима. Ако, бар делимично, изузмемо немањићки период историје наше Цркве и нашег народа, наши архиепископи и патријарси су или свештеномученици, попут Пајсија Јањевца и других, или страдалници, попут Арсенија III, Арсенија IV и, у најновијој историји, готово свих – Варнаве, Гаврила, Викентија, Германа, Павла и Иринеја. Ни њиховог данашњег наследника не чека „тих и безметежан живот”. Велики подвиг, а пред Богом и пред људима велика духовна победа, биће већ и то ако савлада спољашње и унутрашње тешкоће, искушења и изазове које је наследио, а савладаће их, уверен сам, благодаћу Божјом, молитвама Светог Саве и својим несебичним, саможртвеним залагањем, уз молитвену и сваку другу подршку нашег епископата, свештенства, монаштва и верног народа. Он се, од првог дана по избору и устоличењу, ухватио у коштац са проблемима и кренуо у њихово решавање. Конкретно имам у виду решавање проблема кадровске обнове патријаршијских тела и установа, надлежности наше Цркве над Православним богословским факултетом (оспорене од стране антицрквене клике на београдском Универзитету, потпомогнуте, нажалост, од стране петоколонашке групице на самом Факултету), борбе за равноправност веронауке са другим предметима у систему јавног школства и за регулисање радно-правног статуса катихетâ и вероучитељâ, доследног спровођења закона о реституцији црквене имовине, васпостављања пуног канонског поретка и јединства у међуправославним односима, неговања искреног дијалога и сарадње у међухришћанским и међуверским односима и тако даље.

Подвижнички дух, неуморни труд, љубав, пожртвовање, ревност за Дом Божји, за славу и раст Тела Христовога, Цркве, и свецело приношење свецелога себе и свога живота на жртву живу, благопријатну Богу, – а све наведено краси нашег Патријарха, – видљиво су знамење и поуздано јемство да ће Господ штедро наградити Свога вернога слугу и крунисати његове напоре Својом благодаћу и многоструким духовним плодовима. На свима нама је да му будемо скромни сапутници и сатрудници на путу Крста и Васкрсења.

3. Добро познајете црквену историју. Има ли примера да је један епископ хиротонисан у тако драматичним околностима као Митрополит црногорско-приморски Јоаникије? Он је, 5. септембра, заједно с патријархом Порфиријем и Епископом крушевачким Давидом, у пратњи наоружаних специјалаца, до свог трона у опкољеном Цетињском манастиру стигао хеликоптером.

Мислим да има – у историји ране Цркве, обележеној суровим гоњењем хришћана, а потом и тешком борбом са разним јеретицима, за чистоту вере; у доба османлијске власти над православним народима; у епохи када су Совјети покушавали да немилосрдним гоњењем затру траг Цркви, па и свакој религији, на непрегледном пространству од Средње Европе до јапанског архипелага… Али такође мислим да је јединствен у укупној историји не само Цркве него и цивилизације онај чудовишни сценарио око устоличења митрополита Јоаникија – покушај непријатељâ Цркве да, под плаштом борбе за некакво црногорство (монтенегринство, дукљанство) и сличне „идеале”, помоћу претње насиљем, чак и крвопролићем, спрече обављање црквеног чина устоличења новог митрополита, вековима вршеног на исти начин и на истом светом месту, у манастиру цетињском. Врхунац бешчашћа је била оптужба post festum – оптужба за „десант” и „специјалце”, као да је то био Патријархов избор, а не одлука надлежних власти Црне Горе, које су процениле да ће „храбри бранитељи Монтенегра”, заслепљени мржњом, бити способни и да физички насрну на Патријарха и владике.

Јер, ваља знати, Патријарх није тражио никакву и ничију заштиту него је кренуо у манастир, на своју свету дужност, на сасвим уобичајен начин, колима, а затим пешице. Истине и правде ради, за читаву ту небивалу бруку и срамоту не треба кривити Цетињане јер њих и није било много око манастира, али је зато било разних, што би се рекло од зла оца и још горе мајке, скупљених с коца и конопца, жељних дивљања и уживања у хаосу, а вероватно и додатно мотивисаних неком цркавицом у еврима. Зна се одлично у чијој режији се све одигравало – режисер је био легендарни прешједник, безбожник који је био намислио да оснује некакву назови-Цркву по својој мери пошто претходно забрани и укине исконску, закониту и једину постојећу Цркву. Бриселски кербери слободе и демократије нису, дабоме, запазили да се дешава било шта проблематично. Јер, забога, стални „траблмејкери” су Срби, а дотични је одавно изјавио да више није Србин него Црногорац (читај: Монтенегрин или Дукљанин), није милионер у еврима захваљујући прљавом „бизнису” него, ваљда, захваљујући прешједничким примањима, није аутократа него демократа, није… него…

4. После устоличења митрополита Јоаникија, 26. септембра, у манастиру Ђурђевим Ступовима у Бијелом Пољу, уведен је у трон Епископ будимљанско-никшићки Методије. Може ли се рећи да су се након тог догађаја, када је реч о Српској Православној Цркви, прилике у Црној Гори бар донекле стабилизовале?

Јесу донекле.

5. Још увек није потписан Темељни уговор којим би се прецизно уредио правни и имовински статус Српске Православне Цркве у Црној Гори. Црногорски премијер недавно је нагласио да, упркос томе што је Темељни уговор „усаглашен са свим захтевима који произилазе из праксе претходно дефинисаних уговора са Светом Столицом и Исламском и Јеврејском заједницом, Синод СПЦ још разматра уговор”. Такође, истиче да је овај документ „спреман да потпише чим се стекну сви предуслови”. Да ли је потписивање уговора СПЦ с владом Црне Горе сада ближе остварењу?

Да, нажалост, још увек није потписан. Лично и не верујем да ће бити потписан докле год др Здравко Кривокапић буде премијер Црне Горе. Он је, својом тактиком „хоћу-нећу” и „корак напред – два назад”, искључиво „заслужан” за досадашње непотписивање Темељног уговора. Према његовој конфузној и замагљујућој формулацији, – намерно, чини ми се, тако сроченој, – испада да он није „ни лук јео ни лук мирисао” већ да Синод у Београду (опет тај омражени, а толико пожељни Београд!) не жели да га потпише: Уговор је, вели, „усаглашен са свим захтевима који произилазе из праксе претходно дефинисаних уговора са Светом Столицом и Јеврејском заједницом”, а Синод га ипак „још разматра”. Орвеловски, нема шта: само истини и неистини замениш места, па „ћераш” даље. Стварно чињенично стање изгледа, међутим, овако: Уговор је заиста, после вишекратног разматрања од стране Светог Синода Српске Православне Цркве и Владе Црне Горе, био усаглашен и обострано прихватљив.
Сâм премијер Кривокапић је потом најавио свој долазак у Патријаршију како би Патријарх српски и он потписали тај усаглашени Уговор, да би, стигавши у Патријаршију, изјавио нешто сасвим друго – да није дошао да потпише Уговор него да Патријарху и Синоду „пренесе поздраве вјерујућег народа Црне Горе” (као да је он, Боже ме прости, владика, а не високорангирани функционер своје државе). Толико о његовој беси или тврдој ријечи, а што се тиче „поздравâ вјерујућег народа Црне Горе”, довољно је заменити само једну једину реч – реч вјерујућег речју радног – и све ће нам зазвучати као познато, блиско „из добрих старих времена”. Од тада па надаље, његове нове изјаве су по правилу потирале једна другу, а најсвежија приспела варијанта гласи да Влади Црне Горе неке ставке из већ усаглашеног Уговора ипак нису биле по вољи, те их је она изменила, и то без икакве консултације са Синодом, и тако ревидирани или октроисани Уговор послала Синоду као текст за потписивање. Порука, дакле, гласи: нећемо да потпишемо већ усаглашени Уговор, али хоћемо да потпишемо и Синоду Српске Цркве нудимо за потписивање никад усаглашавани, с наше стране једнострано прерађивани и дорађивани текст Уговора.

Али ни то није крај. После свега, г. Кривокапић изјављује да је „спреман да потпише чим се стекну сви предуслови”. Ово већ личи на бриселска „поглавља” или, српским новоговором, „кластере”. Чак је и грђе: овде се бар унапред знају предуслови, а непознаница су само они који ће тек бити издиктирани, док се у случају црногорске владе не зна који то уопште предуслови могу постојати после већ постигнуте усаглашености текста. Да знају било српски било новокомпоновани црногорски (!) језик, казали би накнадни услови, а не предуслови. Све у свему, ниједан Синод и ниједан поглавар Цркве не може себи дозволити да узме учешћа у оваквој или сличној „игри без границâ”, тојест, тачније казано, не може никоме дозволити да се на овај начин поиграва њиме. Али наша света Црква је, хвала Богу, по својој природи и из искуства, вична стрпљењу и трпљењу. Зато ће она чекати и, ако Бог дâ, дочекати неке нормалније „предуслове” и неке нове људе, па онда са радошћу и благодарношћу Богу, у братској слози и љубави, потписати обострано прихватљив, коректан, правичан и частан Уговор. Питам се: чему непотребна мистификација? Зашто просто не препишу или препричају важеће уговоре са Ватиканом и са Исламском и Јеврејском заједницом Црне Горе, именујући Српску Православну Цркву као уговорну страну, па мирна Бачка?

6. Из Северне Македоније у последње време не стижу узнемирујуће вести о прогону архијереја и свештенства Православне Охридске Архиепископије СПЦ и Његовог Блаженства архиепископа Јована. Значи ли то да се положај Српске Цркве у Северној Македонији поправио?

Заиста, хвала Богу, сада нема судско-полицијског насиља над првојерархом аутономне Охридске Архиепископије, Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом, нити над осталим архијерејима, свештеницима, монасима, монахињама и верницима канонске Цркве у Северној Македонији. Још није, додуше, бар колико је мени познато, формално и коначно стављена тачка на могућност обнове притисака и фарсичних процеса, али је ипак најважније то што их сада практично нема. Исто тако, без обзира на промене владајућих гарнитура и општег курса по многим питањима, укључујући и име државе, остаје, нажалост, једна константа: упорно се избегава извршење одлуке суда у Стразбуру о регистрацији Охридске Архиепископије.
Сматрам да, без обзира на ове негативне пропратне појаве, општа атмосфера код наших јужних суседа и, пре тога, вапијућа духовна потреба омогућује наставак дијалога између наше Цркве и Цркве која је у расколу. И не само да га омогућује него нас подстиче и позива на дијалог као једини исправан и ефективан начин превазилажења овог вишедеценијског проблема. Јединство Цркве и њен канонски поредак су нам највећи Божји дар и, уједно, најважнији задатак и подвиг.

7. Пре две деценије веронаука је као наставни предмет уведена у основне и средње школе Србије, а предаје је око 1.600 православних вероучитеља. Генерацијама ђака који су слушали вероучитеље веронаука је формирала поглед на свет, изоштрила хришћанске моралне норме којима се они руководе као зрели људи. Упркос томе, статус овог предмета, али и вероучитеља у српском школству није до краја решен, на шта је недавно, обраћајући се образовним властима Србије, указао и патријарх Порфирије. Шта бисте о томе, на основу искустава у Епархији бачкој, могли да кажете?

Радо ћу казати нешто, и то не само на основу искустава у Епархији бачкој него и на основу увида у цео комплекс питања везаних за верску наставу у јавним школама, увида који имам као председник Комисије Владе Србије за верску наставу, а од пре извесног времена и председник сталне синодске Комисије за веронауку. Најпре бих потврдио и нагласио то што сте управо констатовали: веронаука је, упркос тешкоћама и недостацима после њеног вишедеценијског принудног одсуства из просветног система, показала сву оправданост њенога враћања у школу и све духовне, моралне и образовне плодове које споменусте. Али исто тако бих поновио и речи Његове Светости Патријарха које наводите и потврдио Вашу сетну констатацију да статус веронауке и вероучитељâ није до краја решен. И не само да није решен већ је и погоршан кад га упоредимо са одлуком покојног премијера Ђинђића (а о њој врло добро знам све јер сам учествовао у разговору и договору са њим, најпре у Патријаршији, а затим у његовом кабинету) и са словом и духом владине уредбе о веронауци у школи. Тврдим, јавно и одговорно, да је до тог погоршања дошло због трајне опструкције одређених људи из Министарства просвете и њихових једностраних потеза, вршених мимо надлежне Комисије, иако на њих нису имали право јер Комисија није Комисија Министарства просвете него Комисија Владе Србије. Када кажем да је било опструкције, – а има је и данас, – првенствено мислим на проблем радно-правног статуса катихетâ и вероучитељâ. Годинама смо на ту тему расправљали у Комисији и било је различитих конструктивних предлога, али на томе је све и остајало. Питање се у суштини сводило на то како усагласити потребу и природно право Цркава и верских заједница да имају „последњу реч” о аутентичности онога што се предаје у оквиру веронауке и о доктринарној веродостојности и моралном лику онога ко предаје, с једне стране, и потребу и природно право самих вероучитеља да буду статусно равноправни са својим колегама који предају друге предмете, са друге стране. До сада су они, нажалост, запослени само на одређено време и дозвола за рад им се обнавља сваке године уместо да буду, као сви други, ангажовани на неодређено време и да уживају сва права својих колега наставника. Не пије воду прича да се у нашем правном систему доктринарно- етичка надлежност Цркава и верских заједница не може довести у склад са равноправним радно-правним статусом наставникâ веронауке. Ми олако преписујемо законска решења из земаља Европске уније, чак и она која су ван сваке памети, попут законâ о „родној равноправности” и „родно осетљивом” језику или законâ који практично изједначују противприродну истополну заједницу са браком као природном животном заједницом мушкарца и жене, пропагандно још и фаворизујући ону прву на штету ове друге. Па зашто онда да наши законодавци не препишу или парафразирају и оне добре законе и прописе којима је у земљама Европске уније регулисан статус веронауке?

Толико о статусу вероучитељâ. А ево и неколико речи о статусу саме веронауке. Веронаука је, од дана њеног враћања у школе, имала статус обавезног изборног предмета: ко не жели веронауку, бира алтернативни предмет неспретно назван „грађанско васпитање” (као да и веронаука не васпитава сутрашње грађане!), али онај од ова два предмета који ученик изабере за њега је обавезан. Министарство просвете је у међувремену самовољно, без знања и сагласности надлежне владине Комисије (да и не говоримо о Црквама и верским заједницама), деградирало веронауку у средњој школи на изборни наставни програм. Сазнавши за то, ја сам на једној од седницâ Комисије представницима ресорног министарства поставио питање како и зашто је то учињено. Одговор је био да су предмет и програм једно те исто и да се ради о пукој терминолошкој разлици. Нас, представнике Цркава и верских заједница у Комисији, као и њене чланове из Управе за вере, објашњење је умирило и више се нисмо враћали на ту тему. Касније се ипак испоставило да предмет и програм нису исто и да објашњење представникâ Министарства просвете није, у најмању руку, било ни искрено ни истинито. Било је и других проблема, као, примера ради, формирање великих група полазникâ веронауке, на штету и наставе и вероучитељâ и противно ранијој вишегодишњој пракси. У вези са свим овим спектром питањâ и проблемâ говорило се на великом међународном скупу о веронауци на Православном богословском факултету у Београду, у новембру одлазеће године, и са њиме је подробно упознат и актуелни први потпредседник Владе и министар просвете. Лично се надам да ће он учинити што до њега стоји да се ово мучно питање скине са дневног реда, на општу корист и на опште задовољство.

8. Дочекасмо завршетак Светосавског храма у Београду у његовој задивљујућој јединствености и лепоти, са живописом у који су своје надахнуће уградили најбољи руски и српски живописци. Храм су дуже од једног века подизале генерације Срба, помагале су српска и руска држава. Како то доживљавате? Има ли симболике у томе што је Храм завршен у овој тешкој години?

Заиста, хвала Господу, Храм је завршен, изграђен, да би убудуће он духовно изграђивао и усавршавао српски народ и све оне који буду улазили у њега, почевши од наше православне и хришћанске браће и сестара из других Цркава и народа. Ако изузмемо блиставу немањићку епоху и ретке периоде слободе и благостања, макар привременог и делимичног, у нашој новијој и најновијој историји, сви наши храмови, све наше задужбине и сва наша велелепна здања намењена науци, уметности и култури уопште грађена су у тешким годинама, често и много тежим него што је ова, сад већ истекла година.

У томе свакако има дубоке символике, бар у очима оних међу нама који умеју да читају символе и препознају сигнале вечности, односно да сагледавају „небеска знамења”, невидљива за очи приземног, непродуховљеног човека. Најважније знамење јесте, чини ми се, позив и призив да схватимо да се ниједно „царство”, акамоли Царство небеско, не задобија седењем или, још горе, лежањем „на меку душеку” него да се оно стиче напором, подвигом, жртвом, крстом Христовим. Није неважан символ и сигнал ни чињеница да је Храм Светога Саве на Врачару довршен заједничким трудом српских и руских мајстора и уметника. Заједништво великог, братског, једноверног руског народа и нашег народа кроз историју путоказ је и за будућност: српски чамац или бродић ваља да и убудуће буде чврсто привезан уз велики и моћни руски „корабљ” (брод). Ко у томе види „малигни утицај” или нам то уписује у грех антиевропејства, изгубио је моћ расуђивања. „Малигни утицај” је, наиме, нама долазио, по правилу, са неких других географских дужина и ширина, а Европа као цивилизација и култура случајно извире из Лепенског вира.

9. Протекла година била је тешка за цело Православље, које се нашло на удару глобалне политике и геополитичких процеса. Поред Српске Православне Цркве, на удару те политике су и украјински православни хришћани. Патријарх Порфирије недавно је упутио поруку да СПЦ једино признаје Украјинску Православну Цркву на чијем је челу Митрополит Онуфрије. Може ли се стање у Украјини поредити с приликама у Црној Гори?

Итекако може. Стање црквених ствари у Црној Гори није друго до минијатурна слика стања у Украјини, уз извесне разлике, наравно. У оба случаја је на делу национални „инжењеринг”. У Црној Гори се чини очајнички покушај да се занавек етаблира новоформирани црногорски идентитет, заснован на порицању српских корена и многовековне српске самосвести Црногораца, Брђана и Примораца, и да се истовремено затре и сâмо биће српског народа у Црној Гори, а ако то не буде изводљиво, да се он бар сведе на безначајну, беспомоћну и обесправљену националну мањину: (sic: Срби мањина у Српској Спарти и главни „реметилачки фактор” у иначе цветном рају Монтенегра!). А у Украјини? Најстарији историјски назив велике источнословенске земље, Рус (који је Петар Велики „европеизирао” у књишко Росија), присутан и данас како у титули патријарха московског тако и у титули расколничког „патријарха кијевског”, па и у имену које користе и прикарпатски и наши, бачко-сремски Русини или Руснаци, док је назив Украјина касно, тек у 19. веку, почео полако да замењује исконско име допетровске Руси, да би га бољшевици – у теорији интернационалисти, а у пракси произвођачи нових, најчешће вештачких нација, заснованих на антируској матрици – у 20. веку озваничили и учинили јединим дозвољеним називом.
Идентитет једног народа почива на неколико стубова носача. То су језик, историја, традиција, менталитет и, на првом месту, заједничка верска, духовна и културна припадност. Ово последње није, додуше, увек заступљено, нарочито није увек заступљено код новијих нација, попут швајцарске, белгијске, америчке и аустралијске нације, па, гдекад, ни код старијих, историјских нација као што је, рецимо, немачка нација. Али, зна се, изузеци су потврда правила. Због тога су пројектанти и конструктори нових нација у 20. и 21. веку, премда најчешће или атеисти или верски индиферентни, дошли на идеју да треба или да поробе и у своја кола упрегну постојећу Цркву или, уколико то није изводљиво, да сами оснују неку своју нову „Цркву”. То чине по начелу „дај шта даш”, не хајући ни за каква правила, а најмање за црквено-правне датости, али притом грубо фалсификујући, за сваки случај, историјске чињенице и приписујући својој псеудоцрквеној или цркволикој творевини непостојећи историјски континуитет. То се дешава и у Украјини и у Црној Гори. Какав је то црни хумор кад Петар Порошенко (крштен, али конфесионално више него сумњив) и Мило Ђукановић (некрштен и атеиста) расправљају која и чија Црква је била „старија”, „аутокефална” и слично! Апсолутни фаворит и кандидат за Гиниса по овом питању свакако је Мило Ђукановић, човек који је оснивање нове „Цркве” за сопствене потребе и циљеве јавно уврстио у програм своје партије.

У оба случаја, украјинском и црногорском, народ је, међутим, антицрквеним „црквоношама” на најубедљивији начин показао где им је место. И поред притисака, шиканирања и злостављања, законита, канонска Црква у Украјини и даље је већинска и доминантна, а расколници се налазе, мање-више, онде где су били и пре неканонске интервенције Цариграда и њиховог „признавања”, непризнатог на нивоу светског Православља. Тако је и у Црној Гори, с тим што је ту расколничка сектица, својевремено регистрована у полицијској станици на Цетињу, по бројности остала на нивоу статистичке грешке. У Украјини канонска Црква организује масовне празничне литије у којима учествује и по двеста педесет хиљада верникâ док расколници не могу да „добаце” ни до педесет хиљада. У Црној Гори пак имамо феномен јединствен у свету: масовне вишечасовне литије под слоганом „Не дамо светиње” трајале су месецима, без иједног инцидента, по времену и невремену, а у њима је – ако изузмемо најтврдокорније „Монтенегрине” – практично учествовала васколика православна Црна Гора, и старо и младо, и одрасли и деца, и етнички Срби и национални Црногорци… Ваља истаћи и ово: сто хиљада учесникâ литије у маленој Црној Гори већа је бројка него милион њих у Украјини, а било их је много више него сто хиљада у току неколико месеци.

10. Управо поменусмо да је Запад означио Православље као свог моћног непријатеља. У нашим разговорима током минулих година овој теми смо се враћали подстакнути конкретним поводима. Чини се да догађаји потврђују да се у реченом смислу и даље ништа битно није променило? Шта одлучује да и данас – када се планетарни поредак мења безмало из темеља – остаје једнако важећа и судбинска та предодређеност Православља да буде означено „опаснијим од исламског фундаментализма”, као и „главном опасношћу за западну цивилизацију”!?

Изјаве ове врсте из уста разних западних лидера и лидерчића делимично су, по моме скромноме мњењу, хипертрофирани стереотип из прошлости, а много више су одбојност према Православљу као изворишту и носиоцу духа традиционализма, конзервативизма, освештаног морала и свега другога чега би савремени постхришћански и пострелигијски Запад желео да се у што скорије време ратосиља. Већина протестантских деноминација је, нажалост, капитулирала пред „новом нормалношћу” врлог новог света, у којој више нема места ни за хришћански, ни за муслимански, ни за јеврејски морал, ни за традиционални брак и породицу, ни за класичне нације и државе, ни за уметност и културу „старога кова”. Све је то застарело и превазиђено пред химеричном визијом новог „трансхуманог” друштва. Пред овим орвеловским или, тачније, посторвеловским и више него орвеловским изазовима римокатолицизам се, уопште узевши, држи знатно боље него протестантизам, али је и он у много чему поклекао. На бранику вере, морала и традиције, засад (а верујем и одсад) непоколебиво остаје Православље, а напоредо са њим, на свој начин, и несекуларизовано јеврејство и ислам. Управо зато, и пре свега зато, православни свет и Русија као његов најмоћнији представник налазе се под претњом и на удару „неолибералног” и „ултралибералног” Запада, који, као ни Исток, није више географски него културолошки појам. Природни савезници Православља на таквом Западу јесу преостале хришћанске заједнице.

11. Како објаснити то да број јасеновачких жртава, односно број Срба, као и других народа страдалих у логору Јасеновац, не само да до данас није тачно утврђен већ да се у нашем времену догађа снажно и продубљено „лицитирање” бројевима, уз несумњиву колико и нечовечну манипулацију овим трагичним чињеницама? Какав ум управља тиме, и који су циљеви иза антицивилизацијске, а могло би се рећи и организовано вођене операције скривања истине о размерама огромног српског страдања?

Број јасеновачких жртава – и жртава у НДХ уопште – никад није утврђен, и то свесном одлуком Комунистичке партије Југославије, с једне стране, и неопростивом колаборацијом српских комуниста, са друге стране. То је послератни наставак и послератна апологија усташтва. У најновије време томе иде на руку немачка и шира западноевропска интенција да јадни Србљи замене немачке хитлеровце у улози најгорих џелата и дежурних геноцидаша.

Сâмо „лицитирање” бројем жртава је, по мени, неморално. Узмимо да је цифра од неких седамсто хиљада жртава, која је деценијама била у оптицају, „напухана”, како тврде неки кругови, не само загребачки већ и београдски, и да је било „свега” стотинак хиљада жртава, како процењује већина из тих кругова. На основу чега они то знају? Јер, искорењене су, без остатка, многе и многе породице, читава братства, села и области, и није могуће ни приближно знати колико их је било. Уз то, усташе су пред крај рата брижљиво и систематски уклањале трагове злочинâ. Претпоставимо, даље, да су и подаци хрватске комисије за утврђивање обима ратних злочина (наглашавам: хрватске, а не савезне југословенске комисије) из 1946. године били претерани. Али шта ћемо са извештајима нацистичких генерала Хитлеру из читавог ратног периода, по којима већ крајем 1942. или почетком 1943. године има око триста хиљада жртава? Да ли су и они били симпатизери Срба, а противници савезничке сателитске НДХ, или ни они нису могли да пређу ћутке преко балканског Аушвица, Јасеновца, и осталих стратишта у НДХ? Да ли су њихови ратни извештаји били плод намере да врху Рајха, војнички хладно и немачки педантно, прикажу „стање на терену” или намере да и они дају допринос комунистичкој и „србочетничкој” промиџби?

Ако је тобожњи објективни списак жртава само онај списак жртава на којем налазимо њихова имена и презимена, како нам импутирају неки нови загребачки и београдски стручњаци, шта ћемо са општеприхваћеном проценом о шест милиона жртава Холокауста? Да ли Јевреји могу да наведу имена свих шест милиона жртава? Наравно да не могу! Колико је само градова и земаља у поробљеној Европи било буквално judenfrei? Да ли то значи да је и цифра од шест милиона „напухана”? Наравно да не значи. На крају крајева, ако је, претпоставимо, јеврејских жртава нацизма било милион или два мање него што је општеприхваћено и ако је српских жртава усташтва било двеста или триста хиљада мање него што је општеприхваћено, да ли је тиме злочин геноцида постао мањи и опростивији? Ни у ком случају! Треба се оканути неморалног лицитирања бројем жртава, молитвено поштовати све жртве без изузетка и поштовати све часне Хрвате који осуђују злочиначку, геноцидну творевину звану НДХ.

12. Оштре критичке реакције је у Европи недавно изазвао покушај Брисела да, како је речено, „укине Божић”. Реч је, наиме, о препорукама из документа, односно приручника европске комесарке за равноправност која размишља овако: „Не слави свако хришћанске празнике. Такве реченице могу бити стресне, зато треба говорити ’празнично време’. Реч ’Божић’ не треба користити ни у једном контексту.” Може ли се очекивати испуњење предвиђања да ће, због безобзирног деловања антихришћанског лобија, ЕУ у догледној будућности постати „највећа заједница атеиста на свету”?

Она то неће постати јер је, нажалост, већ постала.

13. Поменусмо Европску унију као простор у којем се без зазора предлаже „избегавање коришћења појмова који се јасно везују за једну религију”, дакле за хришћанство. Чини се да поводом хришћанске религије чињенице нису мање забрињавајуће ни у другим деловима света. Подстакнут немилим догађајима, недавно је Митрополит волоколамски Иларион, говорећи у програму „Црква и свет”, поновио: „Данас је хришћанство најпрогоњенија религија на планети, иако је и даље најбројнија.” Где су корени овако снажног непријатељства према хришћанству?

У радикалном порицању и одбацивању хришћанске антропологије, хришћанског схватања човека као боголиког бића чије назначење јесте савршена заједница и прожимање Бога и човека у благодатном јединству, што се назива светошћу, обожењем и обогочовечењем човека (да се избегне евентуални неспоразум, обожење није сливање или стапање божанске и људске природе у једно него човеково причешћивање или заједничарење са вечним и нествореним божанским енергијама, са благодаћу и љубављу Божјом). Докле год постоји – а постојаће свагда и довека – оваква слика о човеку и о богоиконичности његовог бића, личносног и саборног, неће моћи да завлада и преовлада квазинаучно, хоминистичко (а не хуманистичко) учење о човеку као недовршеном и несавршеном бићу, као двоножном примату чији наводни еволуциони статус још није крај еволуције и чија даља еволуциона путања има да буде трасирана, вољом и интервенцијом самоовлашћених актера биоинжењеринга и психоинжењеринга, у смеру нове, „трансхумане” биоврсте, тобоже савршеније од историјски датог homo sapisens-a, који је по природи и homo religiosus, и homo faber, и homo ludens и homo у многим другим издањима. Хришћанство и планирана нова светска религија, ако то уопште буде религија, као и наука и планирана нова наука, ако то упште буде наука, не само да нису компатибилне него су и дијаметрално супротне једна другој. Једно је лик Богочовека Христа и идеал богочовештва, а нешто сасвим друго је лик човекобога и идеал човекобоштва.

14. Сведоци смо да се на крају 2021. догодио можда историјски тренутак у односима хришћанских Цркава: римски папа Франциско, током посете Грчкој, извинио се православцима за поступке католика који су постали разлог раскола између хришћана. Његове речи – „Историја има своју тежину и данас имам потребу да замолим Бога и браћу и сестре за опрост за грешке које је починило тако много католика” – многи дочекују не само с неверицом већ и различитим сумњичењима и тражењем „позадине”. Како оцењујете овај догађај?

Оцењујем га као знак наде и важну поруку која има за циљ будуће васпостављање поверења међу православнима и римокатолицима, као и међуцрквену сарадњу на пољу сведочења јеванђелских духовних вредности пред лицем како великих нехришћанских религија тако и крајње секуларизованог и дехристијанизованог такозваног Запада. Историјских разлога и повода за такав гест има на претек: арогантно и насилничко понашање према хришћанима Истока већ у времену пре великог раскола 1054. године; насиља и злочини које су вршиле крсташке војске (истини за вољу, не и сви крсташи), са врхунцем у срамном освајању Цариграда, тадашњег културног центра Европе, 1204. године; у пљачки његових материјалних богатстава и уметничких дела; у проглашењу такозваног Латинског Царства и у светогрдном постављању паралелног, „латинског” патријарха у Цариграду; затим прозелитска делатност разних западних „мисионара” у православним земљама док су се оне налазиле под османлијским игом, а изнад свега – злогласна унија, која је и дан-данас огромна стена саблазни и извор огорчења међу православним хришћанима.

Стога није чудо што у православном свету, под теретом свих горких историјских сећања, има неповерења, сумњичавости и тражења „позадине” поводом било којег папског геста добре воље, па и овога геста данашњег римског папе, Његове Светости Франциска (Фрање) I. Код нас Срба, у широким слојевима верникâ наше Цркве, атмосфера опреза и уздржаности је, рекао бих, још израженија, и то зато што просечан Србин и укупне православно-католичке односе сагледава кроз призму трагичне природе српско-хрватских односа из времена злочиначке НДХ. Посебно пак посматра их под лупом активне или пасивне подршке усташама од стране већине хрватских бискупа са подручја НДХ и непосредног учешћа преко хиљаду католичких свештеника и монаха у усташким злочинима над православним Србима, а оличење и збирно име тих свештеника и монаха јесте злогласни „фра-Сотона”. И сâм бих се вероватно запитао шта све може да значи један овакав гест кад би га учинио неки од папâ из прошлости, али кад је реч о Франциску (Фрањи) I, уверен сам да је његов гест искрен и добронамеран, „мостоградитељски”, без задњих мисли и скривених намера, и да за циљ има продубљивање дијалога са Православљем и, где год је то могуће, заузимање заједничкога става пред изазовима „нове нормалности”, нехришћанске и ненормалне.

15. Много је покушаја, упорно и безочно понављаних – у свету, као и на нашим просторима – да се српском народу утисне срамни жиг и да се прогласи геноцидним. Поменимо, између осталих, и Резолуцију о геноциду у Сребреници, коју је у 2021. усвојила Скупштина Црна Горе. Занимљиво је и важно да је у готово исто време објављен податак да су такозвани тајни папири британског Министарства одбране открили да Срби нису починили геноцид у Сребреници (та документа, с којих је скинута ознака тајности, наводно говоре да није било планираног удруженог злочиначког подухвата, нити геноцида). С којим циљем, и из којих центара се, према Вашем виђењу, неуморно инсистира на тешкој српској националној кривици за коју нема утемељења у чињеницама?

Пре свега, не постоји ничија колективна, општенационална кривица, па ни српска. Ко год је чинио злочине, крив је за њих, био то Србин, Хрват, Немац, Енглез, Американац, Шиптар, Бугарин или било ко други. Штавише, ни за доказани геноцид не можемо окривити неки народ in corpore, народ као целину, него његову власт и државу која је геноцид испланирала и извршила.

Питате ме из којих центара се неуморно инсистира на наводној српској тешкој националној кривици. Током и после првог светског рата српски народ су величали и славили центри такозваних таласократских или поморских сила (Лондон, Париз, Вашингтон и други), а ниподаштавали га и кудили центри такозваних телурократских или копнених сила (у првом реду Беч и Берлин). Данас пак – сви ти центри су заправо један центар, а релативна полифонија њихових гласова се претворила у унисону монотону мелодију бриселске администрације. Питате ме даље: с којим циљем? На то питање не бих могао да дам конкретан и гарантовано валидан одговор, али ћу изнети своје лично интуитивно виђење. То виђење сам делимично артикулисао у одговору на Ваше једанаесто питање, питање о жртвама Јасеновца и НДХ уопште. Тамо сам споменуо интенцију савременог политичког Запада да изврши колосалну замену тезâ и да Хитлерову Немачку стави у други, споредни план, а да Србији и Србима додели неславну улогу повампирених хитлероваца, истих као они негдашњи или, по некима, још горих од њих. Овде бих додао да је, последично, у игри и тенденција да се рехабилитује НАТО и да буде аболиран, бар у јавном мњењу земаља чланица НАТО-а, за све агресије и масовне злочине које је, колико до јуче, вршио напавши крњу Југославију – углавном Србију, а мање Црну Гору – и буквално уништивши земље Блиског Истока и Северне Африке. Ако је НАТО одбрамбени војни савез, како тврди и каквим је вероватно био замишљен приликом његовог оснивања, како ли онда изгледа један офанзивни, нападачки и освајачки савез?

Веома уверљиво ми делује и гледиште француског европосланика, пријатеља Србије, Тијерија Маријанија, исказано у његовом интервјуу „Вечерњим новостима” од 21. децембра. Он опсесивну потребу бриселских европарламентараца да, кад год им се укаже прилика и каквим му драго поводом, нападну и оптуже Србију тумачи неком врстом неодољиве подсвесне потребе, прирођеног порива, принудног рефлекса. „Чим се нађе досије у коме Србија може да се доведе у питање, каже он, владајуће групације у парламенту навале, без истинске истраге шта се крије иза тога.” На сву срећу, међутим, постоје на Западу и слободни мислећи људи, људи од интегритета, знања и ауторитета, који добровољно и по савести, не као лобисти него као аутентични хуманисти, износе истину о много чему, између осталог и о Србији и српском народу ма где да живи. Њихово сведочење ће остати, а клевете политички ангажованих интелектуалаца и њихових политичких ментора прохујаће с вихором, пре или после.

16. Трајни унутрашњи српски расколи и непријатељства који у бољим и хармоничнијим временима бивају утишани и смирени, данас су, видимо, претеће букнули, а непријатељи, како се с добрим разлозима очекује, неће пропустити прилику да хушкају Србе на Србе! Упозорења забринутих и добронамерних опомињу нас: „Једно је легитимна политичка борба, а друго распиривање мржње, што је код нас већ годинама на делу а сада улази у фазу кулминације.” Делите ли распрострањено уверење да у времену оваквих опасности и искушења Црква има посебно значајно место и улогу, чак одговорност, у превазилажењу и смиривању озбиљне унутрашње друштвене тензије и кризе?

Распиривање братомржње и атмосфера грађанског рата уместо легитимног такмичења различитих политичких програма заиста је наша зла коб, наслеђена, на нашу жалост и срамоту, из прошлости. Подсећам само на то да је прва велика духовна – али и национална – мисија Светога Саве било мирење његове завађене браће, Вукана и Стефана, да је подела Србије на карађорђевићевску и обреновићевску трагично обележила сву историју ослобођене и обновљене Србије и да пригушени психолошки грађански рат између потомака Равногораца и потомака Титових партизана траје, ево, већ толико деценија, а крај му се још не може сагледати. Уз то, у нашем непосредном суседству потомци оних који су узвикивали: Србе на врбе! – сад узвикују: Србе на Србе! (а притом се и даље повремено служе и оним првим покличем, тек да не буде заборављен). Наравно, ни потомци наших великих савезника из оба светска рата – част изузецима – не одустају од проверене стратегије својих даљих и ближих предака, сажете у свега три речи: Divide et impera! Завади, па владај!

Не мислим да међу нама, овде и сада, нема духовно зрелих, просвећених појединаца и читавих национално свесних установа и „социјалних група”, како би их назвао велики мислилац Александар Зиновјев. Има их, хвала Богу, и биће их, надам се, све више, упркос хибридном „мрежном рату” којем смо изложени. Али ту наша света Црква, немајући монопол, упадљиво предњачи. Откад постоји, кроза сва столећа, она гради мир и шири слогу међу браћом. Притом не гради ефемерни мир, мир који се своди на тренутно одсуство рата, него гради једини трајни и истински мир, мир Божји који доноси и дарује Христос Који се роди. Исто тако, не шири слогу у злој намери и злом делању него шири слогу утемељену на љубави Христовој, јединој несебичној и нелицемерној љубави, љубави која „дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се и не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи” и, најважније, „никад не престаје” (IКор. 13, 4 – 8).

17. Недавно Вам је у Патријаршији у Београду уручено одликовање председника Мађарске Јаноша Адера. Одликовани сте због Ваше улоге у историјском помирењу српског и мађарског народа, доприносу мирном суживоту Срба и Мађара. Шта је за Вас значило ово признање?

Било је то за мене сасвим неочекивано пријатно изненађење. Никад у животу нисам, наиме, замишљао да ја остварујем неку своју личну мисију посебно посвећену историјском помирењу српског и мађарског народа и мирном суживоту Срба и Мађара (на крају крајева, ко сам уопште ја да бих смео претендовати на вршење такве часне, али, надасве, и одговорне, нимало једноставне мисије?). Промисао Божји ме је из небића призвао у биће и даровао ми да највећи део свог овоземаљског живота проведем у северној српској покрајини, где Мађари и Срби вековима живе заједно, али са комплексним историјским наслеђем: било је међу њима сукобљавања и ратовања, било је, са друге стране, и дугих периода мира, слоге, сарадње и узајамног прожимања.
Зато, познајући то историјско наслеђе, а уједно имајући најнепосредније лично искуство заједничког живота са Мађарима, од најранијег детињства до дана данашњега, понашао сам се спонтано и искрено, у духу православне хришћанске вере онолико колико сам за то био способан. То сам истакао и у скромној речи захвалности г. Жолту Шејмену, вицепремијеру Мађарске, после доделе ордена у Патријаршији: „То што сте Ви и господин председник Мађарске истакли као моју заслугу уствари је само мој покушај да поступам по нашој хришћанској вери и савести.” Уосталом, само је Христос наш прави Мир и Измиритељ, а после Њега и сви Његови угодници. Наш Свети Сава је, историјски гледано, први велики помиритељ Срба и Мађара, о чему сведочи жива традиција у манастиру Ковиљу и околини. Независно од искустава у прошлости, тако се, колико видим, данас понаша огромна већина обичних људи из оба народа. Због тога сматрам да се ово високо одликовање мађарске државе више односи на све њих него на мене лично.

18. Захваљујући се на ордену којим Вас је одликовао мађарски председник, осврнули сте се на духовно стање данашње Европе, за коју сте рекли да је одликују „екстремни секуларизам” и „постхришћанска атеизација”. Премда смо о овој теми већ говорили, да ли бисте нам образложили значење ова два појма и њихову улогу у будућности која је од светских моћника, по свему судећи, намењена Цркви?

Чини ми се да сам, одговарајући Вам на претходна питања, мање-више већ одговорио и на ово питање. Додаћу само неколико реченица које илуструју моју – и не само моју – тужну констатацију да је данашња Западна Европа већ оставила за собом не само екстремни секуларизам него и разводњено, духу овога света и века саображено „хришћанство без Христа” и да је ушла у New Age, у „ново доба” отпадништва од Христа и неприкривене атеизације. Како иначе протумачити чињеницу да је Европска унија одбила да у преамбули свог устава спомене хришћанске или, како неки радије кажу, јудеохришћанске корене своје културе? Како објаснити појаву да у једној великој, традиционално католичкој земљи петком има више људи у џамијама и око џамијâ него католикâ у црквама? (Овде не додајем и око цркава јер се то не дешава.) Пре доста година био сам у једној западноевропској метрополи на Велики Четвртак по григоријанском календару. Свратио сам у оближњу цркву. Служба Божја је била у току. Избројао сам тачно дванаесторо присутних. Ово говорим са жаљењем, никако са злурадошћу. Велики и лепи храмови се продају, било православнима било муслиманима, а у горем случају бивају претворени у објекте различите намене, понекад неспојиве са храмом, макар и бившим. Поменућу и тај злосрећни новоговор који и Ви споменусте, а у којем више нема Божића него се препоручује некакво „празнично време”. Ово, истини за вољу, није сасвим нова пракса: она сада само добија официозни „благослов” бриселске евроолигархије. Чак и код нас се дешава да у ове предбожићне и предновогодишње дане добијемо октроисану честитку: Срећни празници! Кад је реч о Божићу, ваља навести и ово: у једној великој земљи Запада на питање анкетара шта се слави на Божић млади и најмлађи су одговорили да се слави дан када су у тој земљи засађене прве јелке. Не смем да прећутим ни ово: док се хришћански празници у јавности обележавају овако, бледуњаво, такорећи испод жита, дотле се накарадна Ноћ вештицâ слави масовно и помпезно. Још нешто: све се ово збива у свету у којем није било и нема Совјетâ, удружењâ „војинствујућих безбожникâ”, НКВД-а, КГБ-а, Гулага…
У таквом свету, наравно, раслабљен је и морал, приватни и јавни, а разне друштвене снаге здушно раде и на његовом коначном укидању. Између осталог, раде на уништењу брака и породице, а све што је неприродно и ненормално проглашавају за природно и за „нову нормалност”. Још дуго би се могло набрајати, али и ово је довољно речито. Укратко, у врлом новом свету за Цркву заправо нема места. Али видећемо: човек снује, а Бог одлучује. Мени се могућим чини један од два исхода данашњег процеса растакања западне цивилизације какву смо до сада познавали, којој много тога дугујемо и којој добрим делом свог историјског духовног бића и сами припадамо: она ће или поново открити и даље развијати свој идентитет из хришћанске ере свог постојања или временом нестати, односно стећи неки нови идентитет. Какав, не можемо знати, али можемо наслућивати.

19. Када говоримо о значењу појмова који су се наметнули као важан садржај у савременом мисаоном дискурсу, готово да је неизбежно поменути „велики ресет” и „нову нормалност”, све у подразумевајућем контексту преуређења света по мери пројеката и бизарних замисли оних који сада управљају планетарним поретком. Разматрајући текуће процесе и глобалне прерасподеле и промене, руски мислилац Андреј Фурсов примећује: „Да би настало посткапиталистичко уређење, потребна је маса упропашћених, унесрећених људи, дресирање социјалне атомизације људи и њихово непрестано застрашивање.” Уверени смо да би овом чудовишном рибарењу људских душа Црква могла, а у складу са својом мисијом, и морала да се супротстави, да одговори на начин који би био више од пуке утехе. Да ли је то могуће?

Све што на ову тему примећује Андреј Фурсов сушта је истина. Потписујем сваку његову реч коју наведосте. Несвесно антиципирајући ово Ваше питање, више пута сам се у нашем досадашњем разговору дотакао и „великог ресета” и „нове нормалности” као његовог планираног резултата, те сматрам излишним да понављам или пак да преформулишем већ речено. Ограничићу се на најкраћи могући и једини могући одговор на то што ме питате: Црква Божја заиста може и мора да се свим јеванђелским средствима супротстави новом – чудовишном, како с правом кажете – „рибарењу људских душа” које је сушти антипод црквеном „рибарењу”, заснованом на слободи и љубави. И не само што може и мора: она то, у складу са својом мисијом, већ чини и увек чини. Да ли пак ико осим ње може и мора да то чини, остављам суду читалаца Печата и свих оних људи који не живе од данас до сутра већ, напротив, трагају за дубљим смислом свог живота и живота уопште.

20. Пред нама је најрадоснији хришћански празник – Божић. Славећи рођење Исусово, можемо ли се уздати у предвиђања да ће ово „апокалиптично” време ускоро проћи, а да америчка дубока држава – како прогнозирају угледни теоретичари – „ни уз помоћ пандемије неће успети да успостави своју светску владу”, у којој би једнако подређену и понижавајућу улогу имали и људи и религије?

Не знам ко све машта о светској држави и светској влади, али не верујем да су такве маштарије реалне. Њихов првобитни аутор је уствари ђаво. Кушајући Христа у пустињи, ,,опет га узе ђаво и одведе на гору врло високу и показа му сва царства овога света и славу њихову и рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се” (Мат. 4, 8–9). Христос одбија лукаву понуду нечастивога кушача следећим речима: ,,Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!“ (Мат. 4, 10). Црква Христова поступа по угледу на Њега. Ипак, апокалиптично доба ће доћи. Не знамо када ће доћи, али знамо – штавише, видимо – да га неке силе и неки људи, они који прихватају понуде Кушача, призивају и припремају. Антихрист, ,,син погибли“, биће онај који ће успоставити светско царство, покушати да собом замени Христа и прогласити себе за бога. Али његова империја зла и лажне светске религије биће краткотрајна. Једампут заувек победиће њега и његове следбенике Христос, Јагње Божје Које је принело Себе на жртву за живот и спасење света: ,,Ови ће с Јагњетом заратити и Јагње ће их победити, јер је Господар над господарима и Цар над царевима, и они који су с Њим, позвани, и изабрани, и верни“ (Откр. 17, 14).

Стога ми хришћани не смемо подлегати страху, паници, ,,апокалиптичком” безнађу. Христос се родио, све нас препородио и сав свет спасао од греха, зла и смрти. Једно од његових имена гласи Емануил, у преводу С нама Бог. Он је увек с нама. „…Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20), рекао је, по Васкрсењу, Својим апостолима, а говори и нама. Раније пак, у опроштајној беседи ученицима, пред страдање и Распеће, рекао је њима, а преко њих и нама и свима верујућим: „…Радоваће се срце ваше и радост вашу нико неће узети од вас” (Јов. 16, 22). И ево, срце се наше заиста радује, нарочито пред Божић и на Божић, у дане када прослављамо Његов долазак међу нас и Његов останак са нама и у нама заувек.

На крају, који је и почетак, честитам од срца радосни празник Његовог Рођења Вама, свим читаоцима Печата и свој нашој браћи и сестрама по вери, нади и љубави, у српском роду и у свим народима, уз божићни поздрав:
Мир Божји, Христос се роди!

Извор: Печат

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас