Бранко Милановић: Може ли Србија преживети економски ултиматум ЕУ?

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Foto: Screenshot Youtube

(Овај чланак пишем на енглеском иако ми је главна публика у Србији. Али то радим и зато што је врло мало људи у свету, заокупљених другим светским кризама, као што су рат у Украјини, америчко-кинеска питања, ковид и слично, зна шта се дешава на Балкану и каква је природа ЕУ игре тамо.)

Актуелни ултиматум ЕУ, испоручен пре три дана, Србији и Косову, чији тачан садржај није објављен (на захтев делегације ЕУ) резултат је више од 20 година фрустрација у односима ЕУ и Србије (као и између ЕУ и Косово). Основни разлог су разочарана очекивања. ЕУ има све мање да понуди Србији и осталим нечланицама само зато што се чланство више не може обећавати са било каквим кредибилитетом, а све друге предности су мале. Дакле, ЕУ може да понуди само штапове. Без шаргарепе. А у Србији је подршка чланству у ЕУ сада константно испод 50%. ЕУ ме подсећа на насилнике који су лутали около моје средње школе у ​​Београду. Они би пришли млађим ђацима и понудили им да им продају… циглу. Клинац би рекао: „Али мени не треба цигла“. Ах, насилник би узвратио: „Да, знам да знаш, и коштало би те десет динара“. Јадни клинац би платио 10 динара знајући да ће га због одбијања тући, ударати у главу — а ипак би му десет динара извлачили из џепа.

Тако ЕУ данас долази у Србију. Свако нормалан би рекао: „Немате шта да продате, а ми не желимо да купимо циглу“. Али ЕУ тада почиње да набраја ултиматуме. Не знамо текст ултиматума, али није потребна велика машта да схватимо да претње морају да се крећу од обуставе преговора са ЕУ, укидања фондова подршке ЕУ (које Србија добија као кандидат), поновног увођења виза, обесхрабрења инвеститора из ЕУ, до евентуалних додатних финансијских санкција (рецимо, забрана приступа краткорочним комерцијалним кредитима), забране дугорочних кредита од стране европских банака, ЕБРД-а и евентуално Светске банке и ММФ-а, а за крајње елементе прави ембарго и можда заплена имовине.

Србија нема олигархе, али има резерве Народне банке и многе компаније које држе новац у страним банкама да би финансирале трговину.
Поставља се питање да ли земља може да преживи такве санкције које могу да трају од пет до десет до двадесет година? Можда чак и дуже. Прво, треба схватити да се такви трошкови намећу 99% становништва за које прихватање ултиматума не чини никакву економску разлику. Можда би само 1% етнички српског становништва, оних који живе на Косову, могло да изгуби нека права због неекономских захтева садржаних у предлогу ЕУ. Треба бити јасан у вези са том чињеницом: одбијање значи губитак прихода за 99% људи да би се обезбедила нека, можда илузорна, добит за 1%. Али шта би била последица одбијања? На домаћем плану, то ће додатно стимулисати раст национализма. Не само – рећи ће националисти – да смо све време знали да нас Европа не жели и мрзи, већ је сада јасно да желе да нас униште. У таквим условима би се сковале свакакве луде теорије завере. Русија ће подржати ово лудило, не зато што је Русији много стало до тога, већ зато што има подстицај да створи што више проблема на било ком месту у свету како би Запад био заузет радом на нечему другом осим на Украјини. Тако би дошло до експлозије национализма у условима смањеног БДП-а. Губитак би могао бити, у зависности од тежине санкција, до 5-10% БДП-а у првој години. Ово би поделило јавност. Иако се тренутно све странке залажу за одбацивање ултиматума, а проевропске странке, које су више пута преварене од Европе, заузеле су оштро став против прихватања ултиматума, наизглед јачи од владе, ипак је вероватно да ће се после неколико година јавност озбиљно поделила између „странке одбијања” и присталица нових преговора са ЕУ. Ако такве странке постану равноправне и почну насилно оптуживати једна другу, могло би се завршити грађанским ратом. Пошто би Запад имао врло мало пријатељских страна са којима би преговарао у Србији, и пошто је Србија окружена чланицама НАТО-а, не може се искључити чак ни формална окупација земље од стране НАТО-а. Не треба заборавити да су тренутно и Босна и Косово протекторати НАТО-а и да Запад може једним потезом да у сваком тренутку сруши владе у Црној Гори и Северној Македонији. Штавише, НАТО трупе су у свим овим земљама, плус у другим пограничним државама (Румунија, Хрватска, Бугарска, Мађарска). Као у Другом светском рату, исте земље су могле само да уђу.

Шта је са економијом? Почетни ефекти би били изразито негативни, али Србија у односу на Русију има неке предности. Она није толико зависна од Запада као што је Русија била пре 24. фебруара 2022. и за разлику од Русије не мора да буде у току са технолошким развојем у војне сврхе. Али како Србија више од 2/3 трговине обавља са Западом, трговина ће, у зависности од тежине санкција, бити значајно смањена, што ће смањити извоз и БДП. Стране инвестиције, опет углавном из ЕУ, пресушиле би. Незапосленост би се повећала, а реални приходи би пали. Млади ће све више напуштати земљу. Са ионако веома неповољном демографском структуром, углавном би остали старији људи, старосне доби за пензију. Ко би онда зарађивао за исплату ових пензија? Можда најподмуклије, неки облик трговинске принуде ЕУ би стимулисао алтернативне, илегалне начине набавке забрањене робе. То је био случај током периода свеобухватних санкција УН против Србије и Црне Горе између 1992. и 1995. Нове санкције ће створити криминалне групе које би контролисале такав увоз. Они би постепено подмићивали, а затим игнорисали полицију и органе власти, а у неким случајевима и смењивали их (као што се раније дешавало). Мафија ће завладати. Даље, Србија, која је већ центар за трговину наркотицима, постаће још већа, јер влада не би имала подстицај да контролише такву трговину ако већина продаје иде у западне земље. У ствари, употреба трговине наркотицима могла би бити једно од ретких оруђа које би српска влада морала да узврати ЕУ. Што ситуација дуже траје, преговарачка позиција Србије би била слабија. ЕУ ће бити несрећна и (приватно) бити свесна своје неспособности и неспремности да допринесе било чему позитивном, али пошто контролише медије и наратив, сву кривицу ће пребацити на „некооперативну Србију“ и „руске агенте“ . И после 4- 5 година Србија би показивала знаке спремности да преговара, али би њен релативни положај био гори него што је данас. Дакле, може изгубити пет или више година и завршити са истим или још горим договором. Прихватити договор не значи да вам се мора допасти. Србија је три пута одбила сличне ултиматуме. 1914. године, када је у ствари прихватила 9 од 10 тачака аустроугарског ултиматума (и тражила појашњење десете), само да би била нападнута од стране Аустријанаца. Други пут је прихватила чланство у Осовини 1941. године, у укупном трајању од 72 сата, а затим га је, након војног удара, де факто одбила. За казну га је брутално напала Немачка, што је довело до масовног бомбардовања Београда, окупације, распада земље, четири године рата и више од милион мртвих. Трећи пут Србија је одбила ултиматум НАТО-а у Рамбујеу 1999. године и бомбардована је три месеца док није прихватила другу верзију исте ствари. Ово су претходни случајеви које треба имати на уму. Нису баш весели.

https://branko2f7.substack.com/p/can-serbia-survive-eus-economic-ultimatum

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас