О општој узалудности политичких расправа с људима
Бранко Милановић
Током година имао сам политичке и идеолошке расправе са најмање три групе људи и закључио да су те расправе, готово у потпуности, узалудне када је реч о томе да људи промене своје мишљење, признају да други могу да виде ствари другачије, или – не дај Боже – да чак и минимално промене свој став. То, наравно, отвара питање: како људи уопште долазе до својих политичких и идеолошких уверења – јер на неком нивоу сигурно бивају под утицајем ставова других: својих родитеља, породице, школе, па чак и случајних саговорника. Немам добар одговор на то питање. Мислим да читање, гледање, слушање и размишљање могу да доведу до формирања и касније промене мишљења, али сам веома скептичан према томе да директне расправе то могу да постигну. Прве методе су индиректне: неко чита аутора и налази га уверљивим; али ако има расправу с неким, признавање да је та особа изнела валидне аргументе делује као да се тиме смањује сопствена вредност у поређењу са саговорником, а интелектуална сујета не жели то да прихвати. Зато, мислим, расправе готово никада не воде ка искреном приближавању ставова. Учесници остају тамо где су и били. Или још горе – још се више удаље.
За учеснике који су страснији или дубље укључени у расправу, такав исход је посебно фрустрирајући. Зато троше много више интелектуалне, менталне, а на крају и физичке енергије покушавајући да убеде другу страну – без успеха. Проведу сате преиспитујући своје аргументе, размишљајући како су можда могли боље да их изнесу, истражујући слабости противника, као да би то нешто променило. Губе време и енергију.
Три групе људи са којима сам имао прилику (или несрећу) да расправљам, а које сам сматрао потпуно непоколебљивима у својим уверењима, били су стаљинисти, националисти и либерали. Али њихове методе расправљања су се разликовале. Сви су били подједнако тврди у ставовима, али су користили различите тактике.
Стаљинисти, с којима сам хронолошки први расправљао, упознали су ме са врстом тактичког приступа који сам касније видео и код друге две групе. На сваки снажан аргумент саговорника, одговарали би или негирањем (тај догађај се није десио; нема доказа; то је туђа пропаганда итд.), или би признали да се непријатан догађај догодио, али би га оправдали још већом подлошћу друге стране. Исти такав образац сам видео и код националиста и код либерала. Једна предност коју су стаљинисти имали у односу на остале две групе (а тога сам постао свестан тек много касније) јесте то што су поштовали знање из области комунистичке историје. Дакле, ако их нападнете аргументима, они ће негирати и користити причу о туђој подлости, али ће ипак поштовати ваше знање. Можда ће вас чак питати за чињеницу коју не знају. Комунизам је тако функционисао у потпуности као религија. Хришћани су се тукли међусобно од самих почетака религије, али је знање о теолошким или историјским нијансама било цењено међу различитим сектама, чак и када су се у готово свему другом неслагали.
Политичке расправе с националистима могу се, по мом мишљењу, најбоље описати као бацање каменчића на огромну стену. Можете их бацати колико хоћете – стена неће бити ни огребана ни померена. Попут стаљиниста, користе негирање и подлост других, али сада се подлост других шири на цео свет – осим на њихов омиљени народ. У том смислу, подлост је код националиста још распрострањенија него код стаљиниста, јер обухвата свих n-1 народа на свету. Штавише, ако ставите два супротстављена националиста једног насупрот другог, пошто обојица верују да су сви остали народи подједнако криви, закључак је да су довољна само два националиста да се закључи како је цео свет зао. Тако се брзо долази до погледа да је за националисте у основи људска природа зла, јер ниједан народ није изузет, а индивидуалне особине нису битне – оне су унапред одређене етницитетом или расом.
Трећа непоколебљива група су либерали. Обично су софистициранији и образованији, али то их не чини интелектуално поштењијима. Заправо, може се рећи супротно – јер манипулишу софизмима с великим умећем. Коментар грчког реторичара Аелија Аристида од пре 1900 година о киницима примењив је и на њих: „Варају као ласкавици, подносе увреде као надмени људи, спајајући два најопречнија и најодвратнија порока: подлост и дрскост.“ Они такође користе негирање и подлост других као аргументе, али им је „чиста форма” тога исувише проста. Ту наступа софистика. На сваки необорив непријатан податак не одговарају једноставним негирањем, већ пребацују расправу на споредне или потпуно ирелевантне теме. То ствара огромну фрустрацију код саговорника. То је као да играте фудбалску утакмицу и водите 3:0, али друга страна одбија да призна пораз, тврдећи да је најважније колико су имали шућева на гол, корнера или неке друге статистике у којој су бољи. Сви покушаји да се расправа врати на почетни аргумент, на који немају ваљан одговор, пропадају због ове упорне тактике скретања пажње.
Пошто су либерали софистициранији, користе и „rope-a-dope” тактику – суочени с непријатном истином, једноставно слегну раменима и кажу да је то небитно: „Сви знају да је тако.“ Ово поново има негативан ефекат на саговорника, јер га представља као наивног човека који озбиљно схвата либералну идеологију. У стварности, порука је – иако можда неизречена јасно – да је флексибилност све: данас можемо овако, сутра потпуно другачије, али ћемо идеолошки увек тврдити да смо непоколебљиво доследни својим уверењима.
Нисам имао много прилике да расправљам с правим конзервативцима (који можда нису вулгарни националисти), нити с новом генерацијом „woke” либерала, тако да не могу да кажем како се њихове тактике разликују.
Тако сам дошао до закључка да, ако неко верује у одређени поглед на свет и има ограничену количину менталне енергије, потпуно је бесмислено трошити је покушавајући да убеди друге кроз директне расправе. Много је ефикасније писати, читати и слушати, него водити сократске или било какве дијалоге. Они, по мом мишљењу, не воде нигде.
https://branko2f7.substack.com/p/on-general-futility-of-political
