Тренутна политичка криза у Србији је вероватно, по самој масовности укључених људи и одлучности да истрају у борби, један од најзначајнијих догађаја у политичкој историји земље. Међутим, гледано из перспективе управљања, она је само понављање проблема који су мучили српску политику још од њеног поновног осамостаљења као Кнежевине, а затим и Краљевине у првој половини 19. века. Србија је, попут Аргентине и Русије, да употребимо израз В. С. Најпола, земља са „циркуларном историјом“: исти догађаји се, са различитим личностима, непрестано понављају, и то, чини се, заувек. (О циркуларној историји Русије писао сам овде.)
У ствари, Србија је била вођена 1835. и 1925. године на потпуно исти начин као данас: ауторитарни лидер, користећи квази-демократске или консултативне алате, управља клијентелистичким системом који омогућава корупцију на свим нивоима како би обезбедио довољан политички ослонац. Два кључна елемента су: ауторитарна власт и распрострањена корупција.
У том контексту, актуелни студентски протест, који захтева правну одговорност оних кривих за масовну корупцију и лоше извођене јавне радове који су у новембру довели до смрти 15 људи, у потпуности је исправан. И заиста, као спонтани покрет који је започео међу универзитетском омладином, он је то и био. Међутим, када је протест постао масовнији, укључивши велике сегменте урбане буржоазије, па чак и неке сељаке и синдикате, појавили су се проблеми.
Покрет је рано схватио да може бити успешан једино ако остане потпуно аполитичан, тј. без било каквих веза са политичким групама или партијама и ван представничког система. Колико год Вучићев режим био непопуларан међу многима, он и даље побеђује на изборима – било већином, било релативном већином. Вучић је на углавном слободним председничким изборима 2022. године победио са 61% гласова наспрам 18% за свог најближег противника, док је његова странка 2023. године освојила 48% гласова на парламентарним изборима. Опозиционе странке су идеолошки фрагментисане и стално у међусобним борбама за лидерску позицију. Постоји, дакле, снажна одбојност, па чак и мржња према актуелном режиму, али се она не може политички артикулисати јер су и опозиционе партије готово једнако непопуларне. Разлози њихове небитности су многобројни, али не треба занемарити ни чињеницу да су, када су раније биле на власти, управљале на исти клијентелистички начин и биле погођене корупцијом. Вучићев режим је те мане само додатно продубио. Укратко, вишепартијски систем се урушава, а најмање 40% становништва нема никога ко би их представљао (излазност на последња два избора била је испод 60%).
Студентски покрет је зато одлучио да игра игру „антиполитике“. Забранио је истицање застава политичких партија или било каквих инсигнија, као и употребу страних застава (циљајући посебно заставу ЕУ, која је у Србији широко непопуларна), и избегавао било какву формалну организацију. Покрет је већ три месеца паралисао образовни систем, студенти су окупирали универзитете, средњошколци су организовали дуге маршеве широм земље како би ширили поруку, а одлуке о даљим корацима, како се тврди, доносе „пленуми“ студената и директним гласањем (иако нико не зна како се то гласање заправо одвија и да ли је једногласно). Покрет (који чак нема ни име) комуницира путем саопштења и прокламација које изгледају као да долазе са Олимпа, а притом остају непотписане. Његови интелектуални заговорници промовишу идеју директне (народне) демократије ослобођене политичких партија. Овакав антиполитички приступ похвалили су филозофи и јавни интелектуалци попут Славоја Жижека и Јаниса Варуфакиса.
Међутим, иако деловање ван политичког система представља кључ успеха овог покрета, оно истовремено има фундаментално дестабилизујући ефекат када се пренесе у реалну политику. Будући да је тренутно аморфна маса без јасног вођства, покрет нема алате да преговара са властима и самим Вучићем. Начин на који функционише, са дозом тајновитости, више подсећа на Црвене Кмере него на пољски „Солидарност“. Солидарност је одмах формирао структуре руководства и започео преговоре са владом.
Одлука да се не пређе у политичку сферу и да се не трансформише у формалну организацију или политичку партију је и благослов и проклетство. Благослов јер једино тако покрет може опстати; проклетство јер никада неће моћи да формулише своје захтеве у разумљивом политичком језику нити да унапреди или промени политички систем. За то би морао да се спусти са „олимпијских висина“, постане хијерархијски организован са препознатљивим руководством (током четири месеца ниједан лидер није изашао у први план!), преведе свој садашњи дискурс у политички језик и покуша да политички репрезентује велике делове незадовољног становништва. Али, чим то учини, спушта се на ниво политичких партија, које су, као што је већ поменуто, широко непопуларне. Штавише, када би покрет ушао у политички свет, постало би јасно да у себи окупља најразличитије струје – од екстремне националистичке деснице до Зелених, социјалдемократа и проевропских либерала – што би га учинило неодрживим и довело до његовог брзог распада.
Покрет је тако осуђен да настави исту игру без краја на видику. Та ситуација ће у неком тренутку постати неодржива, и Вучићев режим ће морати да постане репресивнији и крене ка отвореној диктатури. Управо то се догодило 1929. године када је краљ Александар И забранио сваку политичку активност и увео личну диктатуру. Широки аполитични покрети на крају доводе само до два исхода: диктатуре или хаоса. Како хаос не може трајати, он неминовно води у диктатуру. Дугорочно, неки позитивни аспекти покрета ће вероватно опстати (као што су студентски покрети из 1968. променили друштвене норме), али у кратком и средњем року политички резултати ће бити супротни ономе што покрет жели да постигне.
https://branko2f7.substack.com/p/the-break-down-of-the-representative
