Trenutna politička kriza u Srbiji je verovatno, po samoj masovnosti uključenih ljudi i odlučnosti da istraju u borbi, jedan od najznačajnijih događaja u političkoj istoriji zemlje. Međutim, gledano iz perspektive upravljanja, ona je samo ponavljanje problema koji su mučili srpsku politiku još od njenog ponovnog osamostaljenja kao Kneževine, a zatim i Kraljevine u prvoj polovini 19. veka. Srbija je, poput Argentine i Rusije, da upotrebimo izraz V. S. Najpola, zemlja sa „cirkularnom istorijom“: isti događaji se, sa različitim ličnostima, neprestano ponavljaju, i to, čini se, zauvek. (O cirkularnoj istoriji Rusije pisao sam ovde.)
U stvari, Srbija je bila vođena 1835. i 1925. godine na potpuno isti način kao danas: autoritarni lider, koristeći kvazi-demokratske ili konsultativne alate, upravlja klijentelističkim sistemom koji omogućava korupciju na svim nivoima kako bi obezbedio dovoljan politički oslonac. Dva ključna elementa su: autoritarna vlast i rasprostranjena korupcija.
U tom kontekstu, aktuelni studentski protest, koji zahteva pravnu odgovornost onih krivih za masovnu korupciju i loše izvođene javne radove koji su u novembru doveli do smrti 15 ljudi, u potpunosti je ispravan. I zaista, kao spontani pokret koji je započeo među univerzitetskom omladinom, on je to i bio. Međutim, kada je protest postao masovniji, uključivši velike segmente urbane buržoazije, pa čak i neke seljake i sindikate, pojavili su se problemi.
Pokret je rano shvatio da može biti uspešan jedino ako ostane potpuno apolitičan, tj. bez bilo kakvih veza sa političkim grupama ili partijama i van predstavničkog sistema. Koliko god Vučićev režim bio nepopularan među mnogima, on i dalje pobeđuje na izborima – bilo većinom, bilo relativnom većinom. Vučić je na uglavnom slobodnim predsedničkim izborima 2022. godine pobedio sa 61% glasova naspram 18% za svog najbližeg protivnika, dok je njegova stranka 2023. godine osvojila 48% glasova na parlamentarnim izborima. Opozicione stranke su ideološki fragmentisane i stalno u međusobnim borbama za lidersku poziciju. Postoji, dakle, snažna odbojnost, pa čak i mržnja prema aktuelnom režimu, ali se ona ne može politički artikulisati jer su i opozicione partije gotovo jednako nepopularne. Razlozi njihove nebitnosti su mnogobrojni, ali ne treba zanemariti ni činjenicu da su, kada su ranije bile na vlasti, upravljale na isti klijentelistički način i bile pogođene korupcijom. Vučićev režim je te mane samo dodatno produbio. Ukratko, višepartijski sistem se urušava, a najmanje 40% stanovništva nema nikoga ko bi ih predstavljao (izlaznost na poslednja dva izbora bila je ispod 60%).
Studentski pokret je zato odlučio da igra igru „antipolitike“. Zabranio je isticanje zastava političkih partija ili bilo kakvih insignija, kao i upotrebu stranih zastava (ciljajući posebno zastavu EU, koja je u Srbiji široko nepopularna), i izbegavao bilo kakvu formalnu organizaciju. Pokret je već tri meseca paralisao obrazovni sistem, studenti su okupirali univerzitete, srednjoškolci su organizovali duge marševe širom zemlje kako bi širili poruku, a odluke o daljim koracima, kako se tvrdi, donose „plenumi“ studenata i direktnim glasanjem (iako niko ne zna kako se to glasanje zapravo odvija i da li je jednoglasno). Pokret (koji čak nema ni ime) komunicira putem saopštenja i proklamacija koje izgledaju kao da dolaze sa Olimpa, a pritom ostaju nepotpisane. Njegovi intelektualni zagovornici promovišu ideju direktne (narodne) demokratije oslobođene političkih partija. Ovakav antipolitički pristup pohvalili su filozofi i javni intelektualci poput Slavoja Žižeka i Janisa Varufakisa.
Međutim, iako delovanje van političkog sistema predstavlja ključ uspeha ovog pokreta, ono istovremeno ima fundamentalno destabilizujući efekat kada se prenese u realnu politiku. Budući da je trenutno amorfna masa bez jasnog vođstva, pokret nema alate da pregovara sa vlastima i samim Vučićem. Način na koji funkcioniše, sa dozom tajnovitosti, više podseća na Crvene Kmere nego na poljski „Solidarnost“. Solidarnost je odmah formirao strukture rukovodstva i započeo pregovore sa vladom.
Odluka da se ne pređe u političku sferu i da se ne transformiše u formalnu organizaciju ili političku partiju je i blagoslov i prokletstvo. Blagoslov jer jedino tako pokret može opstati; prokletstvo jer nikada neće moći da formuliše svoje zahteve u razumljivom političkom jeziku niti da unapredi ili promeni politički sistem. Za to bi morao da se spusti sa „olimpijskih visina“, postane hijerarhijski organizovan sa prepoznatljivim rukovodstvom (tokom četiri meseca nijedan lider nije izašao u prvi plan!), prevede svoj sadašnji diskurs u politički jezik i pokuša da politički reprezentuje velike delove nezadovoljnog stanovništva. Ali, čim to učini, spušta se na nivo političkih partija, koje su, kao što je već pomenuto, široko nepopularne. Štaviše, kada bi pokret ušao u politički svet, postalo bi jasno da u sebi okuplja najrazličitije struje – od ekstremne nacionalističke desnice do Zelenih, socijaldemokrata i proevropskih liberala – što bi ga učinilo neodrživim i dovelo do njegovog brzog raspada.
Pokret je tako osuđen da nastavi istu igru bez kraja na vidiku. Ta situacija će u nekom trenutku postati neodrživa, i Vučićev režim će morati da postane represivniji i krene ka otvorenoj diktaturi. Upravo to se dogodilo 1929. godine kada je kralj Aleksandar I zabranio svaku političku aktivnost i uveo ličnu diktaturu. Široki apolitični pokreti na kraju dovode samo do dva ishoda: diktature ili haosa. Kako haos ne može trajati, on neminovno vodi u diktaturu. Dugoročno, neki pozitivni aspekti pokreta će verovatno opstati (kao što su studentski pokreti iz 1968. promenili društvene norme), ali u kratkom i srednjem roku politički rezultati će biti suprotni onome što pokret želi da postigne.
https://branko2f7.substack.com/p/the-break-down-of-the-representative
