Русија: Једна идеологија за домаће потребе, друга за стране
Национализам или интернационализам или оба?
БРАНКО МИЛАНОВИЋ
Очигледно је чак и површним посматрачима руске политичке сцене да Русија има озбиљан проблем са идеолошким самоодређењем од распада Совјетског Савеза. То није изненађујуће. Земља је прошла кроз изузетне политичке промене током једног века; промене које су захтевале идеолошку реформулацију на сваком кораку. У распону од сто година, срушила је вековима стару монархијску власт која је црпела идеолошку инспирацију из Источног Римског Царства; затим је створила заметак новог универзалистичког бескласног друштва које би, теоретски, требало да прихвате све друштва која усвоје комунизам; овај космополитски пројекат постао је русификован након Другог светског рата, при чему је Русија, прећутно, третирана као старији партнер у Савезу. (Бити старији партнер није увек доносило само предности: Русија је била једина република без сопствене комунистичке партије или сопствене Академије наука.)
А онда је одлучила да уништи тај Савез, који су неки од њеног становништва, а посебно њен лидер, сматрали теретом, и створила је велику, али територијално знатно ограниченију, олигархијску републику која је, у свом кратком постојању, осцилирала између анархије и владавина пословних лидера који су били и убице. Коначно, успон обавештајних служби на врх створио је потпуно нову ситуацију која је, пак, захтевала идеолошку рационализацију.Јединственост успона обавештајне службе на врх у Русији често није исправно процењена. Истина је да су тајне или обавештајне службе увек биле веома моћне, у Царству или Совјетском Савезу. Али у оба случаја оне нису биле одлучиоци. Охрана је била под формалном и често (али не увек) ефективном контролом цара и његове свите. Наравно, као и свака обавештајна служба, понекад је самостално изводила операције — најпознатија и најчуднија била је операција (која је, наравно, спектакуларно пропала) изазивања незадовољства радника и стварања „лажних“ синдиката — али није владала земљом. Слично томе, моћ Чеке, НКВД-а, МВД-а и коначно КГБ-а проистицала је из Политбироа, а касније од Стаљина. И чак и након Стаљина, све до терминалне кризе Совјетског Савеза (под Андроповом), моћ је еманцирала из Политбироа. У недавној књизи о Русији, свемоћ НКВД-а наводно је илустрована масовним погубљењима током Великог терора. Али ово је погрешно тумачење њихове моћи. НКВД је једноставно извршавао људе по Стаљиновим наређењима. Био је алат, а не одлучилац. Чак и под Беријом, који је сигурно имао више моћи од било ког свог претходника, радио је оно што му је речено. Партија је контролисала и мач и штит (који су приказани на грбу Чеке).
Ова вртоглава смена промена током последњих сто година разумљиво је довела до интелектуалне конфузије. Која је руска идеја и разлог постојања земље? Јељцин је, наивно, веровао да ако организује (плаћено) такмичење за најбољу националну идеју, проблем може бити решен. Да ли је Русија империја, мулти-етничка федерација, земља заснована на етничкој припадности, заједница свих Руса било где (русский мир)? Светионик за свет или империјална сила која тежи сопственим интересима?
Идеолошка конфузија, присутна од 1990-их, достигла је свој врхунац под тренутном владавином тајне полиције. Обавештајне службе у Русији изгледа верују да се идеологије могу прогласити декретом. Идеологије су, чини се, исто што и именовања на вишу позицију или одлуке да се неко прогласи „страним агентом“. Довољно је окупити у истој соби три тајна полицајца и три универзитетска професора на три дана, и они би смислили идеологију која би затим била проглашена указом.
Путин је стога формулисао две различите и међусобно неспојиве идеологије. Домаће, то је идеологија велике империјалне нације која је неправедно лишена неких својих атрибута комунистичком, а посебно лењинистичком владавином. У свом познатом дугачком историјском чланку из лета 2021, Путин критикује руске бољшевике и Лењина лично због гурања револуционарног режима источне Украјине (република Доњецк-Кривој Рог), против његове воље, да постане део украјинске републике. „Лењинистичке“ границе су тако вештачки одвојиле источну Украјину, већински насељену етничким Русима, од њихове руске браће. Комунизам је нападнут због уништавања Русије и „рускости“. Патријарх, свештеници и сав асортиман таквих појединаца познатих из поворки 19. века враћени су за сваку државну прилику: од благосиљања трупа послатих да умру на фронту, до разних годишњица или сахрана. Путин отворено обликује земљу (и можда себе) по три идеолошка стуба царизма: аутократија, панславизам и православље. Али док су ови стубови имали смисла под Романовима, данас, осим аутократије, једва да имају било какав смисао. Како руска идеологија може бити заштита Словена и православља када је у рату против најближе словенске и православне нације по култури и историји? Заиста, цареви су такође сузбијали украјински национализам (који је тада био потпуно маргинална политичка сила), али нису слали дронове на Кијев. Чак и аутократија, једина веродостојна веза између царизма и ФСБ-изма, је климава: аутократија (цар, самодржац; царь самодержец) била је заснована на вишевековној традицији и проистицала из византијског цезаропапизма. Стога је имала и културне и историјске корене. Ништа слично не постоји у тренутном режиму.
Али да би идеолошка конфузија била потпуна — и то је моја главна поента — Путин је за међународну употребу осмислио потпуно другачију идеологију. То се десило са силом од 2022. и рата са Украјином. Према том наративу, Русија је нови лидер Глобалне већине и предводи остатак света у супротстављању хегемонији најбогатијих и најмоћнијих држава. Ова идеологија изгледа као смешан ерзац Лењинове синтезе марксизма и антиколонијалне борбе из 1920-их. Али док је Лењин био озбиљан теоретичар, тренутни лидери то нису. Лењин је видео Совјетски Савез као прототип бескласне и космополитске државе у складу са кључним марксистичким принципима. Таква држава би природно била савезник у антиколонијалној борби азијских и афричких нација које су се уздизале. Било је потпуно идеолошки кохерентно подржавати (рецимо) Индију и Кину у њиховим антиколонијалним борбама, чак и када су главне домаће снаге у тим земљама биле буржоаске, јер је Совјетски Савез стајао за интернационализам и крај колонијалне експлоатације. Смехотворно је тврдити за Русију на међународном плану идеологију коју експлицитно одбацује на домаћем. Како земља која, према сопственом опису, стоји за аутократију и национализам, може предводити „Глобални Југ“ у борби за праведнији свет? Не може се ујутру пред једном публиком афирмисати принципи империјализма и национализма, а поподне, говорећи другој публици, прогласити се интернационалистом и за равноправност свих нација.
Русија се тако нашла у идеолошком ћорсокаку. Не само у пројекцији своје идеологије на домаћем плану, где постоје сличне контрадикције (које овде не разматрам) у третману царског и комунистичког искуства (да ли је Стаљин велики јер је победио у Другом светском рату или зликовац који је минирао и разнео стотине руских православних цркава?) — али најважније на глобалном нивоу, где контрадикција између национализма за домаће потребе и (наводног) интернационализма за стране сврхе показује своју парадоксалну природу.
Питање можда не би било толико важно да је Русија нека мала земља где сличне идеолошке контрадикције могу бити важне за саму земљу, али не и за остатак света (Србија и Хрватска су такви примери). Али шта је доминантна идеологија у Русији и како Русија види себе у односу на сопствену историју и свет данас, може постати (и јесте) драматично важно јер може довести сада, или за неколико година, до већих ратова и сукоба, па чак и нуклеарног апокалипса. Док је моћ увек важна, употреба те моћи обликована је перцепцијама земаља и лидера о томе за шта се боре и за шта могу убедити своје грађане да умру, те је улога идеологије кључна у свим модерним друштвима, као што је то била и у прошлости.
https://branko2f7.substack.com/p/russia-an-ideology-for-domestic-purposes
