Балкански ратови – поуке за 21. век
Сваког једанаестог новембра се обележава склапања примирја у Првом светском рату, а то опет иде заједно у пакету са Балканским ратовима. Какве везе имају Балкански ратови са Првом светским ратом? Кулисе за његово започињање су подигнуте на Балкану управо у тим ратовима који су му претходили. Не говоримо само о томе како је Беч хтео због српских победа и нарочито због избијања српске војске на Јадран да нападне Србију са већ спремном војском и тако убрза избијање светског рата, већ и о целој сцени на европском простору. Већ су се око балканских ратова могли назрети будући савезнички блокови – са једне стране Отоманска и Хабсбуршка царевина са залеђином у нарастајућој моћи Немачке, а са друге стране Русија, Енглеска и Француска. Балкански ратови су увод у Велики рат и не могу се посматрати одвојено не само зато што почињу на Балкану већ што је полуострво од стратешке важности за велике силе и као такво је постало камен спотицања и прави разлог започињања великог светског сукоба.
На нивоу националне историје Балкански ратови су донели толико жељено ослобођење од турске окупације која се сада у неким ревизијама историје покушава приказати као толерантна и мултикултурна империја. Данас је тешко млађима, па и оним у годинама, објаснити шта је за тадашње генерације значила Кумановска битка у којој су Срби сломили турску силу и уз помоћ других балканских народа је протерали са Балкана (уз изузетак једног малог дела где је данас Цариград). На нивоу националне политике то је ослобађање Старе Србије од вековног окупатора.
Но ако ми и тога нисмо свесни њеног значаја они који су нас натерали да у Куманову потпишемо „споразум“ 1999. су знали за њен прворазредни историјски и метаисторијски значај. Генерације су одрастале уз косовске народне песме и уз завет да се једном мора „скинути клетва“ и ослободити Србија и Балкан. Пре свега Косово. Њима је било стало до тога више од свега и стога су то били вероватно највише мотивисани војници у свету у том моменту. Ретко се среће у историји да неки народ који је сиромашан и сељачки опреми војску од десетак посто свог становништва и да успе да порази у отвореној битци једну озбиљну империјалну војску (то се поновило и 1914 са другим царством). Опет са друге стране то исто значи и да зато што нам (пре свега елити) све то о чему су они сањали а нарочито Косово толико мало значи данас ми и имамо такву позицију на Косову.
Гледано геополитички српски успех јесте био производ повољних међународних услова – пре свега подршке Русије, и нимало мање важно посредне подршке Британије при формирању Балканског савеза а затим и ратним напорима да се елиминише Турска са Балкана. Наиме направљен је око антитурске политике савез Русије и Британије јер пре свега Лондону је била ноћна мора савез две германске империје и једне турске који се оваплотио кеоз пројекат приге Берлин – Багдад (преко Београда наравно). Но џаба били интереси неких великих сила да није српско друштво било спремно на херојски подвиг са поврати „свето Косово“. Када би се некако десило данас да нам се промене геополитички услови па да добијемо активнију великих сила Србија би тешко успела да поврати Косово јер једноставно није довољно мотивисана за напор и жртву (част изузетцима).
Гледано споља деловало је да је Русија главни геополитички актер на Балкану а Србија или Бугарска њени савезници, но иза се водила једна значајнија геополитичка игра. Наиме ништа од тога се не би десило да Британија није променила свој однос према Турској, а тиме и према православним балканским народима. Турска је одлучила да промени кључног геополитичког савезника и да Лондон замени Берлином и Бечом. Но то не би било довољно да алармира Енглезе за ратне операције. Но кад је дошло до Немачких претензија на поморску моћ и до плана о прузи Берлин – Багдад црвено светло се упалило у Лондону. Тада је опет балкански простор добио на свом значају. Требало је помоћи балканцима да победе Турску и формирају што јачи тампон зону између германског и турског простора. Да би се то одрадило било је најбоље да Русија као осведочени заштитник православних на Балкану направи балкански савез којим би се сузбио германски утицај а протерао турски. Наравно да Енглезима није било драго да припуштају на Балкан Русе у некој већој мери али су им у овом тренутку били неопходни да спрече опасан геополитички савез Берлин – Беч – Цариград. Стога је њим и одговарало да се у првом полувремену порази турска војна сила а у другом да се растури тај савез који је могао прерасти у руску сферу утицаја. Обе ствари су постигнуте првим и другим балканским ратом. То наравно ни мало не умањује значај српских победа и историјску величину херојског подвига мале и сиромашне Србије.
Какве су поуке балканских ратова данас после једног века? Пре свега као и онда и данас је Балкан поприште великих игри сила које обликују данашњи свет. После пада комунизма и распада Варшавксог пакта геополитички продор Запада је ишао преко Балкана и то опет преко нових балканских ратова из деведесетих година. Привремени нестанак Русије са историјске сцене је двео до дебаланса сила и до потпуне хегемоније САД и НАТО-а на овим просторима.
Као и онда и данас је Србија „осумњичена“ да је кључни потенцијални савезник Русије а то је некима било довољно да је ставе на црну листу. За разлику од ондашњих балканских ратова у овим из деведесетих Срби нису имали ни савезника (попут Русије) а ни неког ко би био барем неутралан према виталним интересима Срба а то су да опстану на својим етничким просторима, да живе слободно и колико толико независно. Но највећа разлика у односу на време првих балканских ратова је што Србија није знала ни шта су јој циљеви ни ко су јој непријатељи. Последица тога је да ми заправо и нисмо имали активну и кохерентну спољну политику која би настојала да од неутралних прави савезнике а од противника неутралне. Показало се да су Срби остварили своје националне циљеве када су уклапали своје интересе у интересе великих (уколико је то могуће) и кад су били јединствени и мотивисани да ослободе своје историјске просторе.
Данас Балкан опет представља простор од изузетно великог геополитичког и историјског значаја јер је једна Америка «потрошила једну читаву деценију бавећи се њиме, уместо да се окренула ширењу своје моћи и утицаја на исток» како је то приметио Кисинџер већ 1998. године. Доминантну улогу на Балкану имају Англосаксонци, онда иде више празних места, па тек онда друге регионалне силе. Као и пре једног века они нису желели да овде неко доминира, а нарочито не да се преко овог трансконтиненталног моста праве ривалски савези.
Стога они желе да Немачку држе под контролом на овом простору, Русију ван Балкана а Турску дозирано припуштају да би парирала овим двема државама. Турска је опет као и у деветнаестом веку узданица англосаксонске политике иако на Блиском истоку показује и симптоме „геополитичке аутономије“ која се будно прати у другим метрополама које су заинтересоване за ове просторе. Но ако би Турска заиста кренула „самосталним путем“ то би имало и за последицу негативан однос Англосаксонаца према јачању њеног утицаја на Балкану па би ризиковала да прође као пре сто година. Ердоган је мало кокетирао са том идејом обнове «османске политике» али никад није искочио из НАТО шињела који му је сашивен у Вашингтону и Лондону. Но на жалост она парола „Балкан балканцима“ данас не звучи убедљиво јер има мало воље за слободом код балканаца као и за уједињеним напором малих да би се изборили са хегемонијом великих. Тако да Балкан остаје објекат игара великих сила са кључном улогом Англосаксонаца који су овде газде већ више деценија.
