Теза да су Доналд Трамп, Илон Маск, Роберт Ф. Кенеди млађи, или европски политичари попут Виктора Орбана, Роберта Фица и Александра Вучића „руски људи“ или проруски агенти често се појављује у медијским и политичким круговима, посебно међу западним либералним естаблишментом. Овакве оптужбе део су шире пропагандне наративе чији је циљ дискредитација конзервативних или неконформистичких фигура повезивањем са Русијом, често без конкретних доказа.
Овај наратив потиче углавном из мејнстрим медија и политичких кругова у Сједињеним Државама, Великој Британији и Европи, који промовишу глобалистичке и либералне агенде. Сврха је етикетирати политичке противнике као издајнике или стране агенте а у њиховим очима је најгоре бити „руски агент“, чиме се ограничава озбиљна дебата о њиховим политикама и ставовима. Оваква реторика не само да поједностављује сложене политичке и економске интересе, већ и подстиче поларизацију, подривајући рационални дискурс.
На пример, оптужбе о „руском утицају“ на Доналда Трампа почеле су током председничке кампање 2016. године, са тврдњама о мешању Русије у америчке изборе. Иако је истрага специјалног тужиоца Роберта Милера закључила да нема доказа о директној завери између Трамповог тима и Русије, наратив о његовој „прорускости“ настављен је у медијима и политичким круговима да би се делегитимизовала његова администрација и политички утицај. Овакве оптужбе често се ослањају на спекулације, попут Трампових изјава о жељи за бољим односима са Русијом, што је у дипломатији уобичајено, али се приказује као доказ издаје.
Но у позадини ове пропаганде лежи и страх либералног естаблишмента да би Русија преко финасирања тајкуна и политичара из САД или Европе могла имати велики утицај. Њихова пословична «руска параноја» код Трампа има неких елемената за које се хвата.
Оптужбе о Трамповим везама са Русијом често се ослањају на његову финансијску историју, посебно на период касних 1990-их и раних 2000-их, када је Трампова империја била на ивици колапса. Након низа банкрота – четири у Атлантик Ситију између 1991. и 2009. године, што је довело до дугова од преко 4 милијарде долара – америчке банке су га практично боикотовале. Ово је створило простор за спољне инвеститоре, укључујући оне финансијере са руским пореклом, што је касније постало основа за пропаганду о „руском утицају“.
Међутим, иако постоје конкретни примери руског новца у Трамповим пројектима, нема доказа о иакаквом индиректном а камоли диркетном утицају Кремља или да су ти финасијери били „агенти“ Путина. Ово је више прича о прагматичном бизнису у сивој зони него о завери, али је идеално искоришћено за политичку дискредитацију. Крајем деведесетих Трамп је имао огромне дугове према банкама и његови казино и хотели су пропадали. Тад у игру ускаче Тевфик Ариф совјетски кадар из Казахстана који је Трампу обезбедио финасије 2006-те. Ту се помињу и други бизнисмени пореклом из Русије који су инвестирали у Трампове пројекта. Касније 2008 је Трамп продао једну вилу руском бизнисмену Риболовлеву блиском Кремљу у времену пуцања балона некретнина у САД 2008-ме. Демократе су тврдиле да је вила прецењена и да је то незаконит облик финансирања али је то било уобичајено за руске бизнисмене да купује некретнине и компаније у САД па и да «перу новац».
Исто тако су се преко Дојче банке прале милијарде долара олигарха из Русије и демократе опет сумњиче Трампа да је ту добио руски новац иако за то нема никаквих доказа. Но на крају је и добро обавештени и антитрамповски оријентисан Њу Јорк Тајмс експлицитно признао: „Нема доказа да Трамп дугује новац Русији.“ Под лупом америчких служби је био и нереализован пројекат Трамп Куле у Москви али ни ту ништа није нађено иако су демократе у Муелер извештају тврдиле да је то била „лукративну прилику која је вероватно захтевала помоћ руске владе“, али нема никавих доказа о директном утицају руске власти на те токове новца. Контекст је важан: Руски олигарси су масовно инвестирали у западне некретнине након колапса рубље 1998-ме да би своје богатство пребацили ван домета руске власти. Трамп није био једини – то је уобичајено у Њујорку. Пропаганда, форсирана од стране либералних медија (ЦНН, НYТ) и демократа, преувеличава ово у „руску завере“ да би дискредитовала Трампа, посебно након 2016. Истраге (Муелер, Конгрес) нису нашле директну везу са Кремљем – нема доказа о „компромитујућем материјалу“ или да је Трамп на било који начин своју политику мењао због тих «руских веза». Закључак је јасан – руски финасијери су помогли Трампу у кризи, бацајући „сенку сумње“, али то је прича о новцу у којој није било политике. Пропаганда користи ово да поједностави сложену бизнис историју и претвори је у „проруску издају“, игноришући да Трамп није једини ни највећи примаоци таквог новца. Да је било нечега то би бројне формалне и неформалне истраге показале.
Слично је и са Елоном Маском, бизнисменом познатим по неконвенционалним ставовима и изазивању либералног естаблишмента. Његова критика мејнстрим медија, „wоке“ културе и одређених политика америчке администрације учинила га је метом сличних оптужби. Посебно након куповине платформе X и промоције слободе говора, Маск је почео да се приказује као неко ко индиректно подржава „руске интересе“, иако за то не постоје чврсти докази. Чак ни посредни као код Трампа. Његови коментари о потреби за преговорима у сукобу у Украјини, уместо ескалације, често се извлаче из контекста и користе за пропагандне сврхе да га прикажу као «проруског човека». Роберт Ф. Кенеди млађи, иако потиче из демократске традиције, такође је постао мета ових оптужби због свог скептицизма према америчком интервенционизму форсирања рата у Украјини и критике моћних интересних група, попут фармацеутске индустрије. Његови ставови о спољној политици, који укључују позиве на деескалацију рата у Украјини, погрешно се интерпретирају као „проруски“, иако су у складу са антиинтервенционистичком традицијом у америчкој политици.
У Европи, лидери попут Виктора Орбана, Роберта Фица и Александра Вучића често се оптужују да су „руски пиони“ због својих ставова или пак чињенице да нису затворили врата према Русији али и Кини. Орбан и Фицо, на пример, критиковани су због вета на одређене пројекте Европске уније везане за помоћ Украјини или санкције Русији. Ове одлуке, међутим, често одражавају прагматичне националне интересе, попут политике која уважава чињеницу енергетске зависности од Русије или просто жеље да се избегне ескалација сукоба. Слично важи и за Вучића, чија политика балансирања између Истока и Запада произилази из геополитичке позиције Србије и енергетске зависности од Русије (НИС и увоз гаса), а не из наводне лојалности Кремљу. Ове оптужбе игноришу чињеницу да ови лидери делују ако не баш увек у складу са интересима својих држава али са јасним ставом да не желе да нанесу штету својој економији затварањем врата према Русији и Кини.
Оптужбе се обично заснивају на спекулацијама или политичким неслагањима, а не на проверљивим чињеницама. На пример, тврдња да Орбан и Фицо „координирано раде за Кремљ“ често се ослања на њихово критиковање санкције против Русије (које су редовно увели када и други) или да шаљу све своје оружје Украјини, што је легитимна политичка одлука, а никако доказ издаје.Ово јесте можда нешто што критикују НАТО кругови као покушај балансирања али то никако не изводи Мађарску и Словачку ван НАТО и ЕУ сфере.
Овај наратив многоструко преувеличава моћ и утицај Русије, приказујући је као као некакву митолошку и свемоћну силу способну да контролише политичаре широм света, што је нереално и контрапродуктивно. Треће, ова реторика служи као алат за политичко сатанизовање, где се неистомишљеници етикетирају као непријатељи уместо да се води рационална дебата о њиховим политикама. Коначно, примећују се двоструки стандарди: док се ови политичари оптужују за „руски утицај“, западне земље често занемарују сопствене економске и политичке везе са режимима попут Кине или Саудијске Арабије, што указује на селективност у критици.
Често срећемо у медијима и на Х ставове где се без ограда сугерише да Словачка и Мађарска „раде за Кремљ“ и да су Фицо и Орбан руске марионете, што је типичан је пример ове агресивне и глупе пропаганде. Она имплицира координисано деловање без доказа, игноришући економске и политичке реалности Русије које се приказује као нека митска хирда али и ових земаља које се потпуно ирационално третирају као «проруске». На пример, енергетска зависност од Русије или жеља за заштитом националних интереса често су кључни фактори у одлукама ових лидера, а не наводна «лојалност» Кремљу. Те владе по одлукама о санкцијама и војној подршци Украјини би сасвим легитимно могле бити оптужене не да су проруске већ да учествују у фронту против Русије.
Слично, повезивање Трампа или Маска са овим лидерима у истом контексту је покушај да се створи утисак глобалне „проруске завере“, што је неосновано и поједностављено. Оптужбе да су Трамп, Маск, Кенеди, Фицо, Орбан или Вучић „руски људи“ су неосноване и служе као алат за политичку манипулацију. Оне поједностављују сложене мотиве и интересе ових актера, игноришући легитимне разлоге за њихове одлуке. Уместо конструктивне дебате, оваква реторика подстиче поделе и отежава разумевање стварних геополитичких и економских изазова кроз које поједине земље или цео свет пролази.
