Бранко Радун
ДОБРИ „ГЛОБАЛНИ“ ПАПА И ЗЛА „ПЛЕМЕНСКА“ ЦРКВА (текст из 2005.)
У протеклим недељама у неким медијима могли смо пратили две интересантне „црквене“ кампање. Прва је била поводом болести, смрти и сахране Папе Војтиле, а у другој је, без формалног повода, била на тапету СПЦ. Ове две медијске кампање не повезује само то што су временски биле блиске, већ и што су имали специфичан однос према вери и цркви.
ВЕЋИ КАТОЛИЦИ ОД ПАПЕ
Према покојном папи чак је у најсекуларнијим медијима, попут Б92, било изражено такво усхићење и такав пијетет да се на тренутак могло помислити како су њихови уредници и новинари изненада „пронашли Христа“. Таква религиозна патетика и то од људи који се декларишу као „модерни и урбани атеисти“ делује сасвим изненађујуће. Изгледало је да, само ако је до Б92, папа Војтила би већ одавно морао био проглашен за свеца. Толико патоса о „животу и делу“ папе и таквог преноса сахране-спектакла нисмо на овим просторима видели вероватно од Титове смрти. Оно што је најгоре, реформски медији су одмах кренули и са оптужбама на рачун домаће (српске) јавности да она није довољно волела Папу. Јер, том добром човеку овдашњи зли Срби, из чистог националистичког секташтва, нису хтели да дозволе да посети Србију. Тако је сасвим потиснута чињеница да је управо „блажени“ Војтила годинама директно предводио антисрпску политику – од исфорсираног признања Туђманове Хрватске, преко беатификације злогласног Алојза Степинца, до зазивања бомбардовања Срба и Србије.
Јер, није ли баш тај велики миротворац папа, током посете САД (у Денверу) поручио председнику Клинтону да би требало бомбардовати Србе. А неколико година раније – 1995. је четрнаестодневно бомбардовање Републике Српске пропратио речима: „Време је да се силом потврди како је довољно рата. Рат који објављује рат рату јесте праведан и неопходан“. За папом су, наравно, одмах кренули и остали римокатолички великодостојници. Чикашки кардинал Бернардин је изјавио Chicago Сун-Тимес (7. 9. 1995) да су „НАТО бомбе оправдане“. А његов француски колега, кардинал Jacques Делапорте је, на католички ускрс 1999, прозивао НАТО речима: „Наметнути мир оружјем“ (Ле Монде 4. 4. 1999). И да све то закључимо изјавом чувеног француског свећеника (Abbe Pierre) из 1994: „Молим се да се ватра небеска обруши на Србе и казни их за њихове злочине“.
За Србе се уврежило мишљење да не памте даље од доручка. Али, чак ни Срби баш толико не заборављају да се од њих могло тражити да Војтилу одмах прогласе за свеца. За то ће се наши реформски медији изгледа ипак морати мало више потрудити.
АНАТЕМИСАЊЕ ЦРКВЕ
Крсташки рат против „злочиначког удружења“ (Војске, Цркве, Академије, Универзитета, дрских таблоида који критикују реформске стахановце попут Јањушевића и Колесара, књижевника који мисле да Срби можда и нису најгори народ на свету, итд, итд), рат који годинама воде наши „реформатори „, почео је заправо кампањом против Коштунице, наставио нападима на војску, а сада се завршава „критиком“ Цркве.
У том мисионарском подухвату шпиц напада је предвиђен за Инсајдер. Таман смо мислили да похвалимо Б92 да су мало попустили у свом идеолошком грчу и релаксирали позицију „опседнутог града окруженог непријатељима“. Таман нам је измамио симпатије нови имиџ ове телевизије, са „опуштеним“ Тимофејевим (ово ф је ипак велики напредак), мекшом позицијом Оље Бећковић и новим симпатичним чланом тима – Мојсиловићком. Кад, ето ти Инсајдера. А у њему, из неког мрака, измилише Beba&Čeda. Али ни то није било довољно, него баш око Ускрса две «свете Цеце», како их Панчић од миља зове, окомише се на Цркву.
Религиозни „експерти“ Б92 су у овој серији од три емисије показали такву тенденциозност и произвољност у тумачењу хришћанства и стања у СПЦ да је то Б92 срозало на најнижи ниво милошевићевског пропагандизма. Тиме је Б92 напустио макар фингирање праксе да се колико толико „избалансира“ прича, тиме што се главне жртве харанге (Коштуница и остали) оптуже да не желе да учествују у емисији. Овде више није било чак ни тог изговора, па су у емисијама сви – а било их је баш подоста – говорили исто. Такво једногласје нисе могло чути од времена седница идеолошких комисија ЦК на којима се рутуално дизала дрека против «појаве клерикализма» и «утицаја религије на младе».
Просто је невероватно каквих је ту све било „открића“ и „закључака“. Тако се, рецимо, Мирко Ђорђевић запитао где је у Јеванђељу споменут „национализам“ кад је СПЦ толико националистичка (?). Ако се зна да су сви „изми“ заправо изуми модерног доба, онда је овакво питање знак незнања или злонамерног подметања. Али оно има и другу конотацију. А то је напад на везу националног и религијског. Католичка интерпретација библијске традиције је у великој мери интернационалистичка, па и „глобалистичка“. Она потискује све друге аспекте, иако је Стари Завет заправо прича о једном народу (јеврејском) који је од Бога добио светскоисторијски задатак. Библијска прича, осим универзалног аспекта, стога има и верско-народни. Зато и модерна антинационална критика православних помесних (националних) цркава заправо води порекло од ригидног католичког универзализма (који је родно место глобализма). А он сурово гуши све посебности, па и оне етничко-културне.
Управо зато наши «модернисти» и «секуларисти» – који су заправо отворени теофоби (богомрзитељи) и еклезиофоби (црквомрзитељи) – одједном свесрдно врше беатификацију «доброг» папе и анатемисање «зле» српске цркве. А све по рецепту – мисли глобално, а делуј против локалног.
Друга честа оптужба на рачун цркве и владе (читај: Коштунице) је да се држава клерикализује. А једини важан акт државе према цркви је увођење веронауке у школу, за шта је био „одговоран“ управо човек који је реформистичка икона – Ђинђић. Напротив, за ових годину и кусур дана Коштуни ч ине владе нисмо видели ни један сличан потез – чак ни толико пута обећаног „повратка национализоване имовине верских заједница“. Али све је џабе. Људи попут Мирка Ђорђевића и даље папагајски понављају тезу о клерикализацији државе. Та је прича потпуни нонсенс зато што је потребно, да би држава била клерикализована, да постоје религиозно фанатизовани политичари и црква која је добро организована и вешта у политици. Али, ни једно од тога код нас није присутно. Та прича о спрези државе и цркве, о некаквој тајној завереничкој вези политичког и црквеног врха преузета је са Запада где је католичка црква била склона томе. Али, познајући наш народ и овдашњу цркву можемо са сигурношћу бити мирни са те стране. Наши људи уопште нису способни да раде по неком плану и на дуге стазе, па нам зато и држава и црква више одају утисак необавезне и анархичне дружине, него неке чвршће организоване друштвене снаге.
Овај инсајдерсколики „јуриш на небо“ (како су неки бољшевици звали борбу против религије) био је углавном са позиција борбе против идеје Племена. Његошевско „племе ш то мртвијем сном спава“ опужено је да има „религију чији митови и ритуали славе нацију, чије главно божанство, чији је главни култ нација, у овом случају, наравно, српска нација“ (Иван Чоловић). Философи паланке су тако наставили дизање дреке о менталитету Племена које је непрекидно у некој замишљеној „митској опасности од неког вечитог, злог непријатеља“ и који непрекидно „мења облик и поново израња са новим лицем“. Али, управо су “ указивањем на то ко је овом нашем племену све непријатељ“ (Павле Рак) наши «модернисти» и «секуларисти» себе најбоље описали као људе који су у сталном опсадном због „митске опасности“ у виду српског национализма и конзервативизма. И баш наши паланачки глобалисти – јер, као што постоје паланачки националисти, тако постоје и паланачки глобалисти – представљају оваплоћење оног опасног лица „духа паланке“. Они су, да се изразимо константиновићевски, затворени и параноични – привиђају им се непријатељи попут „злочиначког удружења“ Војске, Коштунице, Цркве, Универзитета и безобразних таблиода. Често су баш амбициозни и искомплексирани провинцијалци најжешћи заговорници тог паланачког глобализма, који свој епицентар има управо у «кругу двојке». Ови скоројевићи су по правилу најмилитантнији чланови ексклузивног елитистичког „племена“ и његови најогорченији браниоци.
ЕУРОПСКИ ФАРИСЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ
Апсурд је да они који нису ни верници, ни хришћани, ни православци себи дају за право да прописују шта је хришћанско или православно у понашању СПЦ. Они не само да су цркву оптужили за учешће у ратним злочинима, за учешће у атентату на Ђинђића, већ и да није довољно хришћанска и православна, и да је исувише „племенска“ црква! Они су се поставили у позицију теолошког и црквеног арбитра који има власт да даје „анатеме“ или „илдунгенције“ патријарху, архиепископима и целокупној јерархији Српске православне цркве! Они су чак српској цркви одредили обавезни правац „транзиције“ ка екуменском глобалистичком есхатону у виду опште љубави, толеранције и сједињавања «без обзира на религиозно или сексуално опредељење». Право покајање, какво је посипање пепелом Биљане Плавшић, налаже се српској цркви као обавезна покора ради „опроста њених грехова“. А то је иста ароганција као она када Американци арбитрирају ко је, а ко није прави муслиман.
Нарочито је мета напада Николај Велимировић као „идеолог светосавља“. И овога пута он је директно оптужен да је нациста јер је једаред похвалио Хитлера. А то је било 1935, када је Владика, говорећи о светосавској идеји народне цркве, рекао како су се западни народи одупирали католичком универзализму и тоталитаризму и покушавали да створе народне цркве (Лутер). Он је тада споменуо да је, ето, и Хитлер дошао на идеју спајања протестаната и католика у једну, немачку цркву. И то је све! Али, да би се разумела нечија изјава, она се макар мора ставити у елементарни историјски контекст. Треба се присетити да је те 1935. Хитлер био веома популаран управо на демократском Западу. О њему су као о фактору стабилности и миротворцу говорили једнако и Чемберлен и Черчил! Чак се и Ганди, 1940. године, изразио позитивно о Хитлеру – у време када је већ увелико почео светски рат! И док се једна узгрдна изјава безобзирно истрже из контекста, дотле се све остале чињенице из живота Владике лажљиво гурају под тепих – од Николајеве горљиве подршке раскиду Тројног пакта, до његовог заточења (на изричити Хитлеров налог!) у злогласном Дахауу! Тај исти »нацош» Николај, кога наши секуларисти и модернисти не могу да смисле, био је не само један од најватренијих српских антифашиста, већ и – након пораза нацизма – један од најпостојанијих српских антикомуниста! И баш ту се крије тајна мржење све те наше «деце комунизма» и садашњих свештеника глобализације против честитог Владике. Они би му ту једну малу изјаву и несмотреност можда и опростили да се покорио Папа-Титу или поклонио тотемима Новог доба – атеизму, дарвинизму, сексуалној револуцији, мондијализму, људскоправизму, и томе слично. Али, гле, честити Владика је био исувише стар за тако нешто па је наставио да гунђа на комунистички и сваки други тоталитаризам. Срам ли га било!
Ово је била само илустрација како се неке речи, у овој и другим емисијама, систематски чупају из контекста и користе у „пропагандном рату“. Лицемерству ових неолибералних «фарисеја и књижевника» збиља као да нема краја. Када је, рецимо, црква својевремено подржавала студентски протест (1996-97), када је 1992. или 1999. тражила од Милошевића оставку, када је заједно са дијаспором подржала уједињавање опозиције и тако срушила „стари режим“, е онда је црква била позитивна. Такође, када је подржала захтев за први излазак косовских Срба на изборе, и онда је била супер, и на њу и њен рад није било примедби. Али, када је црква почела да показује резерве према тумачењу «евроатланских интеграција» као добровољном расрбљавању, када је одбила да се реформише «у складу са родном и сексуалном једнакошћу и еманципацијом», када је почела да се мршти на систематско развраћање деце преко «кампова за ослобађање», када је, коначно, црква подржала српску владу у позиву на бојкот других косовских избора, е онда је кренула кампања и против владе и против цркве.
Сличан цинизам и лицемерство ови лажни европејци показују и када влада и Црква испољавају „кооперативност“ према Хагу у подршци добровољне предаје генерала овој „васпитно-поправној установи“. Уместо да кажу – ето то је позитивно, решава се питање Хага и то са нешто више националног достојанства, они огорчено негодују: „Шта се досад чекало?“. До сада им је сметало што није било „испорука“, а сада, када иду као „на траци“, опет нешто не ваља. Уместо да схвате како се овом „сарадњом“ прави болан компромис који и Коштуницу и СПЦ може коштати слабљења ауторитета у својој „патриотској бази“, они досипају со на рану. То што патријарх прима генерала Лазаревића пред „пут“, они у својој идеолошкој заслепљености не виде као промену цркве по питању Хага, већ само као чин „глорификације ратних злочинаца“!! (Наравно да су пре тога, у „агитпроповском“ маниру, прогласили СПЦ „одговорном за ратне злочине током деведесетих“).
Докле иде цинизам и идеолошка заслепљеност ових екстремиста показују, на крају, и њихове реакције на изјаву Бориса Тадића да црква треба барем да се пита у неким питањима живота појединца и друштва. Истог секунда јавиле су се дежурне „Жене у црном“ и оптужиле сиротог Тадића за клерикализам. Да, да добро сте чули. Не само Коштуница, већ и Тадић „клерикализује Србију“!
Све што се о томе, као закључак, може рећи јесте следеће. Ови последњи испади овдашњих мисионара глобализма збиља прелазе меру сваког досада виђеног лицемерства. Они заправо престају бити политика. Они сада бесумње улазе директно у домен једне друге области за коју писац ових редова више није стручан. Они су срамна и жалосна психопатологија и разуман човек је као такву једино и може третирати!
НСПМ
