Бранко Радун: Геополитички циркус и закулисне игре апсурдног рата
Украјински сукоб све више личи на геополитички циркус у коме се позиви за мир преплићу са ескалацијом наоружавања и двоструким стандардима. Ништа није онако како изгледа. Конфузија је толика да је тешко разабрати шта се дешава: амерички председник једног дана говори о договору са Путином за мир, другог да Украјина не може победити, а трећег да уз НАТО може тријумфовати.
Шта се десило иза кулиса? Ратни лоби надвладао је прагматичне снаге, а антируски финансијски сектор „хаковао“ је председника изабраног на платформи „доста је бесконачних ратова“ и „решићу украјински сукоб“. Сада он наставља политику претходне администрације – рат који исцрпљује Русију, јача америчку контролу над Европом и чини продају безбедности главним бизнисом. Финансијски магнати усмерени на руске ресурсе, надмудрили су антикинески лоби реалног сектора и војне структуре које су подржале Трампа. Ово је и мала победа Кине.
Путин је пристао на Трампов мировни план два пута ове године, укључујући енергетски договор којим би САД преузеле контролу над руским гасоводима и масивно ушли у руски енергетски сектор, што је могло променити динамику сукоба. Међутим, план је пропао због интервенција Зеленског који је марионета Лондона, НАТО-а и америчког естаблишмента са значајно другачијим циљевима и интересима. Зеленски, под утицајем оних који су изгубили власт у САД, заједно са Лондоном и НАТО-ом, одбија компромис упркос разарању Украјине. Иако би мир био у интересу његове земље а наставак рата делује као национално самоубиство, он следи агенду ратног лобија из Вашингтона и Лондона који га је довео на власт.
Трамп је отишао у Лондон и уместо да убеди Британце у свој мировни план, они су њега „уверили“ да је Русија на ивици економског колапса и да рат треба наставити. Да ли је Трамп попустио пред «опозицијом миру» или склопио дил са финансијским лобијем који је и ратни, остаје нејасно. Јастребови су опет наметнули рат а то значи неоконси. Слично је било са Реганом, који је дошао на власт уз подршку нафташког лобија, али је касније у другом мандату прешао у банкарски лоби, који контролише медије и политичаре, а репрезентују га фигуре попут Сороша. Да ли је Трамп направио сличан дил са својим до јуче архинепријатељем, тек ћемо видети.
Финансијски и ратни лоби сада преузимају наставак рата у Украјини. Трамп и Венс поручују да Европа сноси трошкове рата и послератне обнове, што је узрок генерисане ратне хистерије у Европи. Да би Европа плаћала амерички рат она мора бити уплашена ратном опасношћу. Русија се приказује као баук, а стотине милијарди долара одлазе за америчко оружје и помоћ Украјини, маскирано као добровољна европска подршка. Кампања страха се захуктава, а Европа је увучена у рат који није њен и који ће изгубити, без обзира на исход.Ово је коначно исцрпљивање Европе зарад туђих интереса и заврпетак епилога европске историје.
Сада одједном многи «верују» да Русију могу лако победити, док англосаксонски медији и марионетске владе у Европи, попут Зеленског, служе интересима англосаксонског ратног лобија. Зеленски је симбол овог доба – комичар коме је дата улога да изазове сукоб са Русијом.
Бизарности је много: Трамп преко ноићи и без најаве одустаје од своје политике, Британија надвладава много већу Америку, Зеленски одбија мир који би био спас за ову уништену земљу, а Европа иде у рат који није њен и који ће јој се обити о главу. Русија, иако пристаје на готово све америчке услове, бива на крају одбијена и оптужена да не жели преговоре.
Председник САД Трамп балансира између «антируског» финансијског лобија и «антикинеског» реалног сектора и војне струје, очекујући да се ситуација разјасни. Он не тврди да Русија може бити поражена, већ да НАТО и Украјина у то верују, док он остаје у добрим односима са Путином, због чега га и даље оптужују да је руски шпијун – што је, наравно, бесмислено. Али кога брига то је ратна пропаганда у самој Америци.
Русија је у незавидном положају: ушла је у рат непромишљено, да не кажемо да је упала у замку, а сада покушава да се извуче из украјинског блата. Рат јој троши ресурсе, људи гину, економија трпи а подршка јавности слаби. Кремљ страхује да би пад животног стандарда могао повећати отпор. Зато је спремна да плати чак и енергетским сектором, допуштајући америчком капиталу контролу над гасом за Европу и шире. Прихватају чак и безбедносне гаранције САД, што еквивалент неформалног чланства у НАТО-у. Ипак, ратни лоби осујећује мир, а Русија бива оптужена за наставак сукоба, прихватајући улогу кривца и баука којим се плаши Европа.
Запад одбија мир који је наметнуо Русији, док Трамп не жели да затвори врата према њој, ни мање ни више «желећи добро и Русији и Украјини». Истовремено, САД снабдевају Украјину и оружјем дугог домета, којим ће се гађати руски градови, што значи да и јавно признаје да је зараћена страна у сукобу. Русија, привидно парадоксално, не реагује на то, осим повременим притужбама.
Оваква ситуација поставља питање ко заиста одлучује о миру? Ни Трамп очигледно нема мандат а то значи ни америчка администрација а камоли Путин су далеко од тога да имају коначну реч. Русија, са своје стране, наивно покушава да игра прагматичну игру, инсистирајући на реторици „мира“ док је Запад, који им уништава рафинерије донедавно називала „партнерима“. Ово је бизарно с обзиром на међународно право, по коме је земља која наоружава, обучава и контролише једну страну у сукобу – као што САД чине са Украјином – директан учесник рата и легитимна мета. Америка не само да испоручује оружје, већ фактички управља украјинском војском, претварајући је у своју пешадију. По ратном праву десети део онога што Америка ради подршци Украјини се сматра учешћем у рату и тиме постаје легитимна мета Русије. Као што смо рекли Русија то игнорише као непријатну чињеницу са којом не зна како да се носи.
Овај привидни парадокс открива оном ко има око да види ко је за мир а ко за рат и ко коси а ко воду носи. Запад позива на мир док истовремено подстиче рат, а Русија, упркос нападима на територију Русије и атентатима на руске генерале мазохистички одржава реторику сарадње. Сукоб тако постаје игра у којој се прави циљеви крију иза дипломатских флоскула и медијских спинова. Питање је колико дуго ова бизарна игра може да траје пре него што се неко одлучи за истински потез – било ка миру, било ка још већој ескалацији.
