Идеја слободног човека и народа кроз призму српске традиције је цензурисана истина
У време када су вредности традиције од суштинског значаја за очување идентитета једног народа али и појединца који је део тог народа, као и то да су људи и народи на удару нивелишуће глобализације разматрање идеје слободе кроз призму српске традиције постаје императив. То није некакав луксуз за доконе већ формула опстанка у овом тешком времену које поништава слободе појединаца и народа.
Од Светог Саве, великог српског светитеља и државника, па до Светог Владике Николаја Велимировића, чији је наук оставио дубок печат на српском духовном наслеђу, слобода човека и народа се оцртава као кључна карика у ланцима очувања човека и народа као и њиховог идентитета. Ово је тајна коју модерно време цензурише.
Идеал коме се тежи и кроз монашки или хришћански подвиг је слобода од страсти из које проистичу све друге слободе. Слобода духа кроз врлине и вредности традиције је мајка сваке друге слободе како личне тако и колективне. Ако желимо да ослободимо свет или свој народ морамо пре свега и изнад свега ослободити самог себе кроз праксу хришћанског начина живота.
Српски идеал је слободан човек, слободна породица, слободан народ, слободна црква и држава. То је истовремено и идеал своје народне слободе у сфери живота, политике и вере. Српска историја је један велики марш слободе наших предака, јунака, монаха, краљева, мученика, устаника, хајдука и домаћина. Свако се на свој начин и својим средствима борио за слободу као узвишени идеал личног и народног живота.
Свети Сава је поставио темеље тој српској слободарској идеологији. Идеологији борбе за слободну народну државу, цркву, војску и културу. А у темељу тога је борба за слободну личност у оквиру заједнице. Слобода овде није схваћена као анархија и самовоља већ као испуњење своје мисије кроз служење. Две службе су најважније војна и црквена, али и службе породици и држави нису мање значајни. Свети Сава је кроз хришћански подвиг постао слободан човек да би онда ослобађао и друге а пре свега свој народ. Он је са својим оцем и братом стварао слободну српску државу и културу а сам је створио слободну српску цркву.
Слободан човек је онај који се духовно ослободио од ропства страстима и пороцима. То је наравно непрекидна борба до последњег даха са мањим или већим успехом. Тек слободан човек који влада собом може учинити и своју породицу слободном и помоћи ослобођењу свог народа у овом или оном смислу.
Слободан човек је онај који влада собом. Он је темељ слободне породице. У српској православној традицији домаћин је идеал слободног човека који управља собом, породицом, имањем и оним што му је поверено. Духовно слободан човек, барем у некој мери, може да влада собом и другима помаже да се развију у слободне личности.
Домаћин у дому је онај који брине о породици, домаћин у држави је владар који брине о народу а домаћин свега видљивог је Бог. Управља се оним што је човеку поверено на корист – духовну и материјалну а пре свега домом у ком је домаћин. Онај који управља служи онима којима управља тако што ради не на своју већ на заједничку корист. Отац у породици не води породицу како њему одговара већ како је то најбољи интерес целе породице. Ако је потребно он се ради те породице бори и жртвује.
Идеал слободног човека је домаћин а породица и домаћинство се сматрају се сматра основном ћелијом заједнице као организма. Без домаћинства нема ни стабилног и успешног друштва и државе.
Свети Сава је практично показивао шта је прави домаћин у сваком погледу. Био је домаћин у манастиру, био је домаћин породице и народа који је мирио завађену браћу, био је домаћин кад је градио манастире и цркве, био је домаћин кад је створио српску цркву или кад је градио српску државу и културу. Учио је своју породицу труду и напору, молитви и подвигу а то је учио и народ. Домаћински је водио српску цркву. Народ је учио да ради, да гради, да штеди, да остави иза себе траг у времену и простору. Он је показао есенцију српског домаћинског духа који се вековима показивао и доказивао и у миру и у рату, у породици у напорном раду на свом имању и на изградњи породице.
То значи да се може напредовати само ако радимо, учимо вештине и развијамо се. Само тако можемо имати испуњен живот, можемо постати слободни и помоћи другима да стану на ноге. Слободан је онај који контролише себе и од онога чиме располаже направи највише. Слободан сељак је идеал народне демократије у Карађорђевој Србији.
Онај ко ради, ко се труди и учи нове вештине се развија и помаже развој других. Он постаје све независнији и слободнији. То је лична, пре свега психолошка слобода из које проистичке и социјална и политичка и економска слобода. Економска слобода, према овом схватању, не значи само некакву бесконачну и бесмислену акумулацију богатства, већ и одговорну и етичку употребу тог богатства.
Владика Николај Велимировић, великан српске цркве, говорио је о важности привреде у српској традицији. Он је истицао да је економски напредак неопходан за очување достојанства појединца и заједнице, подсећајући вернике да су одговорни за благостање сопствене земље. Он је говорио о домаћинском духу као темељу сваког напретка и слободе. Економска слобода, у складу са овим учењем, постаје средство за постизање просперитета појединца, породице и целокупног друштва. Наравно колико је коме у ком времену могуће и доступно.
У данашњем контексту, где се сучељавамо са савременим изазовима глобалног тржишта, српска традиција пружа јасне смернице за изградњу одрживог економског система и еконосмке слободе појединца и народа. Економска слобода се уклапа у дух домаћинског управљања ресурсима, подстичући одговорно пословање, рационалну потрошњу, паметно инвестирање и улагање највише у људе који су заправо циљ а не средство.
У закључку да кажемо да је традиционална идеја слободног човека, породице и народа не само примањива у модерној глобализованој економији јев ће и једини пут опстанка појединца и заједнице. Економска слобода промишљена крот призму српске домаћинске традиције, представља програмску основу очувања националног идентитета и просперитета.
Уз поштовање јасног и примењивог наслеђа великана попут Светог Саве и Владике Николаја Велимировића, српски човек и народ проналази једини излаз из модерног лавиринта глобализованог света који укида идентитете како појединаца тако и народа. Спас из ропства у модерном матриксу може доћи само са стране јасне и прецизне примене принципа и поука наше светосавске традиције у животу човека и заједнице.
