Канеман – брза и кратка мисао и српски пакао
Данијел Канеман, човек чије је дело награђено Нобеловом наградом, у књизи „Мислити брзо и споро“ открива нам тајне људскога ума, показујући два пута којима наше мисли теку: један брз, попут ветра, вођен осећањима и навикама, други спорији, дубљи, који тражи труд и промишљање. Први је лак, не тражи напора, али нас често вара, водећи у заблуде, предрасуде и чини нас лаким пленом оних који знају да управљају нашим слабостима. Други пут, разуман и мудар, захтева пажњу и стрпљење, али нам даје јаснију слику света и чува нас од погрешних корака. Канеман нас учи да у свакодневном животу често бирамо онај брзи пут, ослањајући се на нагона и осећања, па доносимо закључке који нас одводе у странпутице – верујемо да смо у праву, а нисмо, или судимо о другима по површној слици.
Он нам говори о менталним пречицама, такозваним хеуристикама, којима наш ум поједностављује свет, али и о замкама попут „ефекта сидрења“, где нас прва вест или слика коју чујемо зароби у погрешан начин мишљења. То добро знају они који кроје пропаганду, па нас вешто „усидре“ тамо где им одговара, подстичући поделе и сукобе тако што обе стране хране лажним или половичним истинама, будећи у нама гнев и страх.
Ова књига није само учен разговор о уму, већ и путоказ ка томе да не преваримо сами себе, нити дозволимо другима да нас одведу на странпутицу. Она нам помаже да видимо манипулације у вестима, политичким играма, рекламама или свакодневним разговорима. Ако разумемо ове путеве ума, можемо се научити да успоримо, да дамо времена мудрости и даје шансу оном тихом анђеоском гласу који нам говори истине, да не реагујемо слепо на први порив ко бик на цвену мараму. Тако можемо боље бирати – било да је реч о послу, односима с људима или о томе шта је истина у мору вести којима смо окружени. Јер, често у животу, ако мислимо брзо и површно, без да „преносимо“ или се замислимо, доносимо одлуке које нас скупо коштају, а мудрост остаје далеко, као звезда коју не видимо по дану. Овај Канеманов приступ нас учи нас да станемо, да се запитамо, да не дозволимо да нас осећања или туђе речи одведу у пропаст.
У нашем народу, где се поделе ових месеци и година шире попут пожара и где се чини да смо на ивици међусобних обрачуна овакве идеје имају посебну тежину. На друштвеним мрежама, попут X, често се понашамо као да нас воде само осећања, без дубљег промишљања. Реагујемо нагло, осуђујемо друге, уплићемо се у бесмислене расправе о ситницама, не проверавајући чињенице, не тражећи смисао. То је дело онога брзог ума, који скаче на закључке без да се заустави. Овакво понашање видимо у разговорима о политици, вери, традицији – разлика између оних „за“ или „против“ власти, или између „модерних“ и „традиционалних“, постаје бојно поље где нема разумевања, само нетрпељивост.
Некада је наш народ већински знао за скромност, за смирење, за спремност да саслуша онога ко говори с мером и добротом. То је било време када су људи поштовали ауторитет, не из страха, већ из уважавања, када су знали да је боље ћутати и учити него говорити без мере. Данас је то реткост. Уместо мудрости, видимо гордост и брзину, где свако мисли да је у праву, а да је „други“ крив за све.
Српске пословице, попут „три пута мери, једном сеци“, или православна вера, која учи стрпљењу, смирењу и љубави према ближњем, подсећају нас на онај спорији, мудрији пут мишљења. Али данас, многи који се сматрају „елитом“ или „модернима“ падају у замку гордости, презирајући „обичног човека“ као некога ко је глуп или заостао. Они живе у илузији да су изнад других, не видећи да су им мисли замрачене страстима – ароганцијом, нетрпељивошћу, па чак и агресијом према онима који не деле њихове „истине“. Овај брзи, острашћени ум, који наш народ зове „мува без главе“, не зна за ред и меру, већ лепи етикете и дели свет на „нас“ и „њих“. Такво понашање, где брзи ум, подстакнут пропагандом, преузима власт над нама, продубљује поделе и гаси сваку наду у прави разговор. „Други“ у нашем окружењу постаје не човек, већ мета, неко ко не заслужује поштовање.
То је исти механизам који је кроз историју рађао страхоте – од бољшевика до усташа, где се „други“ проглашава нижим бићем, па злочин постаје „оправдан“ у име неког „вишег циља“.Друштвене мреже, створене да подстичу брзе реакције, постају оружје у рукама оних који знају да управљају масама. Алгоритми воле емоције – у овом случају посебно страх, бес и мржњу – јер оне држе људе закованим за екране. Кампање које годинама „ложе“ народ сензацијама, лажним вестима или половичним истинама, мењају начин на који мислимо, стварајући два табора који се мрзе. Као у филму „Брегзит“, где је шеф једног од два штаба оног за останак у ЕУ схватио да је изгубио пропагандни рат јер су „они други ударали на емоције а они су покушавали аргументима који немају ту тежину. Тако је и код нас пропагандно страх победио разум јер се води рат емоцијама, где аргументи немају снагу против добро скројене пропаганде. И код нас је тако – страх, како је речено у „Дини пустињској планети“, убија ум, а код нас убија и сваку могућност да се разумемо.
Пропаганда вешто баца „петарде“, па и ситнице, попут расправе о неком догађају, постају повод за мржњу. Они који позивају на мир или покушавају да разумеју обе стране бивају нападнути, јер је циљ поларизација, стварање атмосфере грађанског рата, било крвавог или само у речима.
Овај „српски пакао“, где се унутрашње борбе и страсти изливају у друштво, рађа поделе које прете да нас сломе. Канеман нас учи да је излаз у препознавању ових замки – не само код других, већ и у нама самима. Ако се зауставимо, ако се запитамо „зашто тако мислим?“ или „шта стоји иза мог гнева?“, можемо пробудити онај спорији, мудрији ум. Учити о замкама као што је „ефекат сидрења“ или илузија да све знамо, помаже нам да се одупремо манипулацијама, било да долазе из медија или са мрежа, које су често оружје за невидљиве ратове. Питања попут „Које чињенице стоје иза мог става?“ или „Зашто сам тако нетрпељив?“ могу нас вратити себи, извући нас из стања где смо „ван себе“, заробљени страстима.
Али најважније је самопосматрање, борба у срцу, где се, по православном учењу, води прави рат против страсти – гордости, страха, мржње. Победити тај унутрашњи пакао значи вратити се човечности, разумети да „други“ нису пакао, већ људи као и ми, са својим слабостима и врлинама. Ова борба није лака, јер захтева суочавање са собом, са оним што нас чини слабима. Као што је Сартр, кога не волимо, али је у нечему био у праву, рекао: „Пакао, то су други.“ А Свети Јустин би додао да су то наше „паклене противречности“, страсти које нас раздиру и које пројектујемо на друге, одбијајући да им покажемо милост, јер их видимо као „паклене“. Када се тај унутрашњи пакао излије у друштво, настају револуције, сукоби, грађански ратови – у речима или крви. Морамо се суочити с истином да је тај пакао близу да постане наша стварност, ако већ није. Канеманове речи, заједно са мудрошћу наше традиције, подсећају нас да је пут ка истини и слози у смирењу, у стрпљењу, у борби да наш ум не буде „брз и кус“, већ мудар и човечан. Само тако можемо избећи да наше друштво постане бојно поље, а ми сами робови сопствених страсти, у свету где се од себе не бежи.
