О пореклу српског народа и о сеобама
Вековима питање досељавања Срба на Балкан није била тема којом су се бавили људи од историје и традиције. Онда је, са почетком модерног доба у деветнаестом веку, прихваћена западна или савремена визија историје Европе у раном средњем веку, по којој је почетак средњег века био пад Рима, кога су уништили варвари, а они су дошли сеобама однекуда. Тако је прихваћена – не као важна чињеница, већ као идентитетски важна прича – да су Германи, Словени и други народи, а на почетку пре свих Хуни, дошли на просторе некадашње Римске Империје.
Некако се замишљало да је сеоба народа била некакво масовно премештање народа са севера на југ и са истока на запад. Но, новија историјска истраживања говоре да су се премештале мале ратничке групе које су на развалинама римске државе и хеленистичке цивилизације правили своје државе. Новија генетска истраживања показују нешто слично – није било велике и нагле замене народа, али су се десиле промене које се очитују и у генетском коду.
Између наивне слике о масовним сеобама и секташког аутохтонизма
Насупрот те и даље у великој мери ригидне теорије о масовној сеоби и промени становништва, која подразумева или изумирање староседелаца или геноцид над њима, која оспоравају и новија историјска и генетска истраживања, јавио се алтернатива у виду аутохтонистичке теорије. Протеклих деценија постала је популарна теорија – и то не у научним круговима, већ код истраживача аматера и заверолога – о томе да су Срби аутохтони, староседелачки народ на Балканском полуострву, који овде живи већ неколико миленијума, још пре периода Грка и Римљана.
Написане су десетине књига на ову тему, а на интернету може да се пронађе још више видео садржаја и расправа по форумима око тог питања. Катедраска историја и даље говори о „сеоби народа“, која се у школству и у јавности и даље перципира у стилу некакве тоталне замене становника – „дошли су дивљи и отерали питоме“ – иако то, како смо рекли, већ деценијама демантују доступни историјски извори и њихове анализе на европском простору, али и новија генетска истраживања. Алтернатива тој и таквој прилично ригидној позицији јесте агресивни и ненаучни, негаторски аутохтонизам.
Велика продукција књига, текстова, видео записа успела је да доведе до тога да та теорија, иако игнорисана од званичне катедраске историје као ненаучна, постане изузетно популарна у неким круговима. Катедраска историја је зачаурена у свом свету суперспецијализација и не жели да се спушта ниско да би полемисала са псеудоисторичарима који често своје ставове заснивају на варљивој лингвистичкој сличности неких речи или топонима, што је недовољно да би се донели било какви релевантни закључци. Са друге стране, аутохтонисти, као некакава српска паралелна и заверолошка историјска „наука“, врло су активни на интернету и придобијају млађу популацију која о сопственој националној историји ионако не зна превише.
Иако је и даље слика о масовним сеобама из средине првог миленијума нове ере јака у неким круговима, млађе, десне и антиглобалистичке популације све популарнија аутохтонистичка идеја или идеја да су Срби староседелачки народ на Балкану. Оштрица њихове критике јесте да је званична историја последица приклањања српске историјске науке такозваној „германској школи“, што се десило крајем деветнаестог века у тада малој Србији која је била под великим утицајем германског блока. У овом делу критике званичне историје, коју је после продубила „класна анализа“ социјалистичке визије историје, могли бисмо се и у значајној мери сложити.
Ту је добар пример како је Босна до окупације од стране Беча била виђена као српска – и у средњем веку и касније у етничком смислу. После преузимања контроле над Босном од стране Аустро-Угарске некако је ишчилило то српско у Босни, па је она постала и илирска и богумилска и муслиманска – само не српска. Тако је ту крађу наследила југословенска и српска историографија па ју је и легализовала, настављајући тим путем.Но кад се на тај елемент истинитог увида у геополитичке утицаје моћних сила на то како ће се видети историја једног народа или једне епохе (сведоци смо тога и за деведесете прошлог века) у стилу „историју пишу победници“ надодају митске и измишљене приче о „4.000 година српске државности“ и на том „песку“ се гради аутохтонистичка алтернатива званичној историографији, онда схватамо да то није алтернатива, већ будалаштина.
Ситуација је дошла чак до тога да је постало мерило у неким десним и антиглобалистичким круговима то да ли је неко аутохтониста. Уколико неко верује и даље у једнострану, иако не и нетачну, причу о досељавању, биће извргнут руглу од секташки настројених аутохтониста, нарочито подврсте деретићеваца, као неко ко је „наиван“ или „верује германској пропаганди“. Тако је у тим круговима постало мерило патриотизма или српства питање аутохтонизма. Уколико „верујете у досељавање Словена и Срба“, ви сте „мањи Србин“ од њих, а вероватно и као заговорник „бечко-берлинске школе“ неко ко свесно или несвесно ради са непријатеља српства. Дакле, или заведен корисни идиот или свестан „издајник српске ствари“, ма шта она била.
Када причате са тим људима о тој теми, многи од њих кажу да једноставно не могу да прихвате чињеницу или могућност да су наши преци, или део њих, у 6. или 7. веку дошли на територије на којима сада живимо. Они сматрају да су нам „Германи“ подметнули теорију о досељавању као кукавичије јаје да бисмо заборавили на истину и да бисмо, као „дођоши“, имали мања права од оних који су староседеоци.
Као пример, они се позивају на заиста измишљену генеалогију Албанаца, по којој су њихови преци Илири, па су стога они „староседеоци“, а Срби „дођоши“. На страну то што осим Албанаца нико њих озбиљно не види као наследнике Илира, ово јесте постало и идентитетско и политичко питање.
Но ако узмемо да је од тог догађаја – досељавања Срба – без обзира како се то десило и да ли се десило, прошло више од миленијум и по, потпуно је бесмислено говорити о староседелачким правима и правима оних који су дошли. Но оно што се примећује код аутохтониста у том ставу „не могу прихватити досељавање“ јесте да они у том догађају виде свој конститутивни мит, који је контра оном владајућем о „сеоби народа“. За њих је негирање сеоба део њиховог идентитета, њиховог идеолошког погледа на свет, иако то питање, како смо рекли, није било ни битно нити је нешто посебно разматрано вековима уназад код Срба. Србима су вековима били од идентитетског значаја православна црква, Немањићи и Видовдан, али при том не заборављајући историје и пре и мимо и после Немањића. Историја пре и мимо Немањића је врло значајна али је Немањићки период заправо идентитетски темељ српског народа кроз векове и ко покушава да расклима или сруши те темеље без обзира да ли то долазило са леве и либералне стране или десне и заверолошке није пријатељски настројен према сопственој историји, традицији и идентитету.
Сада аутохтонисти – и много више од оних који говоре о „сеоби Срба“ у 6. веку – ту виде своје главно идентитетско упориште: „ми смо староседеоци“, што их чини изузетно самоувереним у односу на друге који то нису. Осим тога ако ћемо бити интелектуално поштени историјска наука која се бави досељавањем Словена је еволуирала из те тезе о „масовној сеоби“ али они који нису ускостручни за ову тему а ту су и историчари који се баве другим епохама или просторима али и образовни систем и даље по инерцији гусла застарелу историјску причу. Па и аутохтонисти заправо полемишу са „историјском науком“ која је у великој мери превазиђена новијим европским и националним истраживањима ове теме.
Осим свега овог набројаног, постоји ту још и једна мрачна позадина. Људи који су то највише промовисали врло често су живели на Западу и били под утицајем западних служби. Тако се деценијама из дијаспоре свуда долазе небулозне теорије које имају за циљ да умање значај Немањићке Србије за идентитет Срба и да уместо те јасне историјске и духовне вертикале средњевековне ћирилометодијевске и немањићке традиције, као темеља идентитета, подмећу као кукавичије јаје, у виду магловитих и псеудомитолошких конструкција, о 4.000 година српске државности и о „Србима који су били све и свугде“.
Циљ овог продуцирања псеудоисторијског наратива јесте потпуна маргинализација немањићке, светосавске и видовданске традиције и њена замена магловитим неопаганизмом и измаштаним митовима.О тој појави је давно аналитички луцидно писао Миодраг Булатовић, изузетан писац и новинар, анализирајући емигрантску српску и хрватску штампу још шесдесетих година прошлог века. Тамо је нашао да хрватска емиграција сања о обнови НДХ и да пише о хрватској држави, покушава да формира хрватску војску, да штампа хрватски новац и пише хрватски устав, док се српски емигрантски кругови баве псеудоисторијским митовима о Србима „који су свугде били“, па као комичну анегдоту објављује „лингвистичке бравуре“ по којима је Мухамед, кад се растави на „муха“ и „мед“, значи пчела, па је стога и пророк ислама био заправо Србин звани „Пчела“, а самурај је исто тако српски феномен јер значи „сам – у – рај“. Ова српска кабала је деловала смешно, али њен утицај на мрежама је огроман да би се игнорисао.
То нас упућује на потребу интердисциплинарног приступа овој теми којом треба да се, сем историчара, археолога и лингвиста, позабаве и политиколози, али и психолози. Иначе, веома је мали број историчара и археолога који су присталице аутохтонистичке теорије, а међу историчарима подржавају је они који немају више степене образовања или се не баве специјално историјом раног средњег века и ранијих периода, а међу њима се нађе и покоји стручњак за новију, нарочито модерну историју.
Генеза народа – српска прича
Срби данас заиста јесу један од најстаријих народа у Европи, што потврђују и новије генетске анализе. Ако узмемо у обзир да кроз историју можемо да уочимо два начина етногенезе – настанка народа – први описан у Књизи Постања у Светом Писму, где се налази поглавље Таблица народа која описује генетско стварање народа од једног заједничког претка, и оно описано у старим историјама Рима, где се види да су Ромул и Рем окупили људе с коца и конопца и тако створили нови римски народ. А историја Рима зна да су преци Ромула и Рема избегли из Троје и стопили се са аборигинима (латински аб оригине – од почетка) који су живели у каснијем Лацију, и симбиозом те две заједнице настао је нови народ Латина.
Заправо, обе теорије су тачне на неком нивоу – прва је тачна јер увек нека заједница има неког великог претка који даје печат тој заједници и конститутивни мит, али исто тако та заједница је најчешће производ мешања оних који су ту већ живели и оних који су ту дошли и успели да се наметну (некда језик, некда културу или религију).
Имена народа и држава путују кроз време и просторе. Тако не треба мешати у историјском па и етничком смислу садашње народе и њихове етничке претходнике на тој територији. Данашње Италијане не треба мешати са античком групом народа која се назива Италици. Исто тако, Румуни имају мало везе са Римљанима иако се то тако некима чини. Грци оспоравају Македонцима да су наследници античких Македонаца са правом, иако и сами антички Македонци нису били етнички Грци (то данас игноришу Грци).
Данас је остао веома мали број античких народа, а тамо где су и преживели, преживели су у малом броју. Узмимо на пример потомке Египћана – Копте, Асирце и друге. Чак су и савремени Грци задржали мањи проценат генетског материјала античких Грка због депопулације Грчке у првим вековима нове ере.
Данашњи Низоземци, Шпанци, Португалци, Немци, па чак и Енглези и Французи су народи настали током средњег века или касније мешањем нових који су дошли у сеобама и старих који су ту већ били. То нису народи који су створили своје националне државе, већ народи који су настали као последица чврстих и стабилних држава. Немци, на пример, настали су уједињавањем неколико старих германских народа: Франконаца, Саксонаца, Бавараца и Алемана односно Шваба. Саксонци су учествовали у стварању немачког и енглеског народа. Франци – Салијски Франци – су учествовали у стварању француског и немачког народа, а Фламанци су потомци једне гране Франака.
Чак и медијска звезда Америке, Такер Карлсон, нацију дефинише типично амерички као заједницу људи која живи на одређеној територији – дефиниција коју ми, рођени на територији бивше Југославије, никако не можемо да прихватимо због тога што код нас није примењива. Исто тако је Вук Караџић у деветнаестом веку преузео германску дефиницију једног народа као заједнице једног језика (што је њима служило да се премости раскол на протестанте и католике), што се на примеру Срба и Хрвата показало као нетачно (а видимо и у примеру Руса и Украјинаца). Та америчка етатистичка или „територијална“ дефиниција нације, која је блиска француској „сви грађани једне државе“, или ова германска „језичка“, игноришу чињеницу да је нација заједница истог конститутивног мита, затим вере и погледа на себе и свет. Не споримо да људи различитог порекла, расе и вере могу постати Американци преко ноћи ако прихвате „амерички начин живота“ и америчке политичке митове као своје.
Занимљива је прича о Французима. Французи су, сем неког гена од Франака, задржали име и славну историју. До француске револуције они су били поносни наследници Франака и највећег од њих – Карла Великог – староседеоце Гале скоро и да нису помињали. Но француска буржоазија у борби против аристократије и монархије па и католичке цркве, који су били сасвим у духу франачке традиције, истурају „непокорне Гале“ као нови конститутивни мит француске револуције. Од тада је све франачко или уништено или потиснуто – пре свега аристократија – а нова класа буржуја се некако преко ноћи прогласила за наследнике „слободољубивих Гала“. Тако је галски петао постао заштитни симбол нове француске буржоаске револуције и новог француског патриотизма. Стога се данас – а то је традиција од скоро два и по века – Французи више поистовећују са Галима него са раносредњовековним Францима, иако су им ови много историјски ближи а и они су направили моћну Француску. А где је ту истина – Французи потичу и од једних и од других. Германска племена која су дошла у најезди и која су направила франачку државу била су малобројна – мање од десетак хиљада ратника – али су се успели наметнути не толико Галима, који су се већ у великој мери романизовали и асимиловали, већ прилично шароликом становништву пропале Империје.
Слична је ситуација и са нама Србима. Наши очеви су потомци народа који је у време цара Ираклија, у 7. веку, дошао на подручје Балкана, а мајке народа који су овде живели од раније – да се сликовито изразимо. Али, кад говоримо о староседеоцима Балкана пре досељавања Срба, треба имати у виду још две чињенице. У 6. веку, 541. и 542. године, територије Византијског царства, као и територије које су улазиле у састав пропалог Западног римског царства, погодила је пандемија Јустинијанове куге која је знатно смањила становништво на територијама којима је харала, што је највероватније један од узрока сеоба Словена и Срба у 6. и 7. веку.
Аргумент да је дошло до стапања оних који су дошли са онима који су већ ту били јесте непостојање извештаја о сукобима или прогонима староседелаца од стране „дођоша“.Археологија већ деценијама уназад има доказе о присуству Словена и Срба већ средином петог века на обалама Дунава, али ове чињенице нису шире познате. Исто тако, неки историчари склони су да се сеобе и најезде које су дошле у време Хуна, а после њих и Авара, све више третирају етнички као словенске, а тиме и српске.
Палеобалканско (влашко) становништво које се касније асимиловало међу Србе и остале словенске народе на Балкану имало је неколико сеоба од 13. до 15. века са подручја Велике Влашке, данашње Тесалије у Грчкој, у правцу севера и досељавало се на подручје централног и западног Балкана. Власи су били полуномади и сточари, али су се бавили и „трговином људима“. Но Власи већ у време Немањића јесу само социјална категорија – сточари који на други начин плаћају порезе. Касније, у време турске доминације на Балкану, Власима зову на Западу Србе.
Прича о две Србије и митска Бојка
У вези са темом сеоба Срба у тој раној историји поставља се питање откуд Лужички Срби на северу Европе. Ту имамо полумитску причу да је један од синова краља Дрвана повео део српског народа на југ, од којих потичу балкански Срби, а да је други део остао у Лужици. Иначе, археолози сматрају да су и Илири у неко доба у антици дошли на Балкан са подручја Лужице. Тај простор се лоцира као и једно старо место генезе Келта, са којима Срби имају блиске везе. Са друге стране, неки су мишљења да је античка прадомовина Словена и Срба била панонска низија, па су на просторима близу ободима настале „две Србије“ – северна и јужна. Углавном се оперише различитим теоријама које се поткрепљују посредним лингвистичким „доказима“.
Читава прича о досељавању Срба из Беле Србије или Бојке настала је према византијском цару Константину Порфирогениту (913–959) у спису „О управљању царством“. Он је ту „северну Србију“ назвао прапостојбином Срба, одакле су кренули на Балканско полуострво. Према Порфирогениту, Срби су живели у Бојки, иза Турске (Мађарске), поред Франачке. Постоје три претпоставке о положају Беле Србије: северна Чешка и Лужице (источна Немачка), где су живели Лужички Срби између 7. и 10. века; затим источно Закарпатје (северозапад Украјине) и горњи ток Висле и Одре (Пољска). Дакле, много се нагађа око тога. Термин „Бојка“ може потицати од „Бојохемум“ или „Бохемија“ (средњовековни назив за Чешку) или од словенског племена Бојки у Источној Галицији.
Исто тако, у вековима пре нове ере север Паноније био је простор доминације келтског племена Боји, а они су контролисали кроз свој савез читаву панонску низију и шире од тога – толико слично име на истом простору не може бити случајно. Дакле, опет неколико теорија и нагађања.
Према Порфирогениту, Срби су у Белој Србији имали владара чија су два сина наследила власт, а један од њих преселио је половину народа на Балкан. Неки сматрају да су то били синови кнеза Дервана или Дрвана. Један део историчара оспоравао је Порфирогенитове наводе око посебног таласа сеобе Срба, већ сматра да су се Срби доселили са Аварима на просторе Источног римског царства, познатог као Византија. Други опет „бране“ Порфирогенита иако се слажу да је то једино место где имамо тему сеобе Срба у тим тамним вековима о којима се мало шта поуздано зна.
Бити потомак слободних досељеника и/или потлачених староседелаца
Било како било, и дошли одавде или оданде или у овом или неком другом веку, нема потребе да ми Срби будемо фрустрирани што је део наших предака дошао на Балкан у 5. или 6. или 7. веку. Осим тога, зашто би се стидели да смо потомци слободних племена која су на озбиљне војне претње Византије одговарали да се „само Бога боје“ и која су у биткама поразила тада вероватно најбољу војску на свету. Јер ту се поставља питање да ли су наши преци били слободни људи и слободна племена која су дошла на Балкан или су потомци романизованих староседелачких маса, односно људи навиклих на окупаторе који су трпели разне господаре само да би остали да живе на истом месту.
Каснија слободарска историја српског народа то демантује. И у средњем веку, а нарочито за време турске окупације, сеобе постају константа српске историје. Сво време турске власти Срби су устајали против Турака и због тога морали да се исељавају на територије под влашћу Венеције и Хабзбурговаца, а историчар Милорад Екмечић је написао да је „ступање Срба на млетачку и хабзбуршку територију значила освајање слободе“.
Сеоба Срба под Чарнојевићем јесте још једна епска сеоба на просторе где ће Срби добити црквено-народну слободу која је одредила будућу историју доброг дела Срба. Исто тако, сеобе Срба у Русију или прецизније на просторе данашње Украјине, где су Срби били опет „крајина“ руског царства, само зарад тог статуса слободног човека и слободног народа.
Постоји и запис из Зрењанина из осамнаестог века где незадовољни Срби, јер их угарско племство жели претворити у кметове, прете одласком у Америку да би „тамо били слободни људи“ у време док америчке колоније још нису постале независна Америка. Те вечите српске сеобе у често очајничкој потрази за слободом и правдом најбоље је описао Милош Црњански у делу „Сеобе“.
Чак и да су сви наши преци били „досељеници“ пре 15 векова, а нису то ни, шта то мења. Сви народи се трајно селе и мешају. Ми смо један од најстаријих народа у Европи. Тако се и дан данас се стварају нови народи, или боље речено нације, који показују далеко већи прозелитизам и ароганцију од старих народа. Узмимо само у обзир новонасталу нацију Украјинаца и стари народ Русе. Неко ће рећи на жалост а неко на срећу но то уопште историју не додирује. Народи настају, мењају се па и нестају и све је то део историје – оно што је битно јесте шта остаје иза њих.
Амерички националисти, колико год то било на први поглед куриозитет, данас су једни од највећих националиста на кугли земаљској, немају никакав проблем са тиме што су настали као заједница стари тек пар векова и што је већина њихових припадника део америчке нације мање од века. Они као одговор на то кажу да јесте Америка као држава стара тек четврт миленијума, али да су они политичка заједница англосаксонског порекла и суштине те да они потичу од Крсташа, Викинга и да се позивају на енглеске краљеве и Магна Карту из тринаестог века. Дакле, одговор је да „нису од јуче“, али и да је идеја која их повезује – а то је англосаксонска идеја доминације и слободе – конститутивни мит који их чини „светиоником на брду“. Значајнија је идеја која покреће заједницу и вера у ту идеју или мисију него формална историјска старост или генетски материјал те заједнице.
