Рат у Украјини, који траје већ неколико година, довео је до сложених геополитичких последица, али се чини да су прави победници овог сукоба заправо две силе које нису директно укључене у рат: Кина и САД. Ово тврдимо од почетка сукоба 2022. и како пролази време то се све више показује тачно.
Од почетка сукоба, Русија је имала амбицију да спречи ширење НАТО-а и да Украјина постане платформа за напад на Русију те да на неки начин задржи своју независност од Запада. Међутим, дуготрајни рат без јасног успеха и перспективе и економске санкције ослабили су њену позицију. Иако је Русија успела да заузме мањи део украјинске територије, цена је била врло висока и тек ће у будућности бити висока. Русија је трајно избачена из Европе, добила је санкције и медијски је сатанизована а пре свега је постала све више зависна од Кине, која је искористила ситуацију да ојача своју улогу у међународним односима.
Кина, као тихи играч иза сцене, користила је сукоб да консолидује своју позицију глобалне економске силе. Без да је испалила метак, Пекинг је успео да стави Русију под свој утицај у многим аспектима, укључујући економску, технолошку и војну сарадњу. Ово је омогућило Кини да се позиционира као важан играч у светској политици, повећавајући своју моћ у азијско-пацифичком региону и шире.
Слично је рат искористила Америка да ојача своју контролу над ЕУ, да ојача НАТО и натера Европљане да финансирају рат који одговара Америци а који је штетан по Европу. Америка је остварила своје стратешке циљеве – избацивање Русије из Европе и подвргавање Немачке много већем степену контроле. НАТО је проширен на нове земље као што су Финска и Шведска, што је значајно амерички утицај у Европи. Поред тога, САД су осигурале да Европа остане зависна од њихове војне и економске помоћи, док су у исто време ослабиле традиционалне везе између Русије и Немачке што је један од приоритета њене геополитичке стратегије.
Иако рат још увек траје и није постигнуто коначно решење, постаје све очигледније да Русија излази из овог сукоба ослабљена, изолована од Европе и зависна од Кине. То значи и останак санкција што је у складу са нашим искуством деведесетих. За Москву, ово значи губитак позиција у Европи и стварање отворено антируске Украјине. С друге стране, Кина и САД су успеле да искористе ову кризу да ојачају своје позиције, што их чини правим победницима у овом сукобу. Ако се нешто драматично не деси, попут војног слома Украјине (што у овом моменту не изгледа вероватно) имамо ситуацију да су од три велика играча остала два која су ојачала на рачун трећег.
Vladimir Solovjov, televizijski voditelj i udarna propagandna pesnica ruskog režima, upotrebio je narodni izraz “не мычит не телится” (niti muče, nit se teli) da bi opisao reakciju zvanične Moskve na ulazak ukrajinskih trupa na teritoriju Ruske Federacije u Kurskoj oblasti.
Какво је стање духова у Кремљу? Оно се очитује преко медија и „портпарола“ Кремља који су врло незадовољни и благо очајни јер руска војска није адекаватно реаговала око упада непријатељске војске у Курској области. Упад у Курск воде Британци у специјално рату против Русије да би понизили руску власт и војску жртвујући украјинске војнике. Курск је симболичко место – некад место победе и преокрета у рату са Немцима треба да буде место пораза или дезоријентације Русије у новом рату против Украјине и Запада. Упад украјинских трупа на тло Русије око симболички важног Курска неће ништа значајно променити на терену али јесте удар на ауторитет руске власти у руској јавности. А циљ Англосаксонаца није толико нека тактичка победа већ рушење ауторитета Кремља и по могућству „обојена револуција“ или некакав пуч који би преокренуо руску политику у антикинеску.
Иако Русија и Украјина настављају борбу на терену, дугорочни победници овог сукоба су земље које су успеле да своје интересе остваре изван директног бојног поља Кина је консолидовала своју моћ као азијска сила улазећи дубоко у Средњу Азију и економски у Русију, док су САД успеле да тотално подреде себи Европу и да од НАТО-а направе своју помоћну војску и добију отворену подршку од држава и ван НАТО-а попут Јапана и Јужне Кореје
Док се рат у Украјини наставља и сукоби на терену не престају, шире геополитичке последице постају све јасније. Уместо да буде изолован регионални сукоб, овај рат је отворио врата новој ери глобалног ривалства, у којем се утврђују нови центри моћи и утицаја. Осим стварања јединственог Запада под хегемонијом Америке где нема више места солирању Француске или Немачке и јачања Кине као азијске силе која јача у степама Азије имамо и друге последице. БРИКС постаје доминантно кинески асет. На светску сцену је изашла и Индија која је рекла НЕ америчком притиску да не купују руску нафту али и Иран који је једини војно подржао Русију и Саудијска Арабија која је показала да има кичму.
Кина, која је одржала неутралност према сукобу и изразила подршку територијалном интегритету Украјине, али се и даље представља као пријатељ Русије није пропустила прилику да ојача своје економске и политичке позиције. Док Русија губи своје традиционалне савезнике и трговинске партнере у Европи, Пекинг је преузео улогу главног купца руске нафте и гаса, али по ценама које диктира кинеска страна. Ова нова економска зависност Русије од Кине представља значајну промену у односима између две земље, где се некада равноправни партнери све више претварају у однос у којем Кина има доминантну улогу.
На глобалном нивоу, Кина је успела да искористи ослабљену Русију да прошири своје утицаје у Централној Азији, региону који је некада био под доминацијом Москве. Кроз иницијативе као што је „Појас и пут“, Пекинг сада контролише кључне инфраструктурне пројекте и економске коридоре, што му омогућава да прошири своју геополитичку моћ и учврсти позицију главне економске силе у Евроазији. Пројекат «Појас и пут» пролази мимо Русије по бившим руским и совјетским територијама које се на тај начин одвајају од Русије. Тај пројекат као антируски је имао подршку неких англосаксонских центара моћи да би касније у складу са превеликим јачањем Кине тај став ревидирали.
Сједињене Америчке Државе, с друге стране, успеле су да наметну Европи своју улогу заштитника и гаранта безбедности. САД су искористиле рат у Украјини да ојачају НАТО и приближе земље Источне Европе и Балтика Западним савезима. Осим тога, Вашингтон је обезбедио да европске земље повећају своје војне буџете, што је додатно повећало зависност од америчке војне индустрије и технологије. Они желе да пребаце финансирање антируске политике и трошкове рата са Русијом на Европу. И у томе су у великој мери и успели. Европа више није субјект историје већ објекат и то је неповратан процес.
Истовремено, америчка стратегија изолације Русије и осигурање енергетске безбедности Европе довела је до јачања америчког енергетског сектора, посебно кроз извоз течног природног гаса (LNG) у Европу. Ово је омогућило САД да учврсти своју улогу као глобалног лидера у енергетском сектору, што је додатно ослабило руски утицај на европско тржиште енергије. Успели су да енегретски избаце Русију из Европе на штету и Русије и Европе и да енергетски потчине Европу себи јер скупим енергентима гуше привредну динамику ЕУ а пре свега Немачке.
Док Москва тражи начине да се избори са економским санкцијама и дипломатском изолацијом, постаје све јасније да њена позиција у светском поретку више није онако јака као пре. Русија се сада суочава са неизвесном будућношћу, где ће њена способност да утиче на глобалне токове бити знатно смањена, док ће Кина и САД, уколико не дође до преокрета у рату, наставити да користе њену слабост за остваривање сопствених стратешких циљева.
На крају, иако је рат у Украјини донео непроцењиву трагедију и разарање, у глобалном контексту, он је такође омогућио јасније дефинисање новог светског поретка. Кина и САД, као прави победници овог сукоба, наставиће да обликују будућност међународних односа, док ће Русија, ослабљена и изолована, морати да преиспита своју улогу у овом новом поретку. Исто тако пратимо појаву нових самосталнијих играча на светској сцени као што су Иран, Индија и Саудијска Арабија.
