Рат у Украјини – глобална прекретница у хијерархијском светком поретку
Рат у Украјини данас је више од исцрпљујућег сукоба између две војске на истоку Европе. Он је постао политичка и економска прекретница за цео свет јер је и готово цео свет укључен у тај сукоб директно или индиректно, али не онако како су то планирали његови главни актери. Највише је изгубила Русија, која је ушла у рат уверена да ће у Кијев ући за три дана или три недеље, а завршила заглављена три ипо године у мочвари која гута људе, ресурсе и кредибилитет велике силе. То је била стратешка грешка Кремља или стратешка навлакуша за Русију. Највише је добила Америка, која је рат претворила у полигон за јачање сопствене хегемоније како у Европи тако и у свету. Европа је прошла најгоре: изгубила је економски ослонац, индустријску конкурентност и илузију о стратешкој аутономији. Кина је, као и обично, играла опрезно и хладно, узела привремени профит и чека следећи потез.
Ако погледамо ширу слику, јасно се види да овај рат није само руско-украјински, већ глобални тест моћи за различите актере међународне политике. То је лабораторија геополитике где се преламају интереси великих сила, и где свака грешка има последице далеко ван граница Донбаса или Крима. Управо зато га можемо упоредити са „новим Афганистаном“ за Русију – ратом без јасног краја, у којем се исцрпљује сила која га је започела, али и читав поредак који је деценијама балансирао на крхкој равнотежи између Запада и остатка света. Русија је овим ратом гурнула Украјину у наручје Америке и створила је Антирусију од Украјине.
Главно питање више није ко ће победити на бојном пољу, већ ко ће преживети економски, политички и друштвено. Америка је искористила прилику да консолидује НАТО, да ојача свој ауторитет у Европи, да ослаби европску индустрију и појача енергетски и војни утицај на ЕУ и Европу. Русија је овим сукобом изгубила статус „енергетске суперсиле“ и сада се све више ослања на Кину, чиме се дугорочно претвара у млађег партнера у односу на Пекинг. Европа је «изабрала» зависност од Америке уместо компромиса са Москвом – и то ће плаћати деценијама кроз растућу инфлацију и пад животног стандарда. Заправо урадила је оно што је морала јер и није имала избора јер је од 1945 под контолом Англосаксонаца.
Кина, са друге стране, стрпљиво посматра и чека. Она не жели директан сукоб, али користи сваку прилику да шири економски утицај и преузима тржишта која су Западу све скупља. То је њена тиха победа. Но питање је колико је зихерашка политика дугорочно добра и одржива јер је Кина на реду после Русије. То Кина наравно зна али је и њена реакција у складу са њеном позицијом млађег партнера САД у економској и технолошкој игри и историјским искуством «кинеског изолационизма»
Рат у Украјини зато треба посматрати као симптом – знак да глобализација у „рукавицама“ више не постоји. Сада смо ушли у фазу „глобализације без рукавица“, где свака сила гура своје интересе јасније но икада, отвореније, «искреније» и без илузије о универзалним правилима. Правила игре су промењена: ко има енергију, храну, технологију и војну моћ, тај опстаје. Сви остали постају пиони на туђој табли. У том смислу, Украјина је само полигон, док је права борба за будући светски поредак који неће бити ни стари униполарни али ни најављивани мултиполарни свет тек почела. То је свет уређен комплексно али јасно хијарархијски у којем једна држава може бити вазал геополитички САД а истовремено економски вазал ЕУ или Кине.
