Бранко Радун: Рат у Украјини – Замка за Путина – где је излаз?

радун

Русија је кроз векове градила своју империју тако што је претерано и бахато расипнички експлоатисала своје биолошке и друге ресурсе. Владари који су највише проширили границе Русије или су јачали њену моћ – као што су Иван Грозни, Петар Велики, КатаринаВелика па и Стаљин – су без милости и мере руском крвљу водили неке своје ратове. По Солжењицину ти ратови нису најчешће били руски нити су били у руском интересу већ у интересу неких страних центара моћи. Солжењицин је побројао десетине непотребних и погубних ратова који нису били у интересу Русије. Тако су у 19. веку Руси водили битке у име конзервативне Европе па чак и кад су јој бивали штетни а у 20 веку водили ратове у име комунистичке револуционарне интернационале у којима је опет трошила људске идруге ресурсе без мере и плана.

Сад кад се бори за себе и своје интересе, за проруско становништво истока Украјине Русија као да нема план, као да нема стратегију ни енергију да је спроведе. Они су стали и укопавају се у украјинској равници као да ће тиме решити овај рат. Многи су очекивали да ће Русија показати своју снагу мобилизацијом велике војске, уласком Белорусије у рат и тоталном приступу рату довести до победе на фронту.

Уместо тога Русија води рат преопрезно, полако-полако па и опуштено што је потпуно неразумљиво. Kад се чују кремаљски лидери – они говоре о рату као да се дешава неком другом и негде далеко у некој Африци. Неки настоје да себе и друге убеђују да је то све што смо видели за преко 400 дана рата некакав план па чак и да је то нови приступ ратовању. Али како је могуће да је план да се уместо брзе победе крвави рат вуче годинама са неизвесним исходом.

Kремљ се љуто преварио у првој фази сукоба када је ко зна због чега сматрао да ће се после муњевитих руских акција са мобилним, али малобројним, професионалним снагама, новостворена украјинска армија распасти. Веровали су да ће Зеленски побећи и да ће их дочекати у Харкову и Kијеву као ослободиоце.

Kако су службе могле да дају тако једнострану и погрешну процену – или је у питању глупост или нешто горе од тога. Неко их је очигледно навукао на танак лед а то како видимо су сигурно Американци, Британци и могуће је Израел. После будаласте идеје да ће се кијевски режим распасти чим се појави руска војска пред Kијевом и Харковом дошло се до друге идеје. Други приступ ратовању је да се користи привремена предност у ваздуху и артиљерији и да се води релативно дуг рат исцрпљивања.

Тако је рат зимус ушао у фазу „првог светског рата“ који је у добром свом делу а нарочито на Западу био статичан и рововски. Циљ је да се наметне такав ритам и степен ангажовања да би се уништавала „непријатељска жива сила“. Српски речено очекивали су ако у рату изгине нпр 100.000 украјинских војника долази до пуцња система одбране и до колапса режима у Kијеву. То је можда негде могла и да буде успешна ратна стратегија али у Украјини она не доноси неке значајне резултате.

Сад се дешава да је рат на прекретници. Ако Русија жели да победи а требало би да жели као већа и јача у сукобу са Украјином она би морала покренути ширу операцију у којој не би био циљ само заузимање територије већ сламање отпора или његово умањење од стране војних снага Украјине. Будаласто је у статичком рату у коме се заузимање неког кварта у градићу Бахмуту оредставља као некакав преокрет у рату или је то минимално напредовање део некаквог плана који нико није видео („све је под контролом“).

Русија троши своје ресурсе и нема времена за губљење ако се узме у обзир да ће Украјина добити ново и савремено наоружање. Исто тако санкције према Русији ће како време пролази наносити штету привреди и грађанима. Они који су спремни да игноришу санкције попут Турске, Kине, Индије или Ирана су под притиском да прихвате америчке уцене око санкција. Ни ту нема превише времена.

Грађани у Русији су мање спремни на жртву и невоље у односу на Украјинце који су у позицији да се огорчено бране. Све то говори како је не знам каква памет дошла до закључка да је од брзе победе са малим жртвама бољи дуготрајан и крвав рат који може да доведе и до хаоса у самој Русији већ за који месец. Јер ето офанзивна операција је ризична а вишегодишњи крвав рат у коме ће помоћ Запада бити још већа „није толико ризичан“.

Да ли неко нормалан може и то да верује? Упркос томе што Русија није успела да заузме велике делове Украјине и упркос томе што је прошло више од годину дана а да ни један велики град у Украјини није освојен, Kремљ трагикомично озбиљно тврди да се све одвија по плану и да њени циљеви у рату нису доведени у питању. Па шта треба да се деси да признају да нешто не иде како треба па да донесу закључак да нпр. треба увести још рецимо 200.000 војника и да Белорусију уђе у рат и томе слично. Не, донета је одлука да се у Бахмуту боре припадници приватне војске Вагнер што слаби кредибилитет руске војске која има велику традицију.

Шта би радили да им нема Вагнера?

Украјински рат је показао да ће Русија оклевати да користи војну силу у пуном капацитету како би остварила своје интересе. Руска војна доктрина је у конфузији а руска војна индустрија је тек од недавно кренула озбиљно у повећавање квалитета и квантитета оружја и муниције. Русија има јаку војску и војну индустрију али очигледно нису способни да да пројектује војну силу у региону, али и шире. То може бити опасна грешка за Русију.

Слично се десило са Наполеоном кад је дошао до Москве са највећом копненом војском свог времена. Он је у битци за Бородино (који се налази близу Москве) тактички натерао руску војску на узмицање са приличним губицима, али није остварио одлучну победу. А зашто? Зато што није одлучно кренуо у напад и није искористио своју резерву – тада најбољу пешадију на свету. То што је пропустио да тад победи га је убрзо коштало свега јер се уласком у Москву показало да се од победника преко ноћи пробудио као губитник. Тако и сада Русија са великом војском има шансу на победу али како не користи „стратешку резерву“ ризикује да остане без победе. Kо има велику стратешку резерву и не искористи је кад је шанса за преокрет у рату ризикује много а некада и све.

Због погрешне процене се ушло у један врло ризичан рат, који се даље води статично и са нереалном идејом „ако их погине довољно то је крај рата“. При томе се не користе расположиви ресурси и резерве који могу донети преокрет у рату и жељени мир. Тако се већ другу годину води један у основи бесмислен рат у коме гину људи који говоре исти језик и који су исте вере и којим се не добија ништа од виталног значаја а ризикује се много а пре свега статус Русије као силе.

На крају сам рат у коме гину православни словенски људи који говоре исти или сличан језик је у старту поразан а кад се на то додају и резултати на фронту утисак бесмисла рата се заразно шири Русијом.

Извор: ВИДОВДАН.ИНФО

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас