| Русофренија – расцеп медијског ума и сукоб мегалобија |
|
Термин „русофренија“ настао је спајањем „Русо-“ (Русија) и „шизофренија“. Он описује ситуацију у којој се истовремено шаљу две супротне слике о Русији: да пропада и губи рат, али и да представља озбиљну претњу Европи и светском поретку. Колико ми је познато први који је употребио овај израз био је Брајан Макдоналд пре око десет година у чланку за РТ, „Русофренија – болест која захтева лечење“, где је дефинисао да је то веровање да Русија угрожава свет иако је у тешким финансијским проблемима. Касније, Михаил Молчанов је у тексту „Самит Трамп-Путин: Објашњена русофренија“ за Асиа Тимес цитирао Макдоналда, истичући да западни медији верују у пропаст Русије и њену могућу светску доминацију. Слично је писао и Бил Тотен 2019. у чланку „Да ли је САД изгубила војну супериорност над Русијом?“, описујући то као психолошки феномен где се предвиђа пад Русије, али и њена надмоћ над Западом. Руски медији су такође преузели ову идеју, користећи је да исмеју „шизоидни“ однос Запада према њиховој земљи. |
| „Русофренија“ је постала важна пропагандна појава, посебно због рата у Украјини. На Западу се сада користи да укаже на две супротне слике Русије у ратној пропаганди. Западни медији приказују Русију као слабог и пропалог играча, неспособног да освоји Донбас, што треба да мотивише Украјину и НАТО да издрже ратне напоре, али истовремено као опасну силу која би могла да „прегази“ Пољску и Немачку, чиме се одржава јединство НАТО-а и ЕУ упркос катастрофалним економским губицима. Ове супротстављене тезе су свесно пласиране – прве подижу морал Украјине и јачају подршку Запада, док други ствара страх ради политичке и војне кохезије. Када је потребно деловати „мотивационо“, истичу се приче о скорашњем слому Русије, а кад је потребно дисциплиновати Европу за подршку Украјини и милитаризацију Европе, истичу се приче о руској претњи над Скандинавијом, Пољском или Немачком. Чак и руска пропаганда, често помињући „нуклеарну батину“ као последње средство, некада помаже овом наративу. Исти медији могу да промовишу оба приказа истовремено или да истичу један кад је потребно. |
| Када сам изнео ову тезу на X-у, Никола Миковић ју је упоредио са термином „двомисао“ из Орвеловог „1984“. Коментари на платформи су се кретали између подршке једном или другом погледу на Русију – као победнику или као земљи на ивици пропасти. Дакле и на мрежама влада русофренија. |
| „Русофренија“ је уобичајена у пропаганди: истовремено се исмева противник, убеђује сопствена јавност у његов пораз и плаши је да се мобилише против „највеће претње“. Овај приступ подсећа на наративе о СССР-у, где су се мешале приче о пропасти и доминацији „империје зла“. |
| У рату у Украјини (2022–2025), „русофренија“ је кључ информационог сукоба. ББЦ (26. септембар 2025) истиче економске проблеме Русије (санкције, пад рубље), али упозорава на нуклеарне претње. НАТО наглашава само опасности, игноришући слабости, док Њујорк Тајмс говори о војном застоју руске војске у Донбасу. Британски медији сада инсистирају на слабости Русије да би мотивисали Америку и НАТО да наставе рат против Русије у Украјини јер верују у могућу победу у рату или после њега кроз „смутное време“. |
| Ова подела иде даље од пропаганде – утиче и на западне лидере. На пример, Трамп је прво сматрао да Украјина можда и не губи рат, али ни не побеђује, да би касније, након састанака у Лондону где су му британски обавештајци показали податке о руским економским тешкоћама, подржао идеју да би Украјина, уз НАТО и америчку помоћ, могла да исцрпи Русију. Циљ је да се Русија ослаби, па чак и изазове хаос или револуцију у Русији. |
| Противречност између слабе и моћне Русије може изгледати нелогична, али медији је користе да подигну морал и оправдају милитаризацију. Међутим, ово није само пропаганда – ту су две школе мишљења. Једна, блиска глобалним финансијским лобијима, види Русију као мету због ресурса и жели њен пораз преко Украјине, док друга, повезана са реалним сектором, фокусира се на Кину и Иран, те жели мир да би искористила руске ресурсе. Овај сукоб интереса између два мегалобија, није сукоб интереса између Америке и Европе јер је Европа објекат а не субјекат у геополитичким играма. То је надметање унутар глобалне англосаксонске елите у којој постоје два мегалобија. Први мегалоби преко својих глобалистичких медији форсирају црно-беле слике Русије – пропаст земље или инвазију над Европом – док конзервативни, мада ретки, нуде уравнотеженији поглед и прагматична приступ. Први се понашају као крсташи а други као трговци. |
