Ситуација у Гази и примирје између Израела и Хамаса
Примирје између Израела и Хамаса, које је преговарано у оквиру Трамповог плана од 20 тачака, ступило је на снагу 10. октобра 2025. године, али остаје крхко због спорова око талаца, хуманитарне помоћи и безбедносних питања. У наставку пружамо детаљан увид у тренутну динамику кроз интервју са спољнополитичким аналитичарем Бранком Радуном
- Док свет покушава да задржи крхко примирје у Гази, на терену се свакодневно појављују нови проблеми. Размена тела, хуманитарна криза и обостране оптужбе о кршењу договора. Да ли Трампов споразум полако почиње да показује прве знакове нестабилности и пукотина?
Трампов споразум већ у првој фази показује знакове нестабилности. Према извештајима споразум предвиђа ослобађање свих талаца – живих и мртвих – у замену за 2.000 палестинских затвореника и повлачење израелске војске на такозвану „жуто линију“, којом Израел задржава контролу над преко 50% територије Газе. Међутим, према доступним информацијама, Хамас је вратио само мањи део тела талаца, што Израел сматра кршењем споразума, што је довело до ограничења хуманитарне помоћи на само 300 камиона дневно уместо планираних 600. Хуманитарна криза се додатно погоршава – Уједињене нације процењују да 500.000 Палестинаца пати од глади, док се оптужбе за кршења, попут пуцњаве израелске војске на цивиле који прелазе „жуто линију“, умножавају. Нетанјаху и Трамп упозоравају на могућу „другу фазу рата“ ако се услови не испуне, што јасно указује на проблеме у примени споразума. Поред тога, није јасно како би се примирје могло контролисати без присуства међународних посматрача на линији раздвајања.
- Иако се свакодневно размењују тела страдалих, бројке и даље нису усклађене. Колико уопште можемо говорити о поверењу између Израела и Хамаса када чак и такви хуманитарни аспекти договора наилазе на препреке?
Поверење између Израела и Хамаса је минимално, готово непостојеће, што се јасно огледа у споровима око размене тела талаца. Према извештајима западних медија, Хамас је до сада вратио само мањи део тела талаца објашњавајући то уништеном инфраструктуром која отежава претрагу, док Израел оптужује Хамас за намерно одлагање и задржавање тела страдалих. Црвени крст је потврдио пријем тела, али бројке и даље нису усклађене – Израел инсистира на испоруци свих тела у року од 72 сата, док Хамас тврди да му је потребна специјална опрема за проналажење и транспорт. Ово очигледно није само логистички изазов, већ дубок знак неповерења, где чак и хуманитарни аспекти постају алат у тактичком међусобном сукобу.
- Нетанјаху поручује да Хамас не поштује договор док из Израела чујемо да Хамас није испоручио преосталих 18 тела талаца, према последњим информацијама испоручена су два тела јутрос… Да ли је то само део пропагандног рата или показатељ да прекид ватре постоји више „на папиру“ него на терену?
Ово је комбинација пропагандног рата и стварног показатеља слабости – прекид ватре је више на папиру него на терену. Нетанјаху је 15. октобра изјавио да задржавање тела од стране Хамаса представља „кршење“ споразума и да Израел то неће толерисати, док Хамас тврди да је вратио сва доступна тела. Британски медији, који су све мање наклоњени Израелу, анализирају ову ситуацију као део пропагандног рата: Израел користи ову прилику за оправдање ограничења хуманитарне помоћи, док Хамас оптужује Израел да блокира опрему неопходну за претрагу. На терену, међутим, пуцњеви преко „жуте линије“ и егзекуције које Хамас врши над ривалским групама указују на то да споразум још увек није у потпуности примењен.
- Доналд Трамп је изјавио да ће САД подржати наставак израелских операција уколико Хамас не преда тела свих талаца. Да ли то практично значи да Вашингтон држи дугме за наставак рата?
Да, Трампова изјава од 14. октобра практично имплицира да Вашингтон држи „дугме“ за наставак рата. Трамп је нагласио да ће Сједињене Америчке Државе „подржати Израел у наставку операција“ уколико Хамас не испуни захтев за враћањем свих тела талаца, чиме се отвара простор за нови напад израелске војске. Према извештајима западних медија, ово је део прве фазе плана, где САД гарантују безбедност Израела, укључујући распоређивање 200 војника за надзор – иако не у директном учешћу у Гази, већ на израелској територији. Ова политика ставља Хамас у дефанзивну позицију, али истовремено повећава ризик од ескалације, посебно јер је Трамп додао да ће „брзо и можда насилно разоружати Хамас“ уколико се услови не испуне. Утицај Вашингтона је кључан, али његова употреба као полуге израелске политике може додатно продужити сукоб. Треба напоменути да су Израел и Америка више од савезника – у војном и безбедносном смислу, они функционишу као један систем који је деценијама усклађено деловао.
- Кушнер је у последњој изјави поручио да је Трамп осетио како Израелци помало измичу контроли након напада на Хамас у Дохи. Ко у овом тренутку заправо има већи утицај – Трамп на Нетанјахуа или је израелски премијер до краја независан у доношењу одлука?
Тренутно Доналд Трамп има већи утицај на Бенјамина Нетанјахуа, иако израелски премијер задржава одређену аутономију у војним одлукама. У интервјуу за ЦБС, Џеред Кушнер је изјавио да је Трамп „осетио да Израелци измичу контроли“ након израелског напада на Хамас у Дохи, што је замало угрозило преговоре – Трамп је тада притиснуо Нетанјахуа да се извини Катару. Према извештајима „Гардијана“, Трампов план у првој фази делимично је успостављен јер је Трамп „наметнуо“ Нетанјахуу рокове за преговоре, док је израелски премијер инсистирао на успостављању „жутој линије“ и зони одвајања која обухвата 58% територије Газе под израелском контролом. Утицај је асиметричан јер Трамп располаже економском и дипломатском полугом кроз подршку и помоћ Сједињених Америчких Држава, док Нетанјаху може одлагати другу фазу – разоружавање Хамаса – без директног ризика по своју позицију.
Постоје две преовладавајуће теорије о овој динамици: прва сматра да су Сједињене Америчке Државе, као глобална сила, надређене Израелу, који у крајњој линији мора следити политику Вашингтона, док друга тврди да је произраелски лоби толико моћан у Вашингтону да увек намеће интересе Израела као америчке, утичући на политички врх, укључујући председника и Конгрес. Реално гледано, чини се да се прва опција повремено намеће, док друга доминира у другим моментима.
- У оквиру договора, хуманитарна помоћ требало би да стиже у количини од око 600 камиона дневно, али их долази упола мање. Колико тај дисбаланс угрожава одрживост примирја и колико Газу данас уопште можемо назвати хуманитарном зоном?
Овај мањак хране и лекова озбиљно угрожава одрживост примирја – уместо планираних 600 камиона дневно, стиже само 300, што према проценама Уједињених нација доводи до глади за око 500.000 Палестинаца. Израелски координациони центар ограничио је улазак помоћи због спора око талаца, што Хамас оптужује за „колапс примирја“. Газа данас тешко може бити названа хуманитарном зоном са дестинама хиљада мртвих, а 90% инфраструктуре је уништено, док ограничења хуманитарне помоћи додатно погоршавају кризу. Ова ситуација може изазвати побуне или ескалацију сукоба, чинећи примирје тешко одрживим без бржег повећања хуманитарне помоћи. Међутим, с обзиром да је све ово питање кредибилитета америчког председника и државе, очекује се да ће Вашингтон притиснути обе стране како би се примирје бар делимично поштовало.
- Палестинска милитантна група Хамас саопштила је данас да ескалација напада коју спроводе израелске снаге и насељеници на окупираној Западној обали неће успети да сломи вољу палестинског народа и њихову истрајност на својој земљи. Да ли је ово само још један сигнал да нас чека нова епизода сукоба?
Ово је изражен сигнал за могућу нову епизоду сукоба. Саопштење Хамаса стигло је у тренутку ескалације на Западној обали, где је забележено много напада израелских насељеника уз бројне жртве међу Палестинацима. Према западним аналитичарима, Хамас користи ову ситуацију за мобилизацију становништва на Западној обали, као и за елиминацију супарничких група и кланова унутар свог подручја утицаја. Треба имати на уму да је Израел по површини мала територија, слична величини Војводине, а на том простору живе Палестинци. Газа, као уски појас између израелске територије и мора, заправо представља огроман избеглички камп са милионским становништвом, што додатно компликује ситуацију.
- Амерички Стејт департмент саопштио је да има „веродостојне извештаје“ према којима Хамас планира „моментални“ напад на цивиле у Гази, чиме ће та палестинска милитантна група, како се наводи, прекршити споразум о примирју. Да ли је ово очекивани сценарио?
Овај сценарио се већ делимично остварује. Напади Хамаса на палестинске цивиле који не подржавају њихову политику или припадају ривалским клановима представљају кршење примирја, што Израел сматра неприхватљивим јер јача Хамасову контролу. Парадоксално, израелска војна операција била је замишљена да уништи Хамас, а сада се види да управо у периоду примирја Хамас брутално елиминише „опозицију“ и супарничке кланове. Важно је разумети да Хамас није потпуно јединствена војна структура – поред њега постоје и друге групе међу Палестинацима које он настоји да потисне, чак и оружаним обрачуном. Хамас је до сада извршио 33 убиства над Палестинацима оптуженим за сарадњу са Израелом, што се тумачи као покушај јачања контроле над палестинском заједницом.
- Какву реакцију Вашингтона онда очекујете?
Очекује се оштрија реакција из Вашингтона. Трамп је већ упозорио да ће „уништити Хамас“ ако настави са убиствима Палестинаца. Стејт департмент је најавио да ће „предузети мере“ за заштиту цивилног становништва, укључујући подршку Израелу за потенцијалне операције, уз распоређивање 200 војника за надзор. Посета потпредседника Џеја Ди Ванса вероватно ће имати за циљ притисак на обе стране како би се покренула друга фаза (разоружавање Хамаса), уз могућност ограничења хуманитарне помоћи или извођења војних акција израелске војске против Хамаса.
- Израелска војска увела је тзв. „жуту линију“ у Гази и пуца на свакога ко јој се приближи. Да ли то значи да се паралелно са прекидом ватре ствара нова форма окупације и контроле територије?
Увођење „жуте линије“ представља нову форму окупације. Израелска војска повукла се на ову линију, чиме задржава контролу над 58% територије Газе, али пуцњеви на „сумњиве“ појединце који је прелазе указују на стварање зоне одвајања. Министар одбране наредио је постављање физичких маркера на линији разграничења, стварајући де факто „смртоносне зоне“. Ово није потпуно повлачење, већ трајна контрола дела Газе, што иде против духа примирја.
- Хамас признаје да не може да се разоружа и предлаже петогодишњу паузу у сукобима. Да ли је то реална понуда за мир или само покушај куповине времена пред нови сукоб?
Ова понуда више подсећа на покушај куповине времена него на реалну понуду за мир. Члан Хамасовог политбироа изјавио је да су спремни за примирје од 3 до 5 година како би омогућили реконструкцију, али категорички одбијају разоружавање без успостављања палестинске државе. Хамас види оружје као осигурање за своју позицију, а понуда је условљена повлачењем израелске војске. Према мишљењу неких аналитичара ово није оствариво без међународних гаранција и заправо одгађа другу фазу Трамповог плана.
- Израелски напади, попут недавног гађања аутобуса са расељенима, показују да граница између, како се наводи, „прекида ватре“ и „тактичке операције“, постаје нејасна. Може ли се уопште говорити о стабилности договора у таквим околностима и Нетанјахуовим речима да је Израел посвећен миру?
Стабилност овог договора је варљива. Недавни напад на аутобус са расељенима, који је извршила израелска војска оправдан је преласком „жуто линије“. Граница између „прекида ватре“ и „тактичких операција“ постаје све нејаснија, посебно уз уз број убијених Палестинаца од почетка примирја 10. октобра. Нетанјахуове речи о „посвећености миру“ стоје у супротности са јачањем војног присуства израелских снага, а британски Гардијан истиче да ово подрива кредибилност споразума. Велика Британија, предводећи талас препознавања Палестине који су следиле и друге државе њој блиске, указује на подела у англосаксонском врху глобалне моћи: једна струја остаје потпуно лојална Израелу, док друга жели да се избегне улога таоца израелске политике на Блиском истоку, фаворизујући уравнотеженији приступ који узима у обзир интересе арапског света и Турске.
- Регионални посредници – Египат, Катар, Турска – улажу напоре да одрже мир. Имају ли они стварни утицај на терену или је све и даље у рукама Вашингтона и Јерусалима?
Регионални посредници – Египат, Катар и Турска – имају одређени утицај, али он је значајно ограничен. Египат и Катар играју важну улогу у преговорима, док Турска врши притисак на Хамас и изражава спремност да гарантује решење засновано на два државна ентитета. Међутим, јасно је да Вашингтон, путем Трамповог плана, и Јерусалим, под вођством Нетанјахуа, задржавају контролу над кључним одлукама – Сједињене Америчке Државе пружају гаранције, док Израел управља линијом раздвајања и другим аспектима. Посредници могу допринети смиривању ситуације, али без директне и јаке америчке подршке њихов утицај остаје ограничен.
Такође, треба поновити да једна политичка струја у англосаксонском свету, укључујући Лондон и левичарске кругове у Сједињеним Америчким Државама, из својих интереса и идеолошких ставова подржава Арапе у оквиру уравнотеженијег приступа, где Израел не мора увек добити све, а друга страна не остаје потпуно празних руку. То је линија раздвајања која дели америчку политичку сцену а прави и проблеме у односима Америке и Британије или НАТО-а.
- У припреми је предлог Савета безбедности Уједињених нација, који подржавају Европа и Сједињене Америчке Државе, према којем би међународне стабилизационе снаге за контролу безбедности унутар Појаса Газе имале широка овлашћења, уз очекивање да ће их предводити Египат, пише „Гардијан“ позивајући се на неименоване дипломате.
Овај предлог налази се у припремној фази: резолуција Савета безбедности Уједињених нација подржана од Сједињених Америчких Држава и Европе предвиђа да Египат предводи стабилизационе снаге – без статуса класичних мировних снага – с овлашћењима за обезбеђење и разоружавање Хамаса. У плану су укључени и Турска, Индонезија и Азербејџан, док Велика Британија преузима обуку и надзор палестинске полиције. Циљ је стабилизација терена за другу фазу плана, иако Нетанјаху инсистира на успостављању зоне одвајања и тражи начине да одложи даљи напредак.
- Хамас у Гази спроводи и јавна погубљења својих противника, оправдавајући то ратним условима. Како такви поступци утичу на перцепцију Хамаса као политичког субјекта, а не само милитантне организације?
Хамас је истовремено политичка, терористичка и војна организација, али кључно је разумети да делује као исламистичка група која води џихад против Израела. У том контексту, појединци оптужени за сарадњу са Израелом сматрају се издајницима светог рата, а тиме и издајницима вере, што Хамас користи као оправдање за јавна погубљења под изговором „ратног стања“. Ови поступци, укључујући 33 убиства над Палестинацима оптуженим за сарадњу са Израелом, појачавају Хамасову контролу над ривалским групама и клановима, али га у очима Запада и умерених Палестинаца чине терористичком организацијом, умањујући његову улогу као легитиман политички субјект.
- Израел тврди да поштује све одредбе договора, али паралелно јача војно присуство на линији раздвајања. Да ли се тиме само спрема терен за другу фазу рата о којој се већ говори у израелским медијима?
Јачање присуства на „жутој линији“ – постављање маркера и пуцање на оне који прелазе линију некима изгледа као припрема за другу фазу рата. Израел тврди да поштује повлачење, али неки израелски медији говоре о „другој фази рата“ ако се Хамас не разоружа. Зона одвајања омогућава брзи напад израелских трупа.
- Потпредседник САД, Џеј Ди Ванс, долази у Израел да процени спровођење Трамповог мировног плана и почетак друге фазе споразума. Колико је тај план уопште реалан ако Хамас отворено одбија разоружање, а Израел одбија разговоре о палестинској државности?
Вансова посета има за циљ да се процени прва фаза, али амерички план за сада делује мање реалан. Хамас одбија разоружање без државе Палестине, док Израел одбија разговоре о палестинској држави. Према неким аналитичарима, друга фаза (разоружање, стабилизација) зависи од међународних снага које би предводио Египат, али без компромиса велик је ризик од пропасти примирја или дужег задржавања на првој фази.
- Турска је спремна да буде де факто гарант за решење о две државе за Палестину. Како ви видите улогу Турске?
Турска може бити кључна као гарант као чланица НАТО-а и најјача војна сила међу муслиманима у региону, али је ограничена геополитиком. Турци су понудили гаранцију за решење засновано на два државна ентитета с улогом у стабилизацији. Као посредник, Турска врши притисак на Хамас и подржава план УН, који је у ствари амерички план, али ривалство са Израелом и Ердоганова критика чине да многи сматрају да би то могло отежати реализацију мировног плана.
Улога Турске је да буде мост између Арапа и Запада, али је условљена америчком подршком. Због трговачког понашања Турака и начина на који је Ердоган балансирао између Запада и Русије у рату у Украјини, одрађујући много шта Америци почевши од дронова а при томе не прекидајући односе са Русијом, може се очекивати и „двострука игра“ у овом случају. Турска је муслиманска држава где ислам игра важну улогу у Ердогановој идеологији (али то није радикални арапски исламизам, већ неоосманизам у коме је ислам значајан део), али је истовремено део политичког Запада и НАТО структура, као важан савезник Вашингтона не само на Блиском истоку, већ и на Кавказу, Балкану и простору Црног мора. Ердоган је доказао да зна да балансира, користећи антиизраелску реторику да стекне позиције међу муслиманима, али на терену ради оно што одговара Америци и Израелу.
