СПЦ у мрежном рату и обојеној револуцији

Значај СПЦ као мотив кампање

Да би смо разумели мотиве оних који воде више деценијску камапању против СПЦ морамо разумети и колики је њен значај у националној историји Срба али и историји православне екумене. Српска црква (СПЦ) кроз своју историју била је духовни и културни стуб српског народа, али и мета политичких, верских и војних прогона. Да би смо то сагледали у целини потребно је направити краћу историјску екскурзију а на крају и сумирати тему значаја српске Цркве за Србе. Прво историјска анализа па политичка синтеза.

Добијањем аутокефалије 1219. године, захваљујући Светом Сави, црква је стекла независност, али је већ у раној фази наилазила на отпоре суседних држава и цркава, посебно из Византије која је желела да конролише православну екумену али и католичког света, попут Угарске и Ватикана, који су вршили притисак кроз покушаје покатоличавања српских епископа и народа.

Пад српских земаља под Османско царство, почев од Косовске битке 1389. до пада Смедерева 1459, донео је векове великих патњи. Манастири и цркве су рушени или претварани у џамије, свештенство је убијано, заробљавано или присиљавано на исламизацију, док је народ трпео тешке намете попут „харача“, данка у крви и сличних азијатским метода контроле покореног народа.

Упркос томе, црква је очувала национални идентитет, а обнова Пећке патријаршије 1557, уз подршку патријарха Макарија Соколовића и великог везира Мехмед-паше Соколовића, представљала је значајан предах од прогона али и учвршћивање идентитетских светосавских темеља народа и Цркве. Укидање Пећке патријаршије 1766. од стране Османског царства, када је црква потпала под управу фанариота Цариградске патријаршије, довело је до губитка аутономије, појачане асимилације и економског исцрпљивања црквенонародних снага. Но сећање на Светог Саву и Кнеза Лазара на средњовековну свету лозу Немањића и Видовдан који је и национални и хришћански је у ватри патње ковало светосасвки идентитет Срба.

У српским крајевима под аустроугарском влашћу, попут Босне, Војводине и Далмације српска црква и народ су трпела притиске кроз покушаје унијаћења и прогоне свештеника. Српска црква је делила судбину свог мученичког народа и у ратовима, и у сеобама и у прогонству.

У Првом светском рату многе свештенике је задесило интернирање или смрт, а цркве и манастири су уништавани. Најтеже страдање догодило се током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској, где је хиљаде свештеника и стотине хиљада верника мучено и убијено, храмови разарани или претварани у католичке објекте, а Срби присиљавани на покатоличавање, уз бројне жртве попут епископа Платона Бањалучког.

У комунистичком периоду од 1945. до 1990. црква се суочила са конфискацијом имовине, забраном верске наставе, прогоном свештенства и надзором тајних служби, али је наставила да одржава духовни живот народа. Током ратова деведесетих година у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, многи манастири, попут Девича и Богородице Љевишке, били су мета уништавања, свештеници нападани, а народ присиљаван на исељавање.

Данас СПЦ и даље трпи нападе и политичке притиске, посебно на Косову и Метохији, суочава се с покушајима стварања неканонских „аутокефалних“ цркава у Црној Гори, као и медијским кампањама за дискредитацију Српске цркве. Кроз векове, страдање Српске православне цркве није било само физичко, већ и духовна борба за очување вере и идентитета српског народа, чиме је црква остала кичма националног постојања, сведочећи о пожртвованости и отпорности у временима искушења. Временом је Српска црква као народна црква се потпуно сјединила са судбином народа па је ту дошло до таквог несливеног јединства хришћанског и националног какво се ретко виђа у хришћанском свету.

Геополитика Цркве

Геополитички положај Српске православне цркве у време владавине династије Немањића (крај 12. – средина 14. века) представљао је кључни елемент у обликовању српске државности, националног идентитета, као и међународног положаја државе. Успостављање аутокефалне цркве 1219. године а под вођством Светог Саве, сина Стефана Немање, имало је далекосежне последице, не само у духовној, већ и у политичкој сфери. Овај чин, остварен добијањем аутокефалије од византијског патријарха у Никеји, у време егзила изазваног латинским освајањем Цариграда 1204. године, позиционирао је Србију као равноправног актера међу православним народима. Исто тако агресија запада на Византију и православни Балкан је позиционирало Србе и Српску цркву као најзападнију православну заједницу – на првој линији према милитантном католичанству. Аутокефалија је ојачала унутрашњу кохезију српске државе, омогућивши самосталност у духовном животу, укључујући сопствено свештенство и епископе, молитве и богослужење на народном језику чиме је смањена зависност од Византије и Рима. Овај процес био је пресудан за изградњу српског националног идентитета, постављајући темеље за културну и политичку еманципацију.

Србија се у том периоду налазила на раскршћу између источне православне и западне католичке цивилизације, што је захтевало и одлучну одбрану својих вредности али вешту дипломатску вештину која има осећај за равнотежу. Духовно и културно, Немањићи су се ослањали на византијски православни свет, док су истовремено одржавали прагматичне дипломатске економске па и војне односе са западним силама, попут папства Млетачке републике и Угарске. Пример такве политике било је крунисање Стефана Првовенчаног за краља 1217. године уз папску сагласност, што је одражавало способност Немањића да маневришу између Истока и Запада.

Српска црква играла је улогу чувара православља, служећи као бедем против латинизације и спољних притисака, посебно оних из католичког Запада, који је настојао да подрије православни идентитет српског народа али и да под своју контролу стави православни Балкан. Тако је Свети Сава не само створио српску – светосавску Цркву већ је успео да измири Бугаре и Грке и да тиме спречи Бугаре који су били огорчени да оду ка унији.

Српска православна црква имала је и значајну улогу у јачању државности. Манастири попут Студенице, Жиче и Милешеве постали су не само духовни, већ и културно-политички центри. Они су били средишта образовања, кроз оснивање школа, и дипломатије, где су монаси и епископи често деловали као преговарачи. Осим тога манастири су били и центри медицине и место где се учила уметност и архитектура. Црква је доприносила очувању националног и државног јединства, помажући у решавању унутрашњих сукоба међу властелом и дајући легитимитет владарима. Такође, подстицала је културни развој кроз српску писменост, књижевност на народном језику и уметност, чиме је учвршћивала духовне и националне вредности.

Ипак, геополитички изазови нису изостајали. Византија, иако савезник, никада није у потпуности прихватила српску аутокефалију као трајну, док је папство настојало да привуче српске владаре католичанству, нудећи политичке уступке и конкретну финансијску и војну помоћ. Угарска је, са своје стране, вршила притисак да наметне католичанство у северним српским земљама. У овом контексту, Српска црква била је кључна у одбрани националног идентитета, чувајући православље као темељ српске културе и спречавајући асимилацију под спољним утицајима, притисцима и агресијом.

Врхунац црквено-политичког утицаја остварен је 1346. године, за време цара Душана, када је Српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије. Овај чин не само да је легитимисао Душанову царску титулу, већ је и учврстио позицију Србије као водећег православног центра на Балкану, стављајући Српску патријаршију у раван са најпрестижнијим православним седиштима – Цариградом, Александријом, Антиохијом и Јерусалимом. Овај корак представљао је кулминацију духовне и политичке независности Србије у средњем веку. Остварен је у време Немањића идеал народне цркве, народне државе и народне војске док је Цар Душан кренуо путем прављења српско-грчког царства које је требало да наследи разорену и слабу Византију.

Српска православна црква у доба Немањића била је много више од верске институције; она је деловала као ослонац националног идентитета, подршка геополитичке стабилности и независног националног културног развоја. Својом способношћу да балансира између источних и западних утицаја, кроз дипломатску мудрост, духовну чврстину и културно стваралаштво, црква је одиграла пресудну улогу у позиционирању Србије као независне и утицајне силе у сложеном геополитичком пејзажу средњовековне Европе. Деловањем српске цркве су се Срби интегрисали на много већем простору од три српске државе – Србије, Босне и Зете. Исто тако је Светосавље било спој универзалног хришћанског са народним традицијама – пример Славе говори о томе колико је дубока синтеза те две димензије истог националног идентитета.

Пропаганда усмерена на дискредитацију Српске православне цркве (СПЦ) кроз осам векова њеног постојања представља сложен феномен који одражава њену централну улогу не само као верске, већ и као националне, културне и политичке институције српског народа. Ова мало је рећи институција је толико дубоко укорењена у колективном идентитету да је питање шта остаје од њега уколико би Цркву покушали одстранити, била је и остаје предмет систематских напада чији је циљ слабљење њеног утицаја и духовног значаја да би се олакшала подела међу Србима и они лакше ставили под контролу.

Током османског периода, од 15. до 19. века,  Српска црква као црквено-народни огранизам је била кључни чувар српског идентитета у условима исламизације и политичке доминације Османског царства. Турске власти тежиле су потчињавању српске цркве, што се најјасније манифестовало укидањем Пећке патријаршије 1766. године и превођењем српског становништва под јурисдикцију грчке Цариградске патријаршије, чиме се настојало разорити аутономија СПЦ и њен национални карактер. Свештеници и монаси често су етикетирани као побуњеници и политички опасни елементи, док је паралелно ширена пропаганда о супериорности ислама, уз оптужбе да су православни духовници препрека државним интересима.

У српским крајевима под хабзбуршком влашћу, СПЦ је доживљавала притиске усмерене на њену асимилацију кроз унијаћење и покатоличавање али и на маргинализацију међу Србима којима је то била једина национална институција. Митрополити у Сремским Карловцима суочавали су се са захтевима за прихватањем уније с Римом, док је образовни систем тежио потискивању светосавља и увођењу латинског културног модела. У јавном дискурсу, Црква је често приказивана као ретроградна институција, супротстављена «прогресивном католицизму» или касније «грађанском друштву», чиме се настојало умањити њен утицај на српску заједницу да би се Срби лакше пацификовали.

Током Другог светског рата Српска црква је нападнута и од усташа и од комуниста – где се се представници НДХ водили програмским начелом трећину Срба побити, трећину покатоличити и трећину протерати док су комунисти видели у СПЦ једину преосталу институцију која им је препрека у револуционарном пројекту промене из традиционалног поретка у секуларни и атеистички и социјалистички. Током рата и после њега комунистичка власт у Југославији покренула је агресивну и системску кампању против СПЦ. Патријарх Гаврило и владика Николај као и други епископи или свештеници који су преживели рат били су интернирани или им је онемогућено да се врате у Србију јавно дискредитовани као „народни непријатељи“. Цркве су уништаване, црквена имовина је конфискована, веронаука укинута, а свештеници су били подвргнути прогону, хапшењима и медијској сатанизацији. У култури и медијима, СПЦ је приказивана као реакционарна сила, неспојива с идејама научног и друштвеног прогреса. Агресивна кампања атеизације српског друштва је створила климу да је владао страх од одласка у цркву или од јавног исказивања уверења. Касније је створена клима у друштву да је бити верник знак да сте заостали и примитивни те су се људи стидели своје вере и традиције као нечег мање вредног, као некаквог сујеверја. То је и данас присутно код дела наше елите и интелигенције.

Током ратова 1990-их, западни медији али и домаћи либерални кругови често су Српску цркву приказивали као саучесника у „српском милитаризму“, игноришући њене искрене позиве на мир и хуманост кроз речи и дела Патријарха Павла али и других великодостојника СПЦ. Дела свештеника који су штитили несрпско становништво или осудили злочине ретко су добијала медијску пажњу, чиме је стварана искривљена слика о улози Цркве.

Овде имамо пример паралелне кампање против српске државе и српске цркве који су оптужени за сва зла деведесетих и за ратове и злочине и за сав хаос тих година.

Тада је кренула и левичарска другосрбијанска агресивна антисрпска и антиправославна кампања по којој је СПЦ националистичка, милитантна скоро као “крсташка црква” која покреће ратове и благосиља злочине и злочинце. Црква је приказана као слушкиња државе коју је водио Милошевић који је био саранизован као кривац за ратове и злочине који су се чинили “у име Срба”. А то да је она глас прошлости и сујеверја се подразумевало у тој дуготрајној и прљавој кампањи нових либерала који су често били пресвучени бивши титоисти и комунисти од којих су и наследили нетрпељивост и презир према Цркви и националној традицији.

У савременом периоду, од 2000. године па до данас, СПЦ се суочава с новим облицима агресивне и негативне пропаганде. Либерални и антиклерикални кругови у Србији од којих су многи дошли на власт обојеном револуцијом 5 октобра, често уз подршку страних невладиних организација, прозападних медија и опозиционих грађанских странака приказују Цркву као препреку модернизацији, правима мањина и европским интеграцијама.

У Црној Гори, посебно након 2019. године, власти су настојале да СПЦ прикажу као инструмент „великосрпске политике“ и да јој отму светиње што је изазвало црквено-народне литије које су и довеле до пораза Мила Ђукановића на изборима 2020-те. На Косову и Метохији српске светиње уништаване 1999-те и 2004-те да би их касније оне које нису уништили проглашавали делом „косовске културне баштине“, негирајући њихов српски идентитет.

Методологија пропаганде обухватала је историјски ревизионизам, попут оспоравања историјског постојања Светог Саве или његовог значаја, као и коришћење сатиричних и увредљивих приказа у медијима, филмовима, позоришту, књигама и на друштвеним мрежама. Лажне афере и оптужбе против свештенства, уз циљане кампање на интернет платформама, додатно су доприносиле дискредитацији Српске цркве међу онима који били ни црквени али нису имали ни негативан став према цркви. Упркос свим овим изазовима, СПЦ је задржала своју централну улогу као духовни и морални стуб српског друштва. Црква је и даље савест српског народа. Њена отпорност не лежи само у институционалној снази, већ пре свега у дубокој повезаности с верујућим народом, који кроз векове препознаје њену улогу у очувању како личног тако и националног идентитета. Црква је за Србе и спасилац душе и спасилац народног блага од нестајања.

Пропаганда против СПЦ може се разумети као део шире стратегије духовне и културне дезинтеграције и дезоријентације српског народа. Да би ставили под контролу Србе потребно је Српску цркву уништити или довољно ослабити да не представља више оно што је била. То су знали и Турци и Хабзбурзи и Нацисти и Титоисти а знају и савремени другосрбијанци и глобалисти.

Историја њеног страдања истовремено је и прича о духовној победи кроз трпљење, јер упркос свим нападима, вера и вредности које СПЦ чува настављају да опстају у колективном духу верника, потврђујући њену непролазну улогу у српској историји.

У периоду од 2015. до 2025. године Српска црква доживела је јак нови напад путем медија и друштвених мрежа с циљем урушавања угледа. СПЦ је постала колатерална штета политичких и идеолошких сукоба. Идеолошке нво, прозападни медији и секуларни либерални политичари готово свакодневно нападају и прозивају СПЦ и за оно све лоше појаве у друштву. Истине ради многе негативне појаве у самој СПЦ су омогућили да напади имају јачи ефекат и последице у виду дискредитације Цркве међу младима и образованима.

Западни центри моћи су желели да се Црква ослаби како би лакше присилили српско друштво на попуштање и капитулацију око Косова, Републике Српске или санкција Русији (иако се СПЦ није бавила ратом у Украјини осим у контексту нарастајућег православног раскола на прогрчке и проруске цркве).

Са запада формиране и финансиране НВО формације годинама прозивају, етикетирају, оптужују и осуђују СПЦ као кључног кривца и за ратне деведесете и за евроскептицизам српског друштва и за русофилију (која у СПЦ није изнад српског просека). НАТО лобисти у нво сектору, независним медијима или на мрежама параноично оптужују СПЦ која и по мишљењу појединих НАТО генерала постаје главни проблем Запада на овом делу Балкана. Тако Хелсиншки одбор за људска права у Србији, на пример, годинама је агресивно критиковао СПЦ као институцију која промовише национализам, ксенофобију и клерофашизам заговарајући насупрот томе секуларну државу са позиција глобализма и либералне хегемоније која је неспојива са традиционалним хришћанским и светосавским врлинама и вредностима.

У пропаганди се иде и са позиција које би могли подржати и они који су неутрални са ставовима “много се новца троши за цркве” или “црква превише наплаћује своје услуге” или “црква би морала плаћати порез”. Они СПЦ представљају без основа као некакву државну цркву као што је случај у Грчкој. У време хистерије око вируса короне Српска црква је била под ударом западних медија и домаћих прозападних медија и интелектуалаца као некаква назадна сила која се противи локдауну и вакцинацији. Такве критике, чак и кад имају неког утемељена су толико претеране и са агресивном нетрпељивошћу изречене да представљају вербално насиље и прогон над Црквом и верницима.

Кампање против цркве датирају од када су млади Срби одлазили на Запад да стичу образовање и искуство. Они су често прихватили секуларне и антицрквене ставове (иако су оне на западу углавном антикатоличке провинијенције) па се пре више од једног века у српској интелигенцији запатило схватање да је хришћанство ствар прошлости а нарочито православље. Грађанска класа се одвојила од својих сељачких корена али и од врлина и вредности светосавске цркве. Чак и национално свесни и конзервативни људи као Стојан Новаковић или Милош Црњански нису разумели духовност, подвиг и суштину православља и хришћанства.

Вера је нарочито у елити постала празан ритуал и обичајност. Тако се на београдском универзитету који је већ био прилично секуларан између два светска рата запатила левичарска антицкрвена, атеистичка и антисрпска идеологија. Доласком на власт “лоших студената” 1944. они су остваривали своје идеолошке планове – систематски прогон Цркве и хришћанства у друштву. Ту и такву елиту је изградио и ојачао Тито.

Са падом комунизма суштински је елита остала иста секуларна, југословенска, титоистичка елита која је са презиром или ниподаштавањем мислила и говорила о вери и цркви. Последица тога је и да се црква не перципира као црква већ некаква политичка институција која заговара сва зла овог света – примитивизам, сујеверје, рат, насиље а подржава зле режиме који Србију држе у прошлости, неправди и злочинима.

Медијске кампање и дезинформације имале су кључну улогу у подривању угледа СПЦ. Друштвене мреже додатно су погоршале ситуацију ширењем лажних вести, попут фабрикованог видео-снимка из 2022. године који је лажно приказивао патријарха Порфирија у компромитујућем контексту. Иако је снимак брзо демантован, привремено је нанео штету угледу цркве и Патријарха. Циљ континуиране кампање против Српске цркве је подривање друштвеног ауторитета који Црква има и који би у кризи ауторитета могао постати изузетно важан. Неко ко одлучује о судбини Балкана и Срба је био свестан да јака црква може и у оваквој подељеној и узаврелној атмосфери политичке нетрпељивости одиграти помиритељску или модераторску функцију и на тај начин помоћи да се поврати друштвени мири  стабилност. То се није смело допустити и отуда таква агресивна кампања против Патријарха и Цркве.

Иако све наизглед делује као низ насумичних инцидената и фабрикованих скандала у питању је организована и добро координисана кампања са јасним циљем. Ови инциденти, заједно са медијским преувеличавањем, створили су утисак да је Црква неспособна да се носи са сопственим проблемима и да је “слушкиња злог и корумпираног режима”. На крају агресивна кампања је имала за циљ да се црква пасивизује и пацификује у смислу њеног потенцијалног помиритељског деловања.

Студентски протести 2025. године означили су прекретницу у односу друштва према цркви. Покренути трагичним урушавањем надстрешнице новосадске железничке станице, где је страдало 16 људи, протести су ескалирали у масовни грађански покрет који је захтевао одговорност власти, заштиту права студената и већа улагања у образовање. Иако су протести били усмерени против корупције и неодговорног управљања, Српска црква се неочекивано (само за наивне) нашла увучена у основи политички сукоб.

Они који су покренули и водили кампању протеста који прерастају у “обојену револуцију која тече” настоје да изврше притисак на СПЦ да подрже студенте или да дискредитују СПЦ ако је неутрална око протеста као неко ко не жели да осуди “зло”.

Стратешки и дугорочно Црква и људи који су јој блиски су носилац националног и културног континуитета у Срба, са ауторитетом који сеже далеко изван институционалне религије. Због тога, она често представља препреку радикалној трансформацији друштва, како у моралном тако и у идентитетском смислу као и симбол „старог поретка“, који се противи модернистичким, глобалистичким или револуционарним тенденцијама.

Уколико од Срба желите да направите модерно атомизовано потрошачко друштво у секуларном и левичарском правцу један од главних противника вам је Црква. И то мало разуме наша политичка класа која је не бави “културним ратовима” али ни људи у Цркви који су увек затечени и изненађени жестинома агресије и мржње која иде кроз те нападе етикетирања и подметачине.

У том контексту, када год се јави друштвени немир или покушај „ресетовања“ вредносног система, Црква постаје мета — не због онога што ради, већ због онога што представља. Не због њене мисионарске активности који је на ниском нивоу већ због светиње и учења које чува. Управо тај систематски организован професионални и синхронизовани напад на Цркву јасно показује да «Цвјетнаја ревољуција» није произвољна формулација, већ реално стање на терену.

Добар део оних који предводе протесте (па и студентске блокаде) васпитан је у духу либералног индивидуализма, антихиерархије и прогресивизма, где се Црква често доживљава као: ретроградна и конзервативна институција, патријархална, „мужевна“ сила која се противи родној равноправности, ЛГБТ правима или секуларном образовању. Она је главни „саучесник режима“, чак и кад је критична према властима, само због тога што није отворено уз опозицију и протесте. Уколико Патријарх каже да су студентски захтеви легитимни критичари кажу да је то дошло прекасно и да је преблага подршка а уколико Патријарх или неко из његовог окружења каже нешто што им се не свиђа као оно да студенти у протестима живе у паралелним реалностима јер једни иду у цркву а други је критикују и нападају бивају оптужени и “експресно” осуђени као подршка власти.

Нарочито је осуђен од леволибералних и нато лобиста одлазак Патријарха Порфирија и епископа Иринеја у Москву у посету српском патријарху и руском председнику. Приликом њиховог сусрета је Патријарх рекао да је у Србији на делу «обојена револуција» или на руском «цветнаја». Левим либералима и нато лобистима је све ту било «ужасно» и сам одлазак у москву би им био одвратан па макар да је тамо Патријарх потпуно подржао протесте. Када је изговорио пред руским председником и руским патријархом да је у Србији на делу обојена револуција то је изазвало хистерију на мрежама и код русофоба и код оних који подржавају протесте.

Дискредитација Патријарха се своди на то да је он “Вучићев патријарх” а како је врх власти по том манихејском светоназору огрезао у злу и корупцији и Патријарх и Црква су у служби “зла”. Комунисти су говорили да је Црква заштитник злог капитала и зле државе која одржава неправедан систем у коме су људи подељени на класе. Ти напади се често заснивају на незнању или површном познавању канонске улоге Цркве, али у медијском простору, перцепција је често јача од истине.

Таргетирање СПЦ у медијима и на мрежама може да буде и део шире стратегије одвраћања пажње од политичке суштине протеста. Уместо да се фокусира на институције власти, правосуђе или безбедносне структуре, пажња јавности се скреће на цркву као „конзервативни бедем“, што уноси нову поларизацију. Ако је неко одговоран за споро процесуирање одговорних за смрт у трагичном паду надстрешнице то је тужилаштво и њихов шеф Загорка Доловац који до сада нису ни објаснили шта се десило и ко је одговоран око пада надстрешнице. Али не одговоран је Патријарх јер није «анатемисао» власт и стао на чело протеста.

Тако се позивају на Патријарха Павла који је изашао пред студентске протесте пре скоро три деценије али намерно игноришу чињеницу да су студенти извиждали мудрог Патријарха кад је говорио о саборности а против подела и раскола да би поздравили онај део који им је одговарао у његовој беседи људима у протесту.

Зашто се прозива Црква која има мало везе са трагичним падом надстрешнице кад се зна ко може бити и треба бити одговоран. Такво пребацивање тежишта служе онима који желе да протест „заразе“ идеолошким темама, уместо да он остане усмерен на конкретне друштвене проблеме. Они желе да битком са влашћу у исти кош ставе и Цркву па да у промени власти промене и Цркву у смислу да буде “политички коректна” а то значи да не буде национална институција већ само сервис за индивидуалне религијске и психолошке потребе верника.

На друштвеним мрежама доминирају краћи, емоционални и често малициозни искази, а СПЦ, због свог традиционалног, формалног и уздржаног комуникационог стила, ретко реагује на провокације и дслује пасивно. То је чини лаком метом за: сатиру, карикатуре, злонамерне монтаже, конструкције о „сарадњи са влашћу“ или „животу у раскоши“ свештеника, генерализоване оптужбе са монтираним снимцима или без проверљивог доказа. Уколико се деси да неки свештеник прекрши закон или моране норме тај пример се истичке и генерализује се та појава као да је честа и уобичајена у пракси.

У Србији која је под контролом Запада се све што није под потпуном контролом западних центара моћи и њихових испостава се таргетира као проблем и као сметња која мора бити или “реформисана” или елиминисана. Тако је кампања против цркве део аутоколонијалног дискурса или настојања да се Србија још више покори и понизи. Они који подржавају или учествују у тој нечасној кампањи су средства непријатеља српске цркве и српског народа са циљем његовог даљег распарчавања и слабљења. Као капои из нацистичких логора и домаћи агилни комесари глобализма желе да униште сваки отпор и жељу за слободом при томе под паролом борбе за слободу и еманципацију.

Поред тога и власт и опозиција желе да на својој страни имају Цркву јер су свесни њеног ауторитета и који је преживео и поред свих напада. СПЦ је формално ван политике, али баш зато што: није „њихова“ (ни власт ни опозиција је не контролишу), и даље има велики утицај на народ у земљи и у дијаспору па се она настоји или ставити под контролу или да се њен утицај смањи на минимум. Наша политичка класа је склона да настоји да придобије цркву на своју страну а страни центри моћи генеришу преко својих нво формација и медијско-пропагандних институција агресивну и негативну кампању у којој добар део долази из “комшилука” то јест Загреба, Сарајева, Подгорице или Приштине. Већина налога на мрежама који нападају Србе и Српску цркву су са тих простора где предњачи Хрватска. Наивни Срби верују да су то Срби јер пишу ћирилицом и имају на налогу српску заставу или неко друго национално знамење.

У српској интелектуалној традицији, посебно од краја 19. века, присутан је антиклерикални набој, који је за време комунизма добио институционалну подршку. Тај однос према Цркви се у многим круговима преноси и на нове генерације, као једна врста „наученог презира“ и “помодног одбацивања старих обичаја”.

Конкретно Црква је нападнута не толико што не учествује активно у протестима, већ зато што: не одговара вредносном моделу “елити” протеста, представља институцију која је изван непосредне контроле власти и опозиције, омета идеолошку револуцију својим постојањем, а не акцијом. У крајњој линији, напади на СПЦ показују кризу идентитета унутар друштва, где се традиционалне вредности доживљавају као препрека напретку, а не као темељ на којем напретак треба да се гради.

Уочљиво је неколико образаца у процесу урушавања угледа СПЦ током протеклих десет година. Прво, видљиво је да у тренуцима политичке кризе или важних друштвених збивања, СПЦ неизбежно бива нападнута и увучена у сукоб – било да сама заузима став или је други актери свесно увлаче.

Дезинформације и спинови играли су значајну улогу. Уочава се стратегија да се удар на углед СПЦ често спроводи путем прозападних “независних” медија: било ширењем неистина (фабриковане афере, извртање изјава), било хиперболисањем стварних грешака Цркве како би одјек био што већи и одијум јачи.

Кампање попут оне против „неподобних“ владика ослањале су се на координацију таблоида и телевизија у власништву западних медијских корпорација и нво сцене која је финансирана из државних и приватних фондова са Запада, што указује да није реч о случајности него о смишљеној дискредитацији по унапред припремљеном сценарију. Са друге стране, и кругови критични према СПЦ (либерални медији, грађанска опозиција, левичари интелектуалци и утицајни на друштвеним мрежама) користили су сваки повод – па и поступке појединаца – да наруше кредибилитет целе институције, стварајући утисак да је црква у целини назадна, корумпирана, нетранспарентна или злонамерна.

Приметно је да је улога младих и образованих (попут студената) постала кључна у овом процесу. Студентски протести 2025. открили су генерацијски јаз у доживљају Цркве. Многи млади који су либерално настројени и одрасли у дигиталном добу, склони су да пропитују ауторитете и оштро реагују на њима неприхватљиве друштвене процесе – па су тако поступке СПЦ који су им деловали неправедно јавно критиковали. Њихов глас се даље појачао преко медија и друштвених платформи. Стратегија оних који су желели да ослабе СПЦ очигледно рачуна и на ову демографску промену: критичке поруке нарочито циљају млађу публику, како би се дугорочно смањио утицај СПЦ у друштву.

Привидно парадоксално овој појави имамо и ситуацију да се део млађе популације везао за Цркву и традицију више него претходне генерације и приметно је јачање патриотских и конзервативних ставова међу делом млађе популације која се међусобно дели по тим питањима. То је примећено и од истраживача јавног мњења али је и видљиво голим оком одласком у цркву када видите велики број младих. Јачање конзервативних и православних ставова код младих је наравно постало кошмар за леволибералне и антиправославне другосрбијанске кругове који су веровали да се са Црквом и хришћанством “раскрстило” те су они са новим жаром кренули у кампању компромитовања Цркве по различитим основама. Та подела на леволибералне студенти који су против Цркве и српског национализма и на национално и православно оријентисане студенте је била видљива на протесту и преко изјава побуњених пленума и преко присуства националних застава и икона на протестима.

На крају, може се закључити да је урушавање угледа СПЦ од 2015. до 2025. резултат синергије више фактора. И сама Црква је неретко својим потезима доприносила томе да даје поводе за критику. Но, поред тога, јасно је да су постојале те и даље постоје и професионално организоване кампање – како политичких противника СПЦ (у земљи и региону) тако и оних који су привремено желели да обуздају њен утицај – које су систематски радиле на томе да се ауторитет Цркве подрије. Оружја у тим кампањама била су разноврсна: од изјава високих функционера преко таблоидних насловница и телевизијских прилога, до агресивног деловања интернет тролова и ботова.

Образац који се назире јесте да се углед цркве највише рушио у оним моментима када се Црква затекла на путу нечијих политичких интереса. Тада би кренула лавина оптужби – да је СПЦ „превише моћна“, „ретроградна“, „антидемократска“ или „режимска“ – зависно од потребе онога ко је иницирао кампању против Цркве. Са друге стране, кад год би режим или опозиција сматрали корисним, исти ти актери знали су и да похвале улогу Цркве или да је подстичу да се огласи око неког питања очекујући њену подршку око њега. Но уколико би се угласила а то у том моменту њима није у интересу одмах би кренуле пацке “да Црква не треба да се меша у политику”. То показује да је углед СПЦ постао монета за поткусуривање у широј друштвеној борби.

Деценија за нама била је турбулентна за Српску православну цркву у погледу јавног угледа. Политичке организације и интересне групе су је час користиле као привременог савезника, час нападале као љутог противника, прилагођавајући наратив сопственим циљевима и интересима. Координисане кампање – медијске, политичке, па и уличне – оставиле су трага на поверењу дела народа у Цркву. Студентски протести 2025. кулминирали су расколом у ставовима: СПЦ се нашла на удару радикално левичарских група младих и тзв левичара другосрбијанаца но ти напади су дали одређене резултате и мимо тих друштвених кругова.

Нови талас кампања је био мање идеолошки профилисан а више таблоидан трагајући, преувеличавајући или измишљајући скандале у цркви она се настоји дискредитовати код обичног човека. Друга карактеристика новог таласа кампања је њена идејна и стилска разуђеност – једни је нападају из леволибералних позиција као «ауторитарну» организацију која је стуб «злог режима» али и са деснице да је Црква или постала «екуменска» проватиканска или пак да је «слушкиња режима» који је издајнички и прозападни. Чак је на удару и од стране неких мањих верских групација као што су артемијевци, протестантски секташи или неопаганских оријентисаних екстремиста.

Ипак, ваља истаћи да СПЦ и даље ужива значајно поверење код великог броја грађана, нарочито оних традиционално и национално оријентисаних. Борба за њен углед се наставља – како у јавном простору од стране разних актера, тако и унутар саме Цркве, која ће морати да у наредном периоду заузме одлучнији став по питању своје улоге у друштву у складу са својим духовним позивом.

Да је СПЦ таргетирана као примарна мета западних центара моћи као наводна препрека остваривању тихових интереса смо могли сазнати од бројних аналитичара и начина на који су се западни медији блиски обавештајним структурама бавили СПЦ. Но једна изјава је дала томе на тежини. Наиме 2019-те је амерички генерал Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, рекао у интервјуу за „Глас Америке“ да Србији и земљама региона „треба пружити подршку и заштиту од притиска Русије“, при чему је СПЦ означио као главну претњу за довршавање посла на Балкану. Амерички генерал је, између осталог, указао да би, по питању решавања проблема Косова, Србији „требало помоћи да се одупре притисцима православне цркве везане за Русију“. Овде је речено довољно и више од тога.

Сви су били ипак изненађени да је највећој сили у историји света велика претња долази од једне мале и сиромашне цркве на Балкану цркве једног народа који је бомбардован, прогоњен и оцрњен као геноцидан. Који је готово нестао из Загреба, Задра, Сплита, Осијека, Мостара, Сарајева, Зенице али и Приштине и који је цео дведесети век био на удару сила зла. Тај мали и сиромашни народ и његова сиромашна црква (у односу на друге цркве и верске заједнице) су главна “претња за довршавање западног посла доминације на Балкану” Шта рећи на овакву опасну подметачину која Србима и Српској цркви наноси опасну штету и оправдава нове нападе и злочине над Србима и Српском црквом.

Резолуцијом ЕП против Цркве

Потребно је напоменути да пре почетка «Цвјетнеје ревољуције» политички процеси у ЕУ нису ишли на руку Србији ни српском народу те да је изгласана и резолуција ЕП која је директно уперена против српске Цркве. Резолуција Европског парламента усвојена 9. марта 2022. под називом „Страно уплитање у све демократске процесе у Европској унији, укључујући дезинформисање“ изазвала је снажне реакције у Србији, посебно због начина на који се у њој помиње Српска црква. Иако резолуција није правно обавезујућа, њен садржај има политичке и симболичке импликације, посебно у контексту односа Европске уније (ЕУ) према СПЦ и шире политике према Западном Балкану.

Резолуција Европског парламента изазвала је значајну штету по углед СПЦ, стављајући је у негативни контекст као институцију која наводно доприноси дестабилизацији Западног Балкана и промовише руске «малигне интересе». Овакво етикетирање је узроковало низ последица по СПЦ и било је значајан окидач у канселовању, таргетирању и урушавању угледа СПЦ током последњих година и нарочито у месецима за нама у време великих протеста.

Помињање СПЦ као фактора који наводно подстиче етничке тензије и промовише руски утицај доводи до угрожавања њеног угледа као самосталне и миротворне институције. СПЦ у свом саопштењу наглашава да је њена мисија супротна овим оптужбама, јер се залаже за мир, помирење и сарадњу међу народима, без обзира на верску или националну припадност. Осим тога Срби и Српска црква се представљају као да су под контролом Москве што је нетачно али и врло опасно. Овакве тврдње у резолуцији подстичу ионако велике предрасуде и стереотипе о Србима и српској цркви посебно у међународним круговима.

Резолуција индиректно врши притисак на Србију, као државу у процесу европских интеграција, да преиспита однос са СПЦ. Ово је посебно проблематично у контексту где се СПЦ оптужује за промоцију анти-ЕУ ставова и блиске везе са Русијом, што може компликовати преговоре Србије са ЕУ. Наводи да СПЦ подржава екстремистичке групе додатно отежавају позицију Србије, јер се такве оптужбе могу искористити као аргумент за успоравање евроинтеграција.

СПЦ у свом одговору истиче да је резолуција заснована на историјским предрасудама и стереотипима, што може имати импликације на перцепцију верских слобода у региону. Оптужбе да се СПЦ меша у демократске процесе или шири дезинформације могу довести до повећаног надзора над верским институцијама, што угрожава принцип кооперативне одвојености цркве и државе, који је СПЦ усвојила у складу са демократским стандардима.

Рекли смо да иако резолуција није обавезујућа, она шаље снажну поруку о ставу ЕУ према СПЦ, што утиче на политике и одлуке. Ово је посебно забрињавајуће у контексту где се црква помиње као институција која наводно промовише руске интересе, што је у супротности са реалношћу и њеном мисијом. Пре свега то је далеко од истине јер је СПЦ покушава да блансира између проруских и прогрчких православних цркава и нико је до сада у православном свету није сврставао у категорију оних који су у свакој прилици окренути Москви.

Резолуција је усвојена у ширем геополитичком контексту сукоба Запада и Русије у Украјини, дакле у једној ненормалној ратнохушкачкој и русофобној атмосфери у којој су страдали од западне цензуре и руски великани културе као што је Достојевски Чајковски и Пушкин. Дакле након ескалације сукоба у Украјини 2022. Године се подгила и кука и мотика против Русије и руског утицаја. Геополитички то значи да су Англосаксонци који контролишу ЕУ и медијске наративе одлучили да за све окриве Русију и да пронађу жртвене јарце у виду оних који који наводно подлежу утицају Русије и Кине на Западном Балкану, укључујући и посредно деловање кроз верске институције. Овај документ представља део ширег тренда у коме ЕУ под притиском и утицајем САД покушава да сузбије утицај „злонамерних и ауторитарних“ држава, како су Русија и Кина означене у резолуцији. Томе су допринели и лобирање из комшилука који не прошушта ни једну прилику да српску државу и цркву оптуже да је продужена рука Кремља и да се против тог утицаја треба борити свеим средствима. Око Саурона се опет усмерило према Србима.

Резолуција је донета у атмосфери „антируске хистерије“, где се све институције или актери који имају било какву везу са Русијом аутоматски доживљавају као претња која се мора елиминисати или сузбити. Овај контекст је посебно изражен након почетка рата у Украјини, када је ЕУ добила задатак да идентификује и санкционише актере који наводно промовишу руске интересе.

Резолуција одражава стратегију ЕУ у име Англосаксонаца да учврсти свој утицај на Западном Балкану, где Русија и Кина имају по њима «превелик» економски и политички утицај. СПЦ је у овом контексту виђена као институција која, због своје историјске и културне повезаности са Русијом, може ометати европске интеграције региона и «довршавање посла Запада на Балкану».

У резолуцији се наводи да Русија користи верске институције, укључујући СПЦ, за ширење дезинформација и подривање демократије у ЕУ. Овакве оптужбе су део шире кампање ЕУ за борбу против страних дезинформација, при чему се српска црква колатерално нашла на мети због своје перципиране блискости са Русијом.

Резолуцију је поднела Сандра Калниете, посланица из Летоније и чланица Европске народне партије (ЕПП), уз подршку 25 других посланика, укључујући представнике ЕУ за Балкан, Владимира Билчика и Виолу фон Крамон. Ови актери су познати по свом агресивно негативном ставу према Русији и залагању за јачање европског утицаја на Западном Балкану. Калниете, као представница балтичке државе, има историјски контекст антируских ставова, што је можда утицало на тон резолуције. Сви ови политичари ЕУ су познати као проамерички или пробритански људи пре свега да би било јасно одакле ветар дува.

Иницијатива за доношење резолуције потиче из рада Специјалног комитета Европског парламента за спољно мешање у демократске процесе у ЕУ, који је формиран да истражи и сузбије утицај страних актера. Овај комитет је идентификовао СПЦ као потенцијални канал руског утицаја, иако без конкретних доказа, што је изазвало оправдане критике да је резолуција заснована на стереотипима и предрасудама. Но кога брига за истину. Од свих помесних православних цркава, СПЦ је једина експлицитно поменута у негативном контексту у резолуцији.

Ово се може објаснити следећим факторима: СПЦ има дугу традицију сарадње са Руском православном црквом, што је у контексту геополитичких тензија протумачено као подршка руским интересима или руска контрола над српском црквом. Ова повезаност је посебно наглашена у региону Западног Балкана, где СПЦ има значајан утицај осим у Србији и у Црној Гори и Републици Српској, Хрватској и Словеније али у у земљама са великом српском дијаспором.

Међутим и све друге помесне Православне цркве, због самог концепта саборности православља неминовно имају контакте, комуникацију и сарадњу са Руском цркву, па ипак се нису нашле у фамозној резолуцији ЕП као фактор који угрожава интересе ЕУ. ЕУ или САД чији је ЕУ вазал види СПЦ као институцију која може утицати на јавно мњење против евроинтеграција или против санкција Русији а посебно због њеног залагања за традиционалне вредности, које се доживљавају као супротне либералним вредностима ЕУ.

СПЦ је оптужена да промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вредности, што је у резолуцији означено као проблематично иако је то нетачно. Ово одражава ширу напетост између конзервативних и либералних вредности у ЕУ, где се СПЦ доживљава као конзервативна институција у сукобу са мањинским нпр ЛГБТ правима и другим елементима либералне и европске агенде.

Резолуција Европског парламента 2022. представља значајан изазов за СПЦ, јер је ставља у негативни контекст као институцију која наводно подстиче етничке тензије и промовише руске интересе.

СПЦ је издвојена овом резолуцијом ЕП јер је у врху Цркве дошло до разочарења у црквени Цариград који подрива позиције СПЦ у Македонији, Црној Гори и дијапосри а и за рачун запада је ушао у сукоба са Русијом. У том контескту ако је СПЦ на Критском сабору деловала прогрчки јер су га бојкотовале проруске цркве а организовал прогрчке под патронатом САД сада делује да СПЦ има боље односе са “Русима” но са “Грцима”. А то је довољно да црквени Цариград са јаким везама у Америци али и католичка Хрватска “денунцирају” СПЦ као да је под контролом Москве.

Српска Црква је реаговала на ову резолуцију, констатујући да наводи како СПЦ изазива напетости у региону нису истинити, нити поткрепљени аргументима. Напротив, она подвлачи своју улогу као градитеља мира, као институције која активно ради на зацељивању историјских рана и изградњи међуверског поверења. СПЦ се оштро успротивила стављању у негативан контекст заступања традиционалне породице, наглашавајући да је то вредност коју деле и друге православне Цркве, Католичка црква, као и ислам и јудаизам. Она је реаговала и на често понављану тезу да Црква има превише утицаја на државну политику у Србији и региону. СПЦ се налази у фокусу због геополитичке климе у којој се православне Цркве – посебно оне повезане с Руском Црквом – доживљавају као продужене руке „руског утицаја“. У том контексту, СПЦ постаје предмет етикетирања и напада домаћих НАТО лобиста који само одрађују задатак који им је дат додуше многи би то због непрпељивости према Цркви одрадили и бесплатно.

Позадина координисаних напада на цркву

Координисани напади на СПЦ на друштвеним мрежама представљају део ширег идеолошко-политичког и медијског оквира који има за циљ разграђивање културно-идентитетског ткива српског народа, а не само дискредитацију једне институције.

Од 2020. године на друштвеним мрежама евидентна је координисана кампања усмерена против СПЦ и њеног поглавара патријарха Порфирија. Ови напади се одвијају на прозападним медијима, таблоидима и платформама попут Твитера (X), Инстаграма, Телеграма и других, уз учешће различитих актера – од невладиних организација и медијских мрежа, до појединаца-активиста и страних интересних група. Кампање се манифестују кроз омаловажавање и дискредитацију цркве и патријарха, позиве на „канселовање“ и ширење негативних наратива.

Актери који предводе кампању против Патријарха и Цркве долазе из различитих друштвених миљеа, идеологија па и држава али им је свима заједнички циљ урушавање угледа СПЦ кроз детронизацију Патријарха и коначно максимално смањење утицаја СПЦ у српском народу.

Западно финансирани пројекти и организације за људска права и „разноликост“ често истичу изјаве црквених великодостојника као говор мржње или назадне ставове. На пример, мрежа Репортинг Диверситy Нетwорк (коју подржавају ЕУ и други донатори) прогласила је патријарха Порфирија „балканским тролом месеца“ због наводно сексистичког говора. Ова НВО је у јуну 2023. осудила патријарха након што је новинарка Биљана Лукић на Твитеру објавила видео где он наводно вређа језичке екстремисте поборнике “родно сензитивног језика”, називајући једну особу „јадницом“ и тврдећи да се подржавањем родно осетљивог језика „руше суштину нашег бића“.

Тај снимак кружио је интернетом и изазвао буру реакција, посебно међу активистима за права жена, који су поруку доживели као увреду за све жене и борбу за равноправност. Слично, патријархова ускршња беседа 2023. у којој је осудио закон о родној равноправности и „насиље над српским језиком“ била је на удару либералних кругова и функционерки попут поверенице Бранкице Јанковић и тадашње министарке владајуће странке Зоране Михајловић. Овакве организације, често подржане евроатлантским фондовима, оптужују СПЦ за нетолеранцију и настоје да је представе као препреку напретку у домену људских права (положај жена, ЛГБТ права, слобода говора).

Део домаће јавности склоне опозицији према актуелној власти види СПЦ као савезника режима, те критике цркве користе и као индиректан удар на власт. Када је СПЦ у јануару 2025. објавила на сајту СПЦ текст Душана Стокановића у коме се бенигно констатује да “студенти живе у паралелним универзумима” где једни исмевају вредности Светога Саве а други поштују Цркву то је приказано као Патријархова изјава и као напад на студентске протесте. Нико није отишао на сајт и проверио ко је аутор и шта пише у тексту. У тексту је писало о поделама међу студентима на радикалено леве који су против Цркве и на конзервативне који поштују цркву или су црквени и у томе нема ништа спорно.

Чак су и представници пленума леволибералне оријентације који су често гостовали на прозападним медијима то исто констатовали – да је студентски протест обухватио студенте различитих уверења и да они покушавају то да помире тако што неће дирати те разлике.

Но то ником није било битно – на СПЦ и Патријарха се излио сав медијски смрад увреда клевета и етикетирања. Магазин Време назвао је саопштење СПЦ „срамотним“ и пренео реакције студената који истичу да њихов бунт почива управо на светосавским начелима – борби за правду и боље друштво, што је запраго деградација светосавских начела на ниво револуционарних парола. Коментатор Андреј Ивањи саркастично је закључио да из црквеног саопштења произилази како су „протестујући студенти антихристи, а председник Александар Вучић отелотворење светосавских вредности“. Он је критиковао патријарха што прећуткује корупцију и насиље власти, а прозива омладину која се буни, имплицирајући да је СПЦ стао на страну режима уместо народа.

Много жешће и агресивније критике и напади на друштвеним мрежама упућују опозициони новинари и твитер-налози блиски грађанским протестима, неретко исмевајући патријарха као режимског „пиона“ или га оптужујући за ћутање о друштвеним проблемима. Добар део ботова из “комшијских” држава се наравно по команди али и из задовољства прикључио овим нападима. Посебан специјалитет на мрежама су ботови из региона а навише из Хрватске који на ћирилици и представљајући се као Срби са кроатистичним изразима атакују на српску Цркву глумећи Србе а српска наива их често у томе следи.

Ове групе користе сваки повод – од црквених ставова о паради поноса, до односа према протестима против насиља – да патријарха прикажу као отуђеног од „обичног народа“ и младих и “под контролом власти”. Та реторика, иако неоснована јер патријарх се оглашавао по свим актуелним друштвеним питањима, има за циљ да поколеба поверење дела јавности (нарочито урбане младежи) у цркву.

На ширем геополитичком плану, интереси западних центара моћи су генерисали низ кампања против фамозног руског утицаја који “девојци срећу квари” се устремио и на СПЦ да би је приказали као ослонац руског утицаја.

Ако желите неког да дискредитујете и добијете подршку НАТО и америчких структура моћи довољно је да неког опањкате да је “руски играч” и добијате ресурсе да се решите некога ко вам смета из неког разлога. Тако нпр. медији за „разоткривање дезинформација“ са седиштем у Приштини и западним престоницама оспоравају изјаве патријарха о угрожености Срба као „лажну пропаганду“. Портал Тхе Геопост оптужио је патријарха да је у божићној посланици 2025. ширио неистине када је рекао да су Срби на Косову „најугроженији народ у Европи“ – портал тврди да за то „нема доказа“ и поред свих очигледних доказа, гетоизиране српске заједнице на КиМ, и готово свакодневног шиканирања и прогона Срба у јужној српској покрајини, и назива поруку смишљеним ширењем страха у служби државне кампање дезинформација. Истовремено, регионални про-НАТО коментатори оштро реагују на сваки гест СПЦ који повезује све српске просторе.

Када се патријарх Порфирије у Москви априла 2025. састао са руским председником Путином и патријархом Кирилом, у говору је поменуо заједничку судбину Србије, Републике Српске, Црне Горе и Косова и изразио жељу да у новом геополитичком поретку Срби буду уз Русију. То је у Приштини протумачено као оживљавање великосрпских претензија –званичници косовских привремених институција и медији оценили су да патријарх „призива концепт ‘српског света’ те тиме дестабилизује регион.

Слично томе, у Хрватској су десничарски медији још 2016. водили хајку против митрополита Порфирија, извлачећи снимак како у приватном друштву пева родољубиву песму, што је довело до говора мржње на медијима и претњи на улици упућених представницима СПЦ у Загребу. Дакле, поред либералних критичара, и екстремни националисти и институције суседних народа и држава учествују у нападима – мада из супротних идеолошких позиција, њихов ефекат (дискредитација СПЦ) поклапа се са циљевима евроатлантских центара моћи.

Важно је истаћи да су друштвене мреже значајно олакшале уједињавање и координацију свих наведених група. Различити актери – од страних НВО до домаћих опозиционара – често хајпују једни другима поруке преко Твитера, Фејсбука и Телеграма. Према анализама, друштвени медији су постали средство за координацију ових напада, што кампанију против патријарха и СПЦ чини систематичнијом и организованијом. У неким случајевима постоје јаке индиције о улози спољних фактора: поједини српски публицисти указују да у сенци ових онлајн кампања делују и стране безбедносне службе и локални политички актери блиски њиховој агенди, који раде на рушењу угледа цркве ради слабљења националних институција Срба.

«Канселовање» Патријарха

Делегитимизација патријарха као духовног вође је један од кључних циљева. Напади личе на класичну стратегију дискредитације лидера да би се уздрмала институција. Вређањем и исмевањем Порфирија – нпр. проглашавањем за „говорника мржње“ према женама, за „трола“ или за „политичког послушника“ – настоји се умањити његов ауторитет и кредибилитет у очима верника и шире јавности. Уколико патријарх буде виђен као недостојан, аутсајдер или екстремиста, посредно се слаби и поверење у поруке и утицај  СПЦ. Директан удар на патријарха, који је лице цркве, води ка томе да се доведе у питање морални легитимитет целе институције.

Један од примера је управо случај са родно сензитивним језиком – патријархова оштра (мада приватно изречена) критика тумачи се на друштвеним мрежама као „увреда за све жене“, што је произвело организовану лавину етикетирања, напада и осуда и општи негативан утисак у делу јавности. Такође, када га медији попут Времена опишу као некога ко студенте назива „антихристима“ а власт хвали као светосавску, циљ је да га прикажу одвојеним од реалности народа, па и недостојним поштовања.

Урушавање угледа СПЦ и њеног друштвеног утицаја: Координирани напади имају дугорочну намеру да СПЦ, традиционалног чувара духовности и националног идентитета, гурну на маргину друштва. Како истиче једна анализа, систематски удар настоји да црква буде сведена на „маргиналну институцију без значајног утицаја на савремено друштво“.

Константним критикама сеју се сумње у цркву као целину – представљају је као ретроградан или политички компромитован фактор – чиме се подрива њена улога у очувању традиције и заједништва. Нарочито је на удару веза СПЦ са млађим генерацијама: ако млади кроз друштвене мреже стално добијају поруке да је црква симбол мрачњаштва или оруђе режима, многи од њих је почињу доживљавати као нешто застарело или туђе својим вредностима. Тиме се слаби међугенерацијска предаја верских и културних вредности.

Још један аспект циљева ове кампање је изазивање раскола међу самим Србима: кампања има за последицу створити поделе – на „напредну“, секуларну јавност која одбацује утицај СПЦ, и на „заостале“ вернике. Та подела води унутрашњем разједињењу које стратегијски одговара противницима јаког националног јединства. Пример је случај студентских протеста – након оштре речи из Патријаршије, део младих је јавно осудио СПЦ, док су други стали у њену одбрану, чиме је продубљен јаз између верујућих традиционалиста и секуларних активиста.

Крајњи степен ових напада јесте покушај да се патријарх и СПЦ потпуно елиминишу из јавног живота – аналогно култури укидања (цанцел цултуре) где се некој личности руши друштвена позиција дискредитацијом, одузима платформа и друштвени легитимитет. У текстовима блиским СПЦ наглашава се да је у току управо један систематски покушај „канселовања“ патријарха, са намером да се онемогући његов утицај на друштвена питања и да се црква потисне у позицију пасивног и немог посматрача дешавања у друштву.

Ако би овакав тренд успео, СПЦ би била скрајнута слично као у доба комунизма, када је била строго искључена из јавне сфере. Елементи „канселовања“ се већ виде: лажни извештаји и клевете о црквеним великодостојницима шире се интернетом, неретко праћени захтевима да се патријарх „смакне“ – било са друштвених мрежа, било кроз дискредитацију да његова реч више не носи тежину.

Подсећања ради, крајем 2024. непознати починиоци су хакерским путем оборили званичну Фејсбук страницу патријарха Порфирија, услед чега је она привремено престала да функционише. СПЦ је то повезала са таласом сајбер-напада и упозорила вернике на појаву лажних профила који се лажно представљају као патријарх и шире дезинформације. Иако је тај чин техничке природе, симболички је део исте кампање „укидања гласа“ црквеном поглавару у онлајн простору.

Суштински, иза напада на СПЦ стоји и циљ дугорочног инжењеринга колективног идентитета. СПЦ је вековима била стожер очувања српског националног бића, језика, културе и вере. Оспоравањем њеног угледа и утицаја отвара се простор да се тај традиционални идентитет трансформише по мери неких нових, „прогресивнијих“ или космополитских идеологија. Како наводе аналитичари који су критички настројени према покушају дискредитације Патријарха, текући напади на патријарха део су ширег процеса слабљења свих институција које представљају традиционалне вредности или су од националног значаја за Србе.

Ако би СПЦ била маргинализована, лакше би се у друштву афирмисале вредности које су јој супротстављене – било да су то радикални секуларизам, либерални индивидуализам или регионални идентитети (нпр. црногорски или војвођански) који се граде у опозицији српском.

У том смислу, напади се поклапају са геополитичким настојањима евроатлантских центара да ослабе „кичму“ српског културног идентитета и тиме регион учине подложнијим интеграцији у шире оквире где национално-традиционално има мању тежину.

Један индикативан пример је и притисак на СПЦ поводом њене одбране традиционалног схватања породице и брака у случају Еуропрајда 2022. у Београду. Патријарх је подржао отказивање тог догађаја као „нечег што је сасвим супротно систему вредности нашег народа, стубовима на којима се наш идентитет вековима гради“. Ова изјава је наишла на осуду проевропских организација и џендер комесара, уз оцену да патријарх „пројектује став Руске цркве“ и да продубљује поделе у друштву иако је то традиционални став свих православних цркава и ако је то став већинске Србије.

Јасно је да се у позадини судара око Прајда заправо налази сукоб две визије друштвеног система вредности – и да критичари СПЦ желе да потисну њен традиционалистички утицај како би утврдили доминацију свог, либералнијег система вредности у српском друштву.

Политички и геополитички интереси у позадини

Напади на СПЦ нису спонтани изоловани изливи негодовања, већ кореспондирају са одређеним политичким и геополитичким агендама, а на првом месту су то евроатлантски интереси јер западним центрима моћи (ЕУ и НАТО земље) одговара слабљење проруских и традиционалистичких утицаја на Балкану. СПЦ је има традиционално блиске везе са Руском црквом али то не значи да је била или да је сада под контролом Москве. Но то параноичне промотере евроатлантског чистунства не спречава да свугде виде “малигни руски утицај” против кога се треба борити а свака борба кошта а таква нарочито. Тако је створена читава индустрија денунцирања руског утицаја и борбе са њим па је природно да ако се претерује са тим и буџети расту а многи од тога имају користи.

Због тога и толико приче о руском утицају на српску политику, на српске службе и српску цркву. Посебно СПЦ јер се она види као идеолошка брана евроамеричком либерализму, те се у евроатлантским стратегијама појављује као препрека „евро-интеграцији свести“ српског народа. Стога, директна или индиректна подршка кампањама које компромитују цркву иде у прилог ширим геополитичким циљевима.

У прилог овоме говори и то што су многе организације које најжешће прозивају СПЦ финансиране или логистички подржане са Запада (ЕУ фондови, амерички фондови и амбасаде, отворене друштвене мреже за демократију итд.). Да би добили и оправдали финансијску подршку они фабрикују руски утицај тако што изједначавају ставове патријарха Порфирија са ставовима московског патријарха и Кремља по питању Параде поноса или Косова или нечег трећег. Кад Патријарх каже да верује у Христово Васкрсење ризикује да му спочитавају да је и то став руског патријарха и да је то део “малигног руског утицаја”.

Циљ је да се СПЦ представи као ретроградна сила супротстављена „европским вредностима“, што би обезбедило оправдање да је нужно њено смањивање улоге ради напретка ка ЕУ. То је цртање мете на грудима Патријарха и СПЦ а на жалост тога су мало свесни многи у цркви али и у држави.

Као важан покретач антицрквене кампање је интерес либералних и левичарских кругова да секуларизују и модернизују српско друштво. Из њихове перспективе, СПЦ оличава конзервативизам, патријархалност и нетолеранцију према мањинама. Стога настоје да је прикажу у што горем светлу, како би њихове сопствене идеје (нпр. родна равноправност, ЛГБТ права и сл.) задобиле већу подршку. Ова идеолошка мотивација очита је у случају кампање поводом родно сензитивног језика – заговорници либералних реформи језика и друштва у патријарховим изјавама виде персонификацију „патријархалне репресије“, па га нападају да би сами учврстили свој став у јавности.

Слично, уочи Еуропрајда 2022. леволиберални џендер активисти су оштро реаговали на црквене ставове, јер су схватили да СПЦ-ова подршка забрани има тежину у друштву и у државним структурама. Њихов јасан интерес који ни не крију је да умање тај утицај како би вредности попут права на истополне заједнице, секуларног образовања без веронауке и слободе избора добиле примат над традиционалним начелима.

Влада Александра Вучића последњих година одржава коректне односе са СПЦ, па чак тражи њену подршку у кризним тренуцима и око националних тема нпр. око обележавања дана прогона Срба из Хрватске или пак обележавање годишњице бомбардовања Србије од стране НАТО-а. Због тога део опозиције СПЦ види као ослонац власти или бар као недовољно критичну према властима.

Поједини опозициони лидери и медији намерно увлаче СПЦ у политички ринг – критикују је када ћути о скандалима режима, или је оптужују да са врхом државе прави „дилове“. Интерес ових актера јесте да изврше притисак на СПЦ да се дистанцира од актуелне власти и тако ослабе један од стубова друштвеног легитимитета режима. Ако би СПЦ окренули народ против власти или барем дистанцирали од ње, позиција режима би била значајно уздрмана.

Стога није чудно да су, после мајских протеста 2023. против насиља, поједини гласови из опозиције негодовали што се Патријарх није експлицитно ставио на страну демонстраната, већ је наставио сарадњу с државним врхом – такви гласови су појачали реторику да је црква „издала народ“ и стала уз власт.

Један од примера спајања критике цркве с политиком јесте и претходно описано саопштење СПЦ о студентима: протумачено је од опозиције као директна подршка Вучићу, што су они искористили да додатно аргументују да су и држава и црква „против народа“. Испада да су за народ само прозападни медији, глобалистичке нво формације и грађанска опозиција.

«Комшилук» као логистика напада на Српску цркву

Политички интереси суседних држава и региона су важан елементу у слагалици око антицрквене кампање: На првом месту је Загреб који традиционално води кампању против Срба Србије и СПЦ а кад има прилику. То је и напредак у односу на геноцидну политику током четрдесетих или деведесетих година прошлог века. То је део пројекта елиминације Срба из Хрватске и хрватизација оних неколико процената који су преживели све прогоне и погроме. У томе им је главна а на жалост често и једина препрека СПЦ. За режим у Приштини, а донедавно и онај у Подгорици, јачање самосталног идентитета подразумева слабљење утицаја СПЦ, коју виде као продужену руку српске државне политике.

Косовске власти су, рецимо, крајем 2022. забраниле патријарху Порфирију улазак на Косово, чак и ради посете Пећкој патријаршији, правећи преседан који му је од ЕУ и Запада прогледан кроз прсте иако је тако нешто немогуће било где у Европи (можда само у Украјини) То је пропраћено кампањом на друштвеним мрежама и у приштинским медијима где се патријарх описивао као агитатор Београда. Интерес косовских албанских елита јесте да минимизирају било какав утицај СПЦ међу косовским Србима, јер је СПЦ једна од ретких преосталих институција која их повезује са Београдом и одржава њихов засебан идентитет.

Слично томе, у Црној Гори је бивша власт уз подршку пронатовских медија форсирала наратив о СПЦ као „петој колони“ у служби Велике Србије. Када су 2020. масовне литије народа подржане од СПЦ довеле до политичких промена, било је јасно да је утицај цркве огроман уколико се мобилише око неке праведне ствари – што је за противнике лекција да тај утицај треба разбити пре него што поново ојача. Зато је у периоду 2020–2021. црногорски медијски простор био преплављен антируским и антируским теоријама о СПЦ, које су подржавале „сецкање“ духовних веза (нпр. промоцијом тзв. ЦПЦ као алтернативе СПЦ, уз исмевање митрополита и патријарха на друштвеним мрежама).

Ове кампање су се поклапале са интересима евроатлантских структура да Црну Гору трајно отргну од српске орбите. Можда им је и одговарало да уз помоћ српског фактора смене Мила Ђукановића али им је касније био циљ да тај српски и православни фактор који репрезнтује СПЦ ослабе и маргинализују. Тај посао елиминације «монтенегрина» попут Мила уз подршку српских гласова и српске цркве који су испали наивни јер је циљ да на власт дођу црногорски дуалисти.

У целини гледано, за више регионалних актера (Косово, део Црне Горе, па и Босне) слаба СПЦ значи слабију повезаност српског корпуса, што њима оставља простор да учврсте своје карикатуралне државности без „мешања Београда“. Због тога радо учествују у њој или је подстичу – пример је сарадња неких црногорских медија са западним НВО на пројектима који СПЦ оптужују за „хибридни рат“ и дезинформације, чиме се њен углед настоји нарушити међународно

 Последице антицрквене кампање

Интензивни напади на СПЦ и патријарха већ су произвели опипљиве последице у српском друштву и региону. Нарушавање угледа и ауторитета цркве: Јавни имиџ патријарха Порфирија претрпео је оштећења услед вишеструких „виралних“ афера. После случаја са спорним видео-снимком у мају 2023, патријарх је у једном делу јавности етикетиран као женомрзац и противник равноправности. О томе је писао чак и амерички Стејт департмент у извештају о верским слободама, бележећи да је у Србији патријарх примио критике због омаловажавања жена на снимку који се појавио на друштвеним мрежама.

Тако је духовни вођа који би требало да обједињује вернике постао предмет „културолошког рата“ у ком једна страна нема поверења у њега. Готово свакодневно се на Твитеру могу видети и погрдни надимци за патријарха, меме слике и слично, што поткопава поштовање према тој функцији. За СПЦ у целини, ово значи да јој је нарушен статус неприкосновене моралне институције – сада је више третирана као још један друштвени актер подложан критици и подсмеху.

Поделе и конфузија међу грађанима (разједињење Срба) је важна последица ове дугогодишње прљаве кампање. Кампања је довела до тога да се грађани сврставају за или против цркве, продубљујући идеолошке поделе. Верници и традиционално оријентисани део јавности доживљавају нападе као увреду својих осећања и идентитета, па још чвршће стају у одбрану патријарха. Насупрот њима, секуларно или либерално настројени грађани све гласније одбацују утицај СПЦ у јавним пословима, позивајући се на спорне потезе патријарха као доказ да цркву треба држати „тамо где јој је место“ (ван политике, па чак и ван школа и медија). Генерацијски јаз такође расте – старији, који су склони поштовању цркве, суочавају се са млађима који под утицајем друштвених мрежа постављају питање њене релевантности. То разједињује српско друштво око једног од кључних стубова његовог идентитета, испуњавајући у одређеној мери циљ оних који би желели да Срби изгубе јединствену духовну окосницу. На регионалном плану, ово разједињење се манифестује и као растућа дистанца између Срба из матице и оних из околних држава: нпр. део Црногораца српског порекла који су подлегли антицеквеној кампањи у својој земљи сада гледају са подозрењем на потезе београдске Патријаршије, што слаби идеју националног јединства које је изузетно битно јер су Срби угрожени на више места.

Опасност „канселовања“ постаје реална – верски лидери схватају да свака њихова јавна реч може бити извучена из контекста и масовно критикована. Могућа последица је аутоцензура у будућим изјавама црквених лица, из бојазни од негативне кампање. Патријарх Порфирије је познат по активном коришћењу Инстаграма за обраћање верницима (сматра да су „друштвене мреже данас кров са ког објављујемо реч Божију“), али након неколико непријатних епизода могло би се десити да ограниче такву отвореност. Такође, може се очекивати да ће СПЦ убудуће двапут размислити пре него што да саопштење о осетљивим друштвеним темама – што, иако изгледа као позитиван помак (опрез у наступу), у ствари значи сужавање простора за јавно сведочење ставова цркве због бојазни од намерно искривљене интерпретације и последично негативне реакције дела јавности који Патријарха “чека на зицер”. У крајњем, ако би се тренд „канселовања“ наставио, није немогуће замислити сценарио у ком би притисак онлајн мњења довео до тога да се патријарх самоизолује у односу на државу и јавност, са одређених државних свечаности да се “не би замерио оним другима” или да напусти друштвене мреже што би био преседан у односу државе и цркве.

Утицај друштвених мрежа на младе кроз социјални инжењеринг има за циљ одвајање младих од традиционалних вредности и мењања идентитетских образаца. Млађе генерације, које време проводе на друштвеним мрежама, изложене су константној кампањи који СПЦ приказује као нефункционалну или чак штетну институцију. Утицај овога није одмах видљив, али дугорочно може променити образац вредности код значајног дела млађе популације.

Намећу се младим генерацијама ставови и перцепција да је религија „заостала“ појава, појачана мим културом која кроз сарказам чини овај наратив лакше прихватљив на интернет платформама. Ако се тај тренд настави, наредне генерације би могле бити знатно мање везане за црквене обичаје и националне традиције, а више пријемчиве за глобалистичке културе. То јесте један од циљаних исхода ове кампање: врста социјалног инжењеринга где се путем медија и мрежа суптилно мења идентитетски код младих. Чак и они који остану верници могу преузети наративе критичара, па имати мање поверења у црквену јерархију него њихови родитељи/преци. С друге стране, део младих ближи цркви може постати радикализован у одбрани – осећајући се нападнуто, могу развити још екстремније ставове против „прогресивних“ група. То додатно поларизује омладину.

Овакве кампање стварају атмосферу у којој традиционалне установе (не само СПЦ, већ и академија, војска, па и сама држава) постају објекти сталног подозрења и критике. СПЦ је једна од најстаријих и најугледнијих институција у Србији; ако њен углед трпи и она бива представљена као проблематична, шаље се сигнал да више ништа није изван домашаја „демонтаже“. То може охрабрити сличне кампање и против других стубова националног идентитета. Акумулирање неповерења према сопственим институцијама дугорочно слаби друштвено ткиво и олакшава спољним утицајима да обликују јавно мнење. Управо на то упозоравају аутори који се баве овом темом – да је ово „део ширег процеса дискредитације традиционалних институција и симбола националног идентитета“ који може имати далекосежне негативне последице по српско друштво.

Црква је свесна медијског удара и у више наврата се оглашавала. Након инцидента са спорним видео-снимком и лавине оптужби за сексизам Патријаршија је издала саопштење које је у суштини потврдило њихов став против тзв. родне идеологије, али и прозвало конкретне носиоце те идеологије (имењујући повереницу Јанковић и министарку Михајловић). Овакав одговор – иако по тону оштар – показао је да СПЦ не жели да ћути на оптужбе већ да удвостручи објашњење својих ставова. У другим случајевима, црква је упозоравала вернике на опасности дезинформација: навела је постојање лажних профила који се представљају као патријарх и шире лажне вести, те позвала људе да прате само званичне канале. Када је блокиран патријархов Фејсбук налог, СПЦ је одмах објавила вест о томе, окарактерисавши га као вероватно последицу сајбер-напада и поручивши да се ради на враћању странице.

Поједини епископи и свештеници позвали су на смиривање тензија. Патријарх Порфирије се у својим беседама последњих година често дотицао теме говора мржње и подела, апелујући да „међу нама никад не буде мржње“ и да се друштвени сукоби решавају у духу љубави Христове (како је поручио нпр. у једној недавној проповеди). У јеку полемика око СПЦ и протеста, патријарх је више пута нагласио да црква припада целом народу, и да је спреман да разговара са свима – што је био индиректан одговор критичарима који су тврдили да је „изгубио контакт с младима“.

На празник Светог Саве изразио је разумевање за бриге студената и поручио да црква јесте уз сваку праведну борбу, али да осуђује скрнављење светиња и застава које се десило на неким протестним представам. Ово је био покушај избалансиране изјаве – да се демонстрира разумевање за малде и њихове ставове али и да се осуде ексцеси без генерализације целе омладине, пошто је раније ауторски текст који је приписан Патријарху а о „паралелним универзумима“ студената изазвао лавину критика и напада на Патријарха.

Ново време захтева активнију улогу не само у одбрани од напада већ пре свега тежиште на «позитивној кампањи» или како се то у цркви каже мисионарење. Искуство и наука комуникације говори да одговори на нападе и критике да би од «контроле штете» прешли у контранапад морају бити брзи, јасни, ефикасни и да дођу до што више људи. Јасно документовано и транспарентно одговорити или објаснити због чега је нешто урађено или није је императив времена. Ко буде пасиван и избегавао јавно сучељавање ставова је губитник и пре битке.

Са друге стране, кампање су изазвале ефекат консолидације међу верницима и национално оријентисаним делом јавности. Многи су у нападима на патријарха препознали старе обрасце притисака на СПЦ из 20. века (комунистичког прогона, усташке пропаганде, османских забрана, итд.), па су реаговали «из ината» јачом лојалношћу цркви. На друштвеним мрежама формиране су групе и страници које бране СПЦ од „лажи и напада“. Портали блиски цркви  објавили су низ текстова који објашњавају, из њихове перспективе, ко стоји иза медијских напада – прозивају имена активиста из НВО сектора, или указују на финансијску повезаност критичара СПЦ са иностранством.

Овакви написи циркулишу интернетом и међу верницима стварају осећај да су „разоткрили заверу“, што додатно учвршћује њихову решеност да бране своју цркву. Може се рећи да је патријарх Порфирије добио своје одбрану не толико до свештеника и епископа колико до лаика или обичних верника које је огорчила брутална и на моменте патолошка кампања против Патријарха и СПЦ.

То подсећа на феномен када спољни притисак ојача унутрашњу кохезију заједнице. На пример, након што је блокиран патријархов Фејсбук налог, многи верници су на својим профилима делили поруке подршке и позивали друге да се саберу око својих духовника. Слично је било и када је на Твитеру исмеван – корисници које су погодили агресивни напади су на мрежи организовано пријављивали увредљиве објаве, бранећи част патријарха.

Важно је приметити да су неке реакције јавности ишле у смеру осуде најрадикалнијих испада против СПЦ. Чак и поједини грађански опредељени интелектуалци који нису блиски цркви, стали су у одбрану принципа да се не сме ширити говор мржње према цркви и патријарху. Истичу да критика треба да буде аргументована, а не вулгарна или насилничка. Тако је нпр. након саопштења СПЦ о студентима, део студената у својим реакцијама нагласио да, иако се не слажу са формулацијама СПЦ, ипак очекују од цркве да буде уз народ и да не желе сукоб са њом. Такав умерени став – да цркву треба критиковати кад погреши, али и уважавати њену друштвену улогу – такође је присутан и представља здрав одговор екстремима са обе стране. Нажалост, он је мање гласан на друштвеним мрежама од сензационалистичких напада, али постоји.

На крају и сами студенти нису једнообразни у својим наступима и одређени анархолиберални кругови у њиховим редовима су додатно сипали со на рану односа младих и Српске цркве, продубљујући анатагонизме. Управо у том кључу се може сагледати наизглед противречан однос патријарха према студентима и протестима које Патријарх и многи квалификују као обојену револуцију. Иако патријарх у разговору са Путином наглашава да је у Србији у току обојена револуција, он не оптужује студенте за обојену револуцију иако су они стварни носиоци те револуције. То што су носиоци револуције не значи и да су организатори и финансијери исте.

У институционалном смислу, државни врх Србије се углавном држао уздржано и није јавно полемисао са критичарима СПЦ, што индиректно значи да држава не подржава кампању против цркве. Чак је председник Вучић у неким ситуацијама бранио право СПЦ на став – нпр. око Прајда 2022. је позвао на разумевање патријархове позиције, мада је на крају парада одржана уз компромис. С друге стране, поједини опозициони политичари су се оградили од најжешћих напада на Порфирија, свесни да би превише антиклерикализма могло одбити део бирача. Ова спремност на умереност у јавности даје наду да је могућ дијалог између СПЦ и критичара без улажење у радикалне поделе, ако се пронађе добра воља.

Суочена са новим видом напада (виртуелним и виралним), СПЦ полако модернизује свој приступ. Патријарх је и сам веома активан на Инстаграму. Ова директна комуникација с десетинама хиљада пратилаца омогућава му да заобиђе традиционалне медије и пласира поруку без посредника. У опису свог профила нагласио је сврху: «да ширимо Јеванђеље». Управо такав став показује да СПЦ препознаје моћ друштвених мрежа и нема намеру да препусти тај простор искључиво противницима.

Осим тога, приметно је да црквени великодостојници сада чешће гостују у медијима који нису нужно црквени – да би објаснили свој поглед. Тако је некада митрополит загребачки сада патријарх Порфирије давао је интервјуе за хрватске медије али и за либерални недељник НИН и друге часописе, трудећи се да на питак начин приближи ставове цркве савременом друштву. Таква пракса се може очекивати и убудуће као вид „медијске офанзиве“ СПЦ ради поправљања угледа који је озбиљно уздрман током континуиране кампање а врхунац напада доживео за време кулминације протеста актуелне «цветне револуције». СПЦ је почела да реагује брже и транспарентније на одређене контроверзе – демантујући гласине (нпр. у случају измишљених цитата који су јој приписивани на друштвеним мрежама, Одбор за медије СПЦ је издао брза саопштења). Све су то знаци једне постепене адаптације на динамику 21. века.

Обојена револуција против Цркве

Координисани напади на Српску православну цркву и патријарха Порфирија од 2020. до данас представљају сложен феномен на раскршћу идеологија, политике и медија. Кроз друштвене мреже се преплићу интереси либералних активиста који критикују цркву због њених конзервативних ставова, интереси опозиционих кругова који желе да ослабе уплив цркве на коју се свака власт наслања, као и геополитички мотивисане кампање које СПЦ виде као сметњу остварењу пуне доминације западног утицаја или локалних националних идентитета у региону.

Главни циљеви ових напада су делегитимизација патријарха и СПЦ, урушавање њихове улоге у друштву и идентитету, те својеврсно „канселовање“ – елиминисање традиционалног гласа цркве из јавног простора. Последице су већ видљиве у виду појачаних подела у друштву, нарушеног угледа црквених институција, као и конфузије у јавности а нарочито међу младима по питању сопственог идентитета и односа према вери и националном наслеђу.

Као закључак можемо речи да професионална организованост кампање против СПЦ где главну реч имају нво формације “независни” медији и другосрбијански кругови који су у великој мери на пројектима и грантовима западних фондова онда то није ни случајно ни спонтано.

Кад имате изјаву америчког генерала да је СПЦ главна “претња за довршавање западног посла доминације на Балкану” као и резолуција ЕП која таргетира СПЦ имате и јасну геополитичка позадина кампање против СПЦ.

Логично следе позиви на “смену” Патријарха те антицрквено деловање људи са протеста попут Јове Бакића говори да имамо основа да кажемо да су елементи обојене револуције присутни у кампањи против патријарха.

Као прва тачка обојених револуција – имамо таргетирану личност против које се води кампања делегитизмизације коју покреће геополитичка логика моћи. Затим се прави мрежа или користи постојећа, а нажалост и део људи из цркве (свештеници и лаици уз сагласност неких епископа) учествује у кампањи против Патријарха којом се тражи промена на врху СПЦ или промена односа Патријарха према покушају обојене револуције. Циљ је био смена патријарха или његова маргинализација.

Сви ови горе наведени елементи – јасно страно мешање, таргетирање Патријарха, организована кампања, стварање медијске хистерије а и покушаји инфилтрације у СПЦ те блокада православног факултета јесу елементи обојене револуције против СПЦ и Патријарха.

За крај да инверзијом илуструјемо право лице протеста и кампање против Патријарха и СПЦ. Уколико би којим случајем Патријарх подржао протесте које је и он сам означио као покушај обојене револуције не би било никакве кампање против њега и никакве обојене револуције против Цркве. Исто тако и у Цркви, не би било блокаде Богословског факултета и не би било унутрашње кампање против Патријарха. Он би преко ноћи постао «звезда» прозападних медија а институције ЕУ би подржале нови реформисани курс СПЦ само да се којим случајем дистанцирао и од Русије заговарао санкције Русији. А да је којим случајем рекао Путину да је агресор а Патријарху Русије да подржава «ауторитарни режим» добио би експресно и Нобелову награду за мир и сва друга западна признања и одликовања.

 

Ињац Жељко, Радун Бранко