Бранко Радун: Српско – руске паралеле или да ли Путин иде путем Милошевића?
Српске деведесете су претеча и “муштра” данашњих догађаја.
За многе млађе читаоце неће бити лако да уоче неке очигледне и неизбежне аналогије ратова деведесетих на нашим просторима и тренутно највећег и најважнијег рата на планети – руско- украјинског (иза Украјине је колективни Запад). Оно што одмах упада у очи је да су сличности толико бројне, постоје и на макро и на микро хоризонту догађања. На више нивоа и у готово свим сферама постоје и системске и анегдотске паралеле. Занимљиво је де се често међу Србима деведесетих могло чути „ово што се овде нама дешава је само генерална проба оног што ће се дешавати Русији“. То пророчанство или национална слутња се остварује на наше очи.
На највишем нивоу приметне су историјске и политичке сличности вођа – „јаки људи“ српске односно руске државе у пост-комунистичком периоду. Путин и Милошевић су људи система који су у једном тренутку (наметнутом?) променили поларитет и окренули се у кризи националном, верском и идентитетском проналажењу својих нација, загубљених у мраку комунизма.. У којој мери су они постали заиста искрени национални лидери посвећени свом народу а колико су “национално” користили као средство очувања власти је упитно и ту су мишљења подељена. Почели су као модерни лидери који су прагматични и добро користе медије, наравно у оквирима “комунизма – посткомунизма” и који имају одређену подршку Запада (или им барем не праве проблеме) да би временом кроз игру притисака и уцена улетели у наметнуту улогу “бораца против Запада” коју никако нису желели (јер су знали да тиме ризикују много а искрено су били на почетку прозападно и проамерички оријентисани). Тако су од прозападних лидера силом прилика преузели национални и државни барјак који их је носио колико их је носио.
“Запад гази по свом плану а нема ко да им стане на црту” Реакција Запада је у оба случаја била агресивна, антагоностичка и подстрекавањем национализма малих народа (или етничким инжењерингом „нових нација“) прво је нападнут српски национални организам, а затим на много већој разини руски. У серији припремних ратова за овај велики у Украјини, Русија је имала Чеченски (2 пута), Грузијски, а такође и низ индиректних сукоба – Јерменија/Азербејџан, Казахстан, Дагестан, Придњестровље.. Распад СССР се десио у једном историјском моменту али су његове последичне “конвулзије” трајале деценијама. Последњи чин те драме борбе за совјетско наслеђе је руско-украјински рат који је наступио после три деценије од иницијалног догађаја – распада СССР-а и бучне пропасти комунистичке идолатрије.
Распад Југославије је текао на сличан начин са „пробним“ ратом у Словенији (која има аналогон у балтичким државицама), мало озбиљнијим у Крајини а касније и у целој Хрватској, а онда дуготрајним у Босни.. Крајина и У(крајина) не деле само слично име и историјске конотације већ и сличне актере и догађаје.. Украјина има улогу Крајине. Прва фаза рата у Крајини и Домбасу су скоро идентичне.. Буђења националних покрета заспалог национа уз помоћ служби у оба случаја.. Систем је и даље суштински комунистички иако кокетира са национализмом и искоришћава национално и верско питање да би се одржали и учврстили на власти.
Путин и Милошевић нису националисти али постају националне вође, искоришћавајући енергију буђења националног да би заправо кроз симулацију националног заправо спутали аутентичну националну трансформацију. Тако је све у њиховом програму варљиво и промењиво – некад су узимали реторику етатистичких либерала, некада су патриоте са површном иконографијом а некада кад је рат кокетирају са национализмом и антизападним сентиментима. Са тим да постоји разлика – Милошевић је можда на крају и постао националиста док Путин то није а мала је шанса да то постане.
Ратне године прати појава случајних хероја Мартић / Хаџић рецимо има еквиваленте у Стрелкову /Мотороли из 2014. Имамо и “дворске опозиционаре” који покривају патриотску јавност са бучном и агресивном демагогијом – то су Шешељ и Жириновски. Ту су и сличне појаве езотеричних идеолошких конструкта на “антизападној цивилизацијској основи” коју представљају талентовани проповедници попут Дугина и Калајића. Ређа се калеидоскоп сличних, зачуђујуће сличних ликова и догађаја. Заиста је импресиван број паралела између онога што се дешавало нама и онога што се дешава Русима.
Запад у оба случаја да вођен гвозденом геополитичком логиком настоји да што је могуће више ослаби највећи народ Србе на Балкану и Русе на простору Евроазије подржавајући све слабије мањинске народе и групе. На унутрашњем плану се подржавају лево либералне и анационалне политичке струје. Друштво је подељено „за и против рата“ али и око других тема а већина елите је утонула у пацифистичке маштарије којима се гура глава у песак. Исто како имамо елите у Москви и Београду које не виде или не желе да виде те по њихове народе и државе погубне стратегије. Иста врста слепила или “слепила”, дефетизма и издаје (пост)комунистичких елита каква се ретко када виђа у историји. Имамо и готово исту врсту фасцинираности Западом и геополитичког слугерањства која у случају Срба и има одређеног смисла ако се узме у обзир величина државе, бројност нације и ресурси којима располаже. Мање је разумљива када је у питању Русија.
Аркани и Вагнери
Ратови за југословенско и совјетско наслеђе имају своју сличну логику, са бујањем криминала, појавама паравојски и јачањем олигарха (прецизније долази до промена у олигархијском поретку). Коришћење криминално-обавештајних елемената као инструктора и паравојних формација попут Капетана Драгана, Аркана и Тигрова И других егзотичних зверки из 1992-1993 су паралеле наравно Пригожину и Вагнер или Кадирову Чеченима у 2022 и 2023 години…То нам све говори да класичне војне структуре нису довољно ефикасне па морају значајан део ратних дејстава да “аутсорсују” у паравојскама, али и да се каналишу националне и друге фрустрације (коришћење криминалног миљеа за мобилизацију у “смутно време”). Све то заједно са идеолошким галиматијасом (мало петокрака мало патриотизам) доводи до дефетизма и конфузије у војсци и друштву (ту долазимо до паралеле и са дешавањима пре револуционарне 1917-те).
Ипак да се званично другој армији на планети – руској армији одузме кључно место борби око Бахмута и препусти приватној војсци као у случају Вагнера у Бахмуту је невиђено историјско понижење за ту исту војску. Такав пример немамо у ратовима деведесетих. У оба рата званична држава и поред озбиљних ратних дејства тврди да „није у рату“ него да се ради о некаквој војно-полицијској акцији, те да регуларна армија некако „не може“ да обави задатке, а није ни адекватно опремљена, наоружана, обучена. Армија у „оба случаја“ није мобилисана у довољном броју па се јединице непопуњене, није одрађена квалитетна обука која би требало да траје више месеци, врх војска није имао аутономију у односу на политичаре и службе да би могао да планира и изведе победничке операције. Уместо тога се “све ради половично или прекасно” (Стрелков), а то смо код нас звали „крени-стани“. Унутрашње поделе избијају на површину и у јавности вође паравојних формација или политички актери прозивају војни врх за неспособност.
Једноставно ако се не иде на велику мобилизацију, на квалитетну обуку и на офанзивне операције које доносе промену односа снага на терену – нема победе. Уместо тога имамо војне операције које то нису, политику “крени – стани”, нејасне циљеве који се често мењају и застарео, неефикасан и бирократизован војни и обавештајни апарат. Иста или готово иста прича у случају српских деведесетих и руске садашњице.
Војска на маргини и “усташе” из Кијева
Војска је маргинализована и код Милошевића и код Путина јер постоји страх политичке елите да би могла да преузме власт. Такву власт се чини може сменити само војни пуч. Власт чини спрега менаџера, тајкуна и служби – војска је ту страно тело. Постоји мишљење да је у оба случаја завладала погубна логика којом се војска спутавала да не победи јер би онда била опасна конкуренција. Војска је жртва. У оба случаја имамо жртвовани град херој Вуковар или Мариупољ /Бахмут где се гломазна и наводно супериорна армија показује некомпетентном и једино потпуним разарањем ослобађа град.. Да би убрзо био проглашен за стратегијски небитан и напуштен!? То се десило са Херсоном али је могуће да се деси и са још неким градом.
Критика Пригожина према руској војсци би се могла преписати и да стоји као критика ЈНА деведесетих – вођство неспособних генерала, неодлучних каријериста као последица негативне селекције, мешетарење и отворена издаја доминирају у војном и политичком врху. Успешни се саботирају а неуспешни који имају “везу” се протежирају. Доминирају кадрови “из прошлости” који немају ни националног осећаја, ни професионализма а ни самоиницијативности да нешто сами предузму. Последица тога је војна инертност и неактивност, недовољне и непопуњене трупе које су слабо обучене и опремљене, које нису мотивисане за рат и где се војници често непотребно жртвују нестручним и несавесним руковођењем.
Политичко вођство није спремно ни способно да мобилише друштво, а не само војску, медији их не прате или чак саборитају, политичка елита тактизира и међусобно се такмичи за наклоност вође који остаје сам и изолован, те не може доносити праве и правовремене одлуке. Истовремено сви кључни играчи играју двоструку игру и са Западом.
Због тог хибридног својства ти режими никад нису ни једно ни друго већ увек нека мешавина – мало либерали мало етатисти, мало космополити мало патриоте, па онда у једној години једно у другој нешто друго. Пола риба пола девојка. Такво идеолошко врлудање и глуматање доводи и до неодлучних и недовршених акција и у миру и у рату. Заправо Милошевићу и Путину фали јасна идеолошка одредница (коју има Кијев и Загреб ма како њихов идеолошки правац био патолошки). Гомила паралела би се могла наћи на линији Загреб и Кијев у формирању агресивне националистичке пропаганда са елементима историјског ревизионизма и неонацизма. Запад у оба случаја форсира, финансира и протежира екстремно десно и неонацистичко идеолошко опредељење јер је оно јасно против “истока” и “православља” те гарантује мобилизацију против Руса и Срба. То је јасна и логичан избор који има чврсту геополитичку логику.
Малограђанска космополитска елита Београда и Москве је пола пораза
Исто тако имамо паралелу у космополитском и полукомунистичком вођству у Београду и Москви. Ту је све некако нејасно, помешано и конфузно – у рату бујају пацифистички покрети, национално се у елити подцењује и презире. Елита Москве и Београда је против чак и тих половичних и неодлучних војних активности Милошевића и Путина и представља им баласт или алиби за неуспехе.
Део либералне елите прихвата западни пропагандни наратив да су они “агресорска нација” и да их воде “агресивни националисти” што има мало везе са истином. Циљеви рата остају прилично замагљени у оба случаја, ослободити тадашњу Хрватску од усташтва и дати равноправност српском народу (у оквирима исте или ван ње), или денацификовати Украјину и вратити је у руску сферу – не дају генералима јасну стратегију ни акциони план који би им дао оквир у коме би они могли постићи некакав или икакав успех… У позадини оба рата, унутрашњи сукоб на линији бивши комунистички (про-западни?) естаблисхмент против новог (псеудо) националног је више него очигледан.. Ту су и олигарси на обе стране, код нас Газда Језда /Дафина /Мишковић итд.. а у Русији руски енергетски и други монополи који контролишу медије и службе (или је то обрнуто).
Запад контролише игру тако што преко својих људи у режиму дозира војне активности, елиминише агилније и способније генерале или политичаре и чини све да би на челу војно-безбедносних структура остали слаби људи, ограничени и неспособни или чак они који су спремни и да продаје националне интресе зарад своје каријере.
Исто тако комбиновањем притиска уцена и “лажних понуда” добијају уступке на терену и војска губи и оно мало морала и енергије за рат. Нуде им мировне услове који су заправо примирја којим добијају на времену да би се Кијев и Загреб наоружали и да би се стабилизовао фронт. После се политички лидери “ваде” да су преварени, што и делимично јесу, али су и желели да буду обманути да би лакше пребродили “кризу” која се после покаже као много гора. На крају се бране “веровали смо им, испали смо наивни” или “куповали смо време да би се припремили” а да се заправо и нису квалитетно припремили за ратна искушења и искушења санкција.
Тајкуни и олигарси од верних слугу који раде на проценат корупције у смутно време рата и преврата постају уз логистику Запада привремени господари. Елите и руска и српска су искрено прозападнеи пацифистичке па не преузимају одговорност да се заштити сопствени народ од нестајања у геноциде или асимилацији. Милошевић и Путин од људи који балансирају између домаћих структура моћи и Запада постају усамљени „јаки људи“ који се самоизолују од реалности и сопственог народа.
Да ли је Путин данас на Милошевићевој путањи или прецизније да ли је у Милошевићевој 1999 у којој му је наметнут „прокси“ рат са Украјином а заправо целим Западом и да ли ће га изгубити као Милошевић тешко је рећи. Ипак Русија данас није Србија 1999 али ни циљ Запада није исти – њима је довољно да Русија не победи и да је исцрпљују дуготрајнијим ратом и бруталним санкцијама до момента пуцања система и промене режима.
Свим објективним посматрачима је јасно да Русија водећи килаво и без елана рат као некада ЈНА и Милошевић нема капацитет да брзо победи, али исто тако у овом моменту не видимо ни пораз Русије на бојном пољу као изгледан. Но оно што Запад гађа као и у Првом светском рату је унутрашње превирање, хаос и могућа револуција која би донела промену режима. Американци најављују свој циљ врло јасно “промену режима у Москви” или “нову 1917” или “руски Пети октобар”. То постаје реална опција уколико у наредном период изостане одлучнија победа Русије, остане рат у смислу мрцварења обеју страна, санкције Запада и кампања западних медија. А све иде у том правцу.
