Српско-руски односи: Прагматизам, енергетска зависност и геополитичка раскрсница
Српско-руски односи, посебно у контексту енергетске кризе око гаса и власништва над Нафтном индустријом Србије (НИС) усред западних санкција, изазивају жестоке расправе и поларизована мишљења грађана. Коментари читалаца на друштвеним мрежама и у приватним порукама откривају дубоку подељеност, али и заједничку свест о сложеној геополитичкој позицији Србије између Истока и Запада, уз потребу за мудрим и прагматичним потезима.Србија је на геополитичкој раскрсници, где су њени односи с Русијом, посебно у енергетском сектору, под великим притиском јавности, Запада и Истока.
Многи сматрају да питање НИС-а и зависности од руског гаса лимитира политички простор за маневрисање и редефинише национални интерес. Један део коментатора изражава разочарање Русијом, тврдећи да је она више профитирала од Србије него обрнуто. „Руси су нам понудили високу цену гаса, а извукли наше нафтне резерве по 20 долара када је цена била 120-150 за барел“, каже један читалац, наглашавајући да је НИС коришћен као алат за руске геополитичке и пословне интересе, уз мало обзира према Србији и њеним грађанима који зависе од гаса за грејање или горива за возила. Овај став одражава перцепцију да су Срби, посебно русофили, били наивни очекујући већу солидарност од Русије.
Ови коментатори заговарају радикалне кораке, попут национализације НИС-а, уз ослањање на западне гаранције за снабдевање енергентима и јачање веза с Кином. Међутим, признају да су такве гаранције мало вероватне јер и Европа трпи енергетску кризу. „Ни вамо ни тамо“, сажима један читалац дилему – Србија не може национализовати НИС због ризика од енергетске кризе, нити задржати статус кво због руског ригидног става.
Други коментатори примећују да Русија, суочена с ратом, санкцијама и изолацијом, зависи од Србије више него обрнуто иако то звучи на први поглед невероватно. У самој енергетици исто тако „Више губе они ако узмемо НИС него ми“, тврди један читалац, сугеришући да би чврст став Србије могао присилити Русију на уступке. На почетку рата у Украјини, Србија је била „аргумент“ у руским медијима да нису сви у Европи против Русије, па би губитак тог статуса био политички ударац за Москву.
Ипак, опрез према раскиду с Русијом је присутан. „Руси нису слатки, али због енергената би себи пуцали у ногу ако им окренемо леђа“, упозорава један коментатор, истичући да Русија може створити проблеме властима у Србији, посебно преко русофила који би пре кривили своју владу него Русију за погоршање односа. Овај страх појачава свест о глобалним енергетским изазовима и могућим последицама прекида сарадње. „Бог високо, а Руси далеко“, каже читалац, упозоравајући да би ослањање само на Запад могло претворити Србију у „енергетског роба“.
Идеја о фер и транспарентној политици такође се провлачи. „Морамо бити мудри, стрпљиви и фер играчи“, истиче коментатор, предлажући да Србија јасно комуницира своје интересе с Русијом и Западом, објашњавајући зашто не национализује НИС, али и указујући Русији на ризике њеног става.
Ипак је јасно да је овај приступ наиван, јер велике силе „знају све, али их није брига – то је ваш, а не наш проблем“ како је у једној сличној ситуацији рекла Викторију Нуланд. Други верују да би чврст став према Русији могао омекшати њен приступ. „Руси би нас више ценили ако бисмо били одлучни“, тврди један коментатор. Подсећамо на пример Лукашенка, који је пре 2022. преговорима и претњама «окретању ка Западу» добијао повољније услове од Русије.
Сумња у политичку вољу власти да се иде на радикалне одлуке попут национализације је изражена. „Актуелна гарнитура не може због уцене ценом гаса, утицаја на русофилско бирачко тело и приватних аранжмана наших људи у бизнису блиских власти“, каже коментатор, сугеришући да страх од протеста и ерозије подршке кочи радикалне потезе. Национализација НИС-а могла би изазвати незадовољство русофила, што би збунило јавност и ослабило рејтинг власти. Цена и количина гаса додатно ограничавају опције, а пример Бугарске, која трпи високе цене и несташицу гаса у којој не знају како ће прегурати зиму због антируске политике «од 2027 без руске нафте и гаса», служи као упозорење и Србији. Пословни кругови повезани с Русијом такође лобирају за руске интересе на Балкану, додатно компликујући одлуке и смањујући маневарски простор властима. „Вучић отеже јер зна да нема назад“, примећује читалац, наглашавајући да председник чека повољан тренутак за дистанцирање од Русије, ограничен зависношћу од гаса и недостатком алтернатива.
Регионални контекст додатно продубљује дилему. „Зашто притисак Запада на НИС не важи за Лукоил или Оптима групу у БиХ?“, пита читалац, сугеришући да Запад можда циљано слаби Србију. Ово указује на дупле стандарде и перцепцију да је Србија под већим притиском него суседи. Нови талас ратних сукоба у Украјини доноси са собом и санкције НИС-у али и поруку: „Време балансирања је прошло, дистанцирајте се од Русије и Кине или губите власт.“ Ова порука долази од Англоамериканаца, уз подршку Брисела, Берлина и Париза, који више немају интерес да толеришу Београд као „мост“ према Русији.
Разочарање русофилством је присутно. „Русофили су углавном наивни, а има и профи русофила којима је то тезга“, каже читалац, додајући да корист од Русије иде малом броју људи у енергетици и пољопривреди, док емотивна веза с Русијом маскира прагматичне интересе малог броја пословних људи.
У закључку, српско-руски односи су сложена мешавина историјских емоција према Русији, енергетске зависности од Русије и геополитичких притисака Запада да окренемо леђа Русији. Док једни заговарају раскид с Русијом и национализацију НИС-а, други са правом упозоравају на високу цену таквог потеза, подсећајући на прошле трауме и тренутну зависност од гаса. Аргументи су на страни ових других. Сви се слажу да је Србија у незавидној позицији, где су мудрост, храброст и фер игра кључни за очување националног интереса. Србија не може ни договор с Русијом, која то очигледно не жели, нити национализацију НИС-а без ризика од политичког хаоса и енергетског колапса.
