Америчка стратегија преоптерећења Русије – реални домети
Извештај РАНД корпорације из 2019. године на тему стратегије преоптерећења Русије поставио је оквир за америчку стратегију слабења Русије кроз нетржишне мере у економском, геополитичком, идеолошком и војном домену, искоришћавајући слабости попут зависности од извоза енергената, демографских проблема, корупције и страха од промене режима. Инспирисана Хладним ратом, ова стратегија циљала је преоптерећење Русије без директног сукоба, што је постало релевантно након почетка рата у Украјини 2022.Какви су резултати стратегије економског рата против Русије?
Она је показала делимични успех и потцењену руску отпорност на економске невоље. РАНД-ов извештај предвидео је да ће санкције и одлив мозгова изазвати економски колапс Русије. Санкције од 2022. смањиле су руски БДП, изазвале инфлацију од 8–10% и ограничиле диверсификацију економије (нафта/гас: 30–50% буџета 2024). Емиграција 1–2 милиона младих и образованих од 2022. довела је до мањка радне снаге (неки процењују и до 5 милиона 2025), успоравајући раст БДП-а за пар процената. Међутим, Русија је показала отпорност преусмеравањем извоза нафте ка Кини и Индији (раст од 40% од 2023–2025), стабилизујући приходе кроз ратну економију и „флоту у сенци“ којом се заобилази зид санкција. Извештаји других, попут ЦСИС-а, говоре да су руска економија под западним санкцијама (2025) и руска ратна економија издржљивије него што су веровали или су пак лобирали за санкције, па обећавали нереалне резултате. Дакле, ти извештаји говоре о штети нанетој руској економији, али и да тренутни ниво санкција омогућава Русији да и даље води рат.
Исто тако, ове анализе указују да би максималистичке, координисане санкције, а то значи притисак на велике купце руске нафте, довеле до много озбиљнијих последица по руску економију на средњи рок. Но, та стратегија притиска на Индију довела је до тога да је Моди одбије, јер би то за његову земљу било самоубилачки потез, па се окренуо много ближим везама с Кином и Русијом. То је и сам Трамп прокоментарисао тезом да су Америка и Запад изгубили Индију и да је стратешки добитник у овој игри против Русије Кина. Тако смо дошли од ригидних анализа тинк-тенк тимова до погрешних потеза америчке спољне политике.
Тако су западни кругови прешли од усхићења како су ухватили у замку Русију у Украјини и наде у брзу победу над руском државом до реалистичнијег приступа председника САД Трампа, који покушава да оно што је постигнуто за Америку, а то није мало, капитализује и стабилизује. То је пре свега чињеница да је Русија избачена из Европе, да је овај рат исцрпљује, да је Украјина потпуно у америчким рукама и да се ЕУ и НАТО дисциплинују и повинују вољи англосаксонског пола моћи. Мало ли је једним ратом?Сада анализе наравно одустају од идеје брзог колапса, уколико су икада биле искрене у томе, јер се некада пишу анализе које неки лобији желе да чују и које су им у интересу. Ако радите анализе за ратни лоби, онда ћете бити склони да тим анализама утичете на доносиоце одлука претераним обећањима брзе победе над противником, у овом случају Русије.
Но, оно што брине западне стратеге и аналитичаре није динамика слабљења Русије, већ динамика јачања Кине и њена доминантна позиција у односу Москва–Пекинг. О томе је често и Трамп говорио, једноставно понављајући основе англосаксонске и Кисинџеровске стратегије, а то је да морају радити на слабљењу односа Кине и Русије, а не гурати Москву у наручје Кини, што је заправо у овој фази последица америчке грубе и арогантне политике према Русији, Кини и Индији.
РАНД је неколико година пре рата предложио геополитичке мере попут војне и економске подршке Украјини, дестабилизације Белорусије и смањења руског утицаја у Кавказу и Централној Азији. То је, како видимо, и била политика САД ових пет-шест година, па и дуже. Америка је искористила „тајм-аут“ од 2014. до 2022. да наоружа и трансформише украјинску војску, комбинујући организацију и искуства совјетске војске с искуством америчке или израелске војске. Иако се у овим извештајима не помиње директна намера да се Русија увуче у дуг и исцрпљујући рат у Украјини, све иде ка томе. Америка и Британија учиниле су све што је било у њиховој моћи да увуку Русију у сукоб с Украјином и да украјинско блато буде „руски Вијетнам“ или нешто горе од тога.
РАНД-ове и друге сличне анализе говоре о америчкој стратегији избацивања Русије из Европе и дугорочним санкцијама које треба не само да ослабе руску економију и способност Русије да води рат, већ и подршку рату и Путину у руском друштву. Они говоре о „обуздавању“ или окруживању и ограничавању Русије пре рата, а то је било могуће оперативно тек с почетком руско-украјинског рата. Русија је, започевши тај рат, дала огроман стратешки поклон Америци, себи ставила велико бреме, Европи пресудила, а Кини донела нове шансе и ризике. Американци су одавно тражили од ЕУ и НАТО-а да повећају издвајања за војску, а то значи десетине и стотине милијарди за америчку војну индустрију. Стратешки, то значи да се Европа сама, о свом трошку, наоружава да би ратовала с Русијом у рату који није њен, што значи и у рату у коме она не може бити победник. Отуда те „великодушне понуде“ Вашингтона да ЕУ попуни празнине у случају америчког повлачења или пребацивања на Пацифик у дуел с Кином.
Аналитички тимови попут РАНД-а предлагали су кампање против власти у Русији и да се напада легитимитет режима с тезама о „диктатури“, „елиминацији политичких и других ривала“ или „великој корупцији“, да би то ослабило снагу режима. Додуше, само наивни су веровали да то може довести до промене режима, или пак они који су имали интерес да се и таква стратегија имплементира. Но, удари на легитимитет власти у Москви нису, наравно, оправдали та претерана очекивања, али је питање у којој мери су одређени резултати постигнути. Другим речима, у којој мери је опала подршка Путину од почетка рата и поред тога што истраживања показују висок степен подршке председнику Русије.
Оно што је главна дилема америчких стратега јесте да ли је могуће водити два сукоба симултано – против Русије преко прокси рата у Украјини и против Кине економским ратом. Трамп је био заговорник школе мишљења „један по један“, али због притиска војног и финансијског лобија, који је саботирао мир у Украјини преко своје марионете Зеленског, али и преко Лондона и НАТО-а, дошло се до тога да се може реализовати геополитичка симултанка. Или, да двоструки фокус није проблем ако се прецизније балансира интензитет и врста конфликта.
Стратегија исцрпљивања преоптерећењем Русије кроз увлачење у дуг и исцрпљујући рат, уз који иду санкције и други облици удара по руским националним интересима, постигла је одређене успехе. Русија јесте избачена из Европе, рат је донео жртве и огромне трошкове, а мало се њиме добило, економске санкције донеле су економске проблеме. Поред тог примарног циља, постигнути су и колатерални – преузимање Украјине и дисциплиновање ЕУ, која је изгубила аутономију у односу на Лондон и Вашингтон. Уколико су реално очекивали брзи слом Русије и пад Путина с власти, онда можемо рећи да у тој мери нису успешни, као и због тога што се сенка Кине надвија над Русијом (али и над Индијом), што је ноћна мора за вашингтонске стратеге.
