Питање 1: Како недостатак доследне међународне подршке и институционалне заштите деценијама утиче на тренутно стање Палестине и способност локалних власти да планирају дугорочни развој?
Одговор: Да би разумели контекст треба разумети да је Израел површине Војводине али је војна нуклеарна и технолошка сила. Газа је, у суштини, пренасељени избеглички логор, мањи од мањих српских општина, стиснут између израелске територије и мора, без природних ресурса. Насупрот томе, Израел је нуклеарна и технолошка сила, величине Војводине, и примарни савезник САД, у рангу Велике Британије, изнад чак и НАТО чланица. Палестинци, иако етнички Арапи и подржани финансијски од арапског света, не могу да се супротставе коалицији САД-Израел, што значи Запад јер Арапи неће да кваре односе са Америком и Израелом због палестинске сиротиње. Ово их оставља без стварне међународне заштите, под израелском контролом, без суверенитета над економијом, инфраструктуром или безбедношћу. У ратним условима, какви су сада између Израела и Хамаса, угрожен је и сам опстанак становништва. Палестинска управа, раздвојена географски и политички између Газе и Западне обале, не може да функционише, а победа Хамаса увукла је друштво у спиралу тероризма, насиља и беде. То значи и мимо сукоба који уништава Газу – трајно сиромаштво, незапосленост и зависност од хуманитарне помоћи. Без америчког притиска на обе стране а док Хамас постоји као војна и политичка сила, мира неће бити.
Питање 2: Које су главне геополитичке препреке за већу америчку улогу у обнови Газе, и како би САД могле изградити регионалну коалицију без губитка кредибилитета у арапском свету?
Одговор: Главна препрека је климави консензус на Западу око подршке Израелу. Талас признања Палестине као државе, предвођен Британијом, шаље поруку Израелу да губи апсолутну подршку англосаксонског света, али за сада не мења реалност на терену. По први пут, у Вашингтону, Лондону и европским престоницама расте отпор израелској политици према Палестинцима, али Израел остаје кључни савезник САД и НАТО-а. Америка мора да балансира између арапске пропалестинске позиције, египатских безбедносних интереса на граници са Газом, турске антиизраелске реторике и иранске амбиције да искористи хаос на Блиском Истоку. САД су покушале да граде коалицију економским подстицајима и обећањима о палестинским правима али је Хамас је одбио такве доларске предлоге јер је у моду самоубилачког џихада. Кредибилитет у арапском свету је готово немогућ без решења за избеглице и прекида рата, а Израел тренутно одбија било какво попуштање до год Хамас постоји као фактор на терену. Наивно је америчко веровање да се све може решити доларима а нарочито дуготрајни и тешки међуетнички и религијски конфликти.
Питање 3: Какве су компаративне предности Газе за економску и инфраструктурну обнову, и које су кључне препреке за реализацију тих потенцијала у кратком року?
Одговор: Газа је уска трака земље уз море, без природних ресурса, суштински пренасељени избеглички логор који је прерастао у град. Њена једина предност алп тп ,пже да буде предност је мала територија, што би теоретски омогућило брзу обнову, и приступ мору, који би могао да подстакне развој луке, рибарства или, дугорочно, туризма. Пре сукоба, Газа је живела од арапских донација и од послова локалног становништва у Израелу. Сада, у условима тоталног рата Израела против Хамаса, ови потенцијали су научна фантастика. Израелскп-палестински рат који носи велике жртве и уништена инфраструктура и стална опасност од напада или деловања Хамаса чине пројекте попут луке или туристичких центара неизводљивим. У року од 1-3 године, без мира и укидања блокада, ништа се не може реализовати. Обнова би трајала деценијама, уз сталан ризик од нових сукоба.
Питање 4: Како би америчка интервенција у обнови Газе утицала на израелске безбедносне интересе, и да ли је могуће истовремено задовољити палестинску жељу за независношћу?
Одговор: Израел би захтевао од САД да гарантују његову безбедност, што за Израел подразумева контролу над Газом ради спречавања „тероризма“, укључујући војне интервенције. Ово уништава палестинску независност, јер би америчка подршка била условљена израелским одобрењем. У Израелу не постоји консензус за попуштање – Нетанјаху је таоц радикалних коалиционих партнера који одржавају његову власт. Израел у пракси неће дозволити палестинску независност па макар и сви признали Палестину, а Палестинци неће прихватити нову окупацију под америчком заставом без повратка избеглица. То води ка наставку сукоба, не миру.
Питање 5: Које институционалне промене унутар палестинског политичког система су неопходне за одрживу обнову, и како би међународна подршка могла да подстакне транзицију власти?
Одговор: Кључна промена је елиминација Хамаса као политичке и војне силе, јер је то услов да Израел заустави рат. Палестинска управа мора да се дистанцира од Хамаса и да уђе са конструктивним предлозима за одржив мир свесни да је Израел супериоран јер иза њега стоји Америка и Запад. Да ли је могуће да се умеша УН као медијатор и посредник у обнови? Трампова администрација не воли посреднике а нарочито УН, а Израел одбија стране посматраче на својој или палестинској територији.
Питање 6: Који модел финансирања би био најбољи за обнову Газе, и како осигурати да средства стигну до локалних заједница, а не до елита или страних фирми?
Одговор: Реалан модел је комбинација међународних фондова под америчким вођством, уз финансијско учешће арапских земаља и ЕУ, и јавно-приватних партнерстава за брзе резултате. Израел би морао да одобри пројекте, а САД би контролисале ток новца а Арапи и ЕУ би дали новац. Без строгих мера корупција би прогутала средства без обзира колико велик био, а новац би завршио код политичара или западних корпорација. Директно усмеравање средстава ка заједницама, кроз дигиталне канале, једини је начин да Газа види корист, али историја показује да се то ретко дешава.
Питање 7: Који су главни геополитички ризици ако САД преузму водећу улогу у обнови Газе, и како би Вашингтон могао изградити регионалну коалицију без угрожавања интереса локалних актера?
Одговор: Ризици укључују отпор унутар Запада, где левичари и муслимани предводе пропалестинске протесте, као и интересе арапских држава. Египат страхује од нестабилности на граници, Турска користи антиизраелску реторику, Саудијска Арабија балансира између нормализације са Израелом и притиска јавности, а Иран би могао ескалирати тензије. САД се виде као израелски савезник, па би интервенција била доживљена као неоколонијализам. Вашингтон би могао да понуди економске подстицаје (нпр. инвестиције у Египат и Јордан) и обећања о палестинским правима, али без притиска на Израел за укидање блокаде или решење за избеглице, коалиција би била крхка и краткотрајна.
Питање 8: Како прилагодити развојну стратегију за кључну инфраструктуру (вода, санитација, енергија, лука) с обзиром на потребу за миром, и који су реални временски оквири?
Одговор: Стратегија мора да реши хитне потребе а то су прекид сукоба, довољна количина хране воде и лекова. Касније уколико дође до тог касније би дошла на ред инфраструктура – вода, струја и слично. Ови пројекти захтевају мир и укидање израелске блокаде. У идеалним условима, вода и енергија могу се обезбедити за пар године, а лука за око пет година. У садашњем ратном хаосу, са религиозним и геополитичким сукобима, реализација би трајала деценијама, а без трајног мира, све је под ризиком уништења.
Питање 9: Каква је улога права на повратак и избегличких права у америчком моделу обнове, и може ли програм спречити ново расељавање?
Одговор: Право на повратак је кључно за Палестинце, али би у америчком моделу било занемарено, јер Израел то за сада категорично одбија. Без тога, ни Палестинци ни Арапи не би прихватили план. Програм би се фокусирао на интеграцију у Гази, спречавајући ново расељавање кроз локалне пројекте, али без решења за повратак или компензације за имовину, не решава дугогодишње захтеве. У условима рата, обнова је готово немогућа, а мир је предуслов за било какав напредак.
Питање 10: Које су етичке и политичке замке „америчког протектората“ у Гази, и који механизми би спречили да помоћ постане инструмент доминације?
Одговор: Замке укључују коришћење помоћи за политичку контролу, медијску пропаганду да се САД прикажу као спасиоци и демилитаризацију која игнорише израелску окупацију. Ово би имало и позитиван ефекат јер Палестинцима је боље да дођу Американци но Израелци иако би то ојачало перцепцију неоколонијализма и изазвало отпор. Трампов предлог да Газа постане туристичка дестинација, без помињања избеглица, већ је одбијен.
Питање 11: Како би промена америчке политике према Палестини утицала на унутрашњу политику САД и односе са Израелом, и да ли постоји коалиција за подршку амбициозном програму?
Одговор: Промена би изазвала оштар отпор у Конгресу, где доминира про-израелски лоби (АИПАЦ), као и међу пословном заједницом, медијима и гласачима (еванђелисти, старији Јевреји). Ипак, млађи бирачи, прогресивни демократи, па чак и неки либерални Јевреји, све више подржавају палестинска права, мењајући динамику јавности. Ова пропалестинска кампања организована од „сорошевских“ зелених левих и антифа покрета, добила је замах протестима и блокадама универзитета (и у Србији антифа и зелени организују протесте и имају пропалестинске ставове као њихови ментори). Балансирање са Израелом захтева притисак на Нетанјахуа за попуштање, али без губитка подршке у САД.
Питање 12: По којим критеријумима би се мерио успех америчке интервенције у Гази, и која комбинација мера даје највећу шансу за одрживи мир?
Одговор: Успех би се мерио трајним миром, политичком стабилношћу, обновом инфраструктуре и смањења сиромаштва. Кључно је елиминисати Хамас као политички фактор, јер је то услов за израелски прекид рата, али без капитулације Палестине. Међутим, без прекида рата и права на повратак и укидања блокаде, Трампов „доларски“ приступ не води у дугорочно одрживо и праведно решење.
Интервју за ТВ Вести
