На први поглед глобализација је изашла из моде. Широм света, политичке елите и обични грађани све више се окрећу протекционизму, националном суверенитету и геополитичкој конкуренцији. Овај тренд није нов, али је убрзан: пандемијом ковида-19, успоном Кине, ратом у Украјини, инфлацијом, несташицама микрочипова и новим технолошким тркама.
Међународна трговина више није неприкосновена. Вертикално интегрисане производне линије, које повезују више континената, сада се деле, укидају или враћају кући. Политичари попут Трампа све чешће позивају на производњу у земљи, енергетску аутономију и дигитални суверенитет. Није више у моди „глобално је добро“ – сада је битно „наше је наше“
Ипак, пре него што прогласимо глобализацију мртвом, морамо поставити једно питање: Коју глобализацију губимо? Претеча глобализације западног стила су крсташки ратови којим је започет европски колонијални замах. Пре пет векова је Европа владала морима и већином планете директно или посредно. Запад је постао глобалан а тамо се пре пет векова као господар мора наметнула Енглеска. Од тада је глобална таласократија англосаксонска до данас. Архипелаг моћи који чине британска острва, британске колоније па и америчке несеобине, острва по океанима, аустралије нови зеланди мореузи и друге кључне тачке су језгро англосаксонског система поморске моћи коју је данас Америка наследила и усавршила.
Савремени талас глобализације је имао свој замах у 19. веку под британском империјом. Железнице, парни бродови и телеграф повезали су свет у један тржишни систем. Ова глобализација није била неутрална — била је оруђе империјалне контроле. Британија и друге европске силе користиле су трговину и финансије да подреде остале народе. Свет је био хијерархијски поредак, где су беле силе диктирале услове а пре свега Британија.
Након Другог светског рата, Сједињене Америчке Државе постају нови архитекта глобалног поретка и овим се долази до новог или трећег таласа англосаксонске глобализације. Међународне институције — ММФ, Светска банка, УН, а касније Светска трговинска организација — створене су да одрже наглосаксонску моћ а под маском мира и подстицања економског раста свугде у свету. Овај систем је формално промовисао тржишну економију и мултилатерализам али је у суштини одржаво америчку доминацију у сваком погледу. Свету је требало зашећерити неолибералну хегемонију и окупацију долара некаквим фразама слободног тржишта и људских права. Наравно «демократија и људска права» су за центре глобалне моћи а колонијализам и сваковрсна зависност за остатак планете.
Многи су приметили да је глобална финансијска криза 2008. била је сигнал краја либералне утопије. Свет је видео како се концепција пре свега пропагандна глобализованог света руши као кула од кара. Није пао систем пале су илузије и многи су страдали. Банке су спашаване а људи су пропадали и били жртве глобалне транзиције (ми смо преживљавали локалану источноевропску транзицију из дебилног социјалистичког поретка у колонију западних банака и корпорација). Кина је расла али није постајала демократска и либерална. Многима се то у моћним круговима Запада свидело као инспирација – капитализам али без слободе и људских права. То је и пут којим већ иде и којим ће тек ићи запад.
Кина се културолошки вестернизује и постаје капиталистичка земља америчког типа али постаје инспирација за глобалну елиту која хоће да кинески модел у софт варијанти прошири на западу. То је омогући експеримент борбе против короне вируса. Ковид-19 је убрзао геополитичке тензије. Државе су затвориле границе, уводиле контроле извоза и такмичиле се за вакцине. Ланци снабдевања су се урушавали. Постало је јасно да глобална зависност значи и глобалну рањивост. Уследио је рат у Украјини. Запад уводи санкције Русији, али остатак света се не придружује. Јављају се нови савези. Саудијска Арабија сарађује са Кином. Индија балансира. Природно је да свако гледа своје двориште и комшилук и да се праве блокови. То је урадио Запад а други иду тим путем колико ко може. Трамп је придона последица тих догађаја и процеса – он прави тврђаву Америку да би у предстојећој кризи америчка моћ остала и даље доминантна у свету, да би се издржало ривалство са Кином без великих потреса и да би у случају унутрашњих подела унутар Запада који су евиденти очували моћ коју Запад има у свету.
Глобализација ће преживети али у новом облику у облику који се неће многима свидети како на западу тако и у свету али то ће бити сурова реалност. Глобализација није мртва – само је скинула рукавице. Ово је сада глобализација по Хантингтону, не по Фукујами. Уместо бајке о „крају историје“, гледамо сурови „сукоб цивилизација“ у једном глобализованом поретку моћи. Уместо неолибералног космополитизма, сада имамо блокове, царине, санкције, политичку културу конфронтације и идеолошко разилажење. То је реалност а позиви на мир или на слободна тржишта или на неке универзалне вредности делују патетично и петпарачки.
Савремену фазу глобализације видимо не као крај глобализације већ као њену нову фазу као глобализацију без рукавица — сурову, конфликтну и засновану на реалполитици и цивилизацијским линијама раздвајања, а не на либералним бајкама о заједничком просперитету.
Они који тврде да је глобализација окончана живе у илузији. Истина је другачија: глобализација је прешла у своју зрелу, немаскирану фазу. Ово више није либерална глобализација коју су обећавали Вашингтонски консензус и Давос — ово је глобализација без рукавица. Без илузија. Без лицемерја. Без универзалистичких флоскула. Уместо обећања о „крају историје“, добили смо почетак геополитичке борбе за превласт. Њој не треба ни УН ни повење ни универзалне декларације и институције да би била моћ – њој је довољна моћ као потврда да је у праву да је на на правој страни историје. Религиозни у САД кажу «Америку чува Бог» мање религиозни кажу «маифест судбине» је да Америка води свет и да буде Светионик – а то данас значи најјача и најбогатија земља која пази да јој се нико не приближи по различитим параметрима моћи или ће добити лекцију од које се неће лако опоравити.
Од Фукујаме ка Хантингтону: крај либералне бајке
Фукујамина теза о „крају историје“ претпостављала је тријумф западне демократије и слободног тржишта као коначне форме људске организације. Свет је, према њему, требао да постане једна велика либерална пијаца. То се није догодило. Демократија је превазиђена и у њеној колевци и прелази у империјални коропративни политички поредак попут оног који је имао Рим некада крајем Републике која се улива у Империју.
Уместо тог демократског и либералног идеолошког и утопијског који реално никад и није постојао у том школском облику, обистинила се теза Семјуела Хантингтона: свет није један, већ мноштво цивилизација — кинеска, исламска, индијска, словенско-православна, западна — и свака игра по својим правилима. Глобализација више није униформа, већ арена. А у арени се не тргује — у арени се бори. А Запад и даље доминира над другима, а Запад води Америка и мора бити јединствен да би се изборио са ривалима. Стога Европа мора следити Америку па макар пропала што ће се пре или касније и десити. Али то неће бити ником важно јер живимо у постевропском свету којим доминирају америчке и глобалистичке структуре моћи.
Глобализација као арена цивилизацијског судара
Савремена глобализација није једнострана и праволинијска унификација како то замишљају сујеверни верници прогреса, већ динамика, драматика и цивилизацијска фрагментација. Битка се води на више нивоа – Америка побеђује на материјалном плану али на духовном можда изгуби као некада Римска Империја од религије Истока. Глобализација није површно и пропагандно схваћена конвергенција вредности, већ експлозија разлика и сукоби играча на глобалној сцени. Сви следе западну идеју глобализације али је свако види другачије у складу са својом историјом и културним кодом и зато игра своју геополитичку игру према својој верзији агенде. Сви су у једној игрици. Сви су у матриксу али сви имају другачије аватаре – улоге – задатке и моћи. Свет је хијерархијски али и у борби за моћ – глобалну моћ. Свет није мултиполаран – једна је идеја један је систем али је више играча – свет је Један али је подељен. Није мултиполаран али је мултицивилизацијски у коме све цивилизације прихватају западну парадигму као универзалну.
Запад више није једини у процесу глобализације – глобализација је постала глобална и усвојена и од других — Запад се бори да остане на кормилу. Његова доминација је изазвана, економски али не и вредносно суштински. Конфликт само око ресурса или територије, а глобализацију као идеју су сви прихватили као реалност нужност или као циљ историје.
Девиза новог света: сила, интерес, идентитет
У новој глобализацији нема места за неолибералну наивност. Идеолошка маска са глобализације је пала и она је показала своје право лице (но то не значи да неће доћи опет нека постнеолиберална идеолошка маска). Геополитика се вратила, али овога пута у комбинованој форми: сила интерес и идентитет.
Сила – јер моћ још увек одлучује ко пише правила. Отуда Трампова парола да направе Америку опет великом или моћном. То није тек његова предизборна парола већ идеја целе америчке елите која се прибојава да америчка моћ у следећим деценијама може толико ослабити да је може нека ојачала Кина победити. Интерес – јер државе више не траже заједнички добитак већ максимизацију сопствене добити. Идентитет – јер људи не желе да се растворe у глобалној култури, већ да очувају своје идентитете националне и цивилизацијске. То је накадашњи саветник и идеолог Трампа Бенон видео као очивање европског и белог идентитета америке који је угрожен мултикултурализамом и ривалским државама. То је и „ми смо Америка и ми смо Запад и ми морамо победити“.
Добродошли у доба хијерархијске глобализације
Ово је глобализација где Запад и даље идејни архитекта, али постоје и други глобалистички центри. Да пропадне Америка Кина би наставила своју верзију западне или америчке глобализације. Глобализација је постала глобална са локалним специфичностима али је и даље Запад доминантан. Тако данас САД, Кина, Русија, Индија, исламски свет, Латинска Америка — сви имају своје визије глобалног и глобалистичког поретка који је чедо Запада. Све иде са Запада али оперативно не постоји само један центар. Нема више полова, постоји једна хијерархија са различитим местима које у њој заузимају државе и цивилизације. Један софтвер али више локализација, један систем али више регионалних центара, једна идеја али више стилова.
Шта даље? Преиспитивање суверенитета и улоге нације
У глобализацији без рукавица, националне државе нису анахронизам већ поново кључни актери иако другачије схваћени у САД у односу на класичну националну идентификацију. Америка као „нација“ је заправо Америка као цивилизација ако се схвати да је европа американизована или Кина као „нација“ или Индија као „нација“. Суверенитет постаје светиња, а геополитичко мишљење нужност. Само они који мисле као државници, а делују као реалисти, могу преживети.
Историја се није завршила — она почиње поново. После идеолошког затупљивања буђење из матрикса је билно и повратак историје или повратак у историју може некима донети успон а другима пропаст. Глобализација није пропала — трансформисала се. Либерална илузија је пала, али вишеполарна стварност је ту. Ово је свет без глобалног поретка заснованог на правилима већ свет глобалне хијерархије засноване на моћи. Свет где ће побеђивати они који имају стратегију, културу снаге и способност за дарвиновску адаптацију. Добродошли у глобализацију без рукавица у свет глобализације о којој говоре империјалисти, о којој говоре пророци у апокалиптичном духу а не јалови филозофи који је умотавају у идеолошко украсно паковање. Добродошли у свет после неолибералне бајке у свет сурових геополитичких игара моћи и глади.
