Црногорска државност, уколико се посматра интегралистички, у склопу целокупне српске историје (што је уједно и једини исправни поглед на ово питање), одликује се, упркос дуготрајности свог постојања и карактера, ипак једном привременошћу које су били свесни сви њени владари од првих до последњих (српских) из династије Петровић-Његош
Пише: Никола Јовић
Црногорска држава је црпила свој легитимитет и разлог постојања искључиво ради два разлога; очувања српског идентитета и ослобођења и уједињења у једну српску државу.
Дакле, ако црногорска државност не следи ова два „државна разлога“, она нема право на историјске тапије над (неспорно српском) Црном Гором (Светигором, Дукљом, Зетом…), већ само над оним периодима фашистичке окупације, комунистичке диктатуре и милократије од 2006. године до данас.
Црногорска државност, уколико се посматра интегралистички, у склопу целокупне српске историје (што је уједно и једини исправни поглед на ово питање), одликује се, упркос дуготрајности свог постојања и карактера, ипак једном привременошћу које су били свесни сви њени владари од првих до последњих (српских) из династије Петровић-Његош.
Све је почело „после Косова“, тј. пада у турско ропство, што је дошло више деценија након Косовског боја 1389. године јер су српске земље у етапама освајане од стране Османлија.
Песнички, али такође и историјски утемељено, насељавање Црне Горе као прибежишта Срба од домета турског ханџара, описао је и Његош у свом „Горском вијенцу“, кроз стихове које изговара чувено Коло:
„Што утече испод сабље турске,
Што на вјеру праву не похули,
Што се не хће у ланце везати,
То се збјежа у ове планине
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету свободу.“
Дакле Црна Гора (некадашња Светигора) је постала привремено уточиште за све који су након пропасти српских средњевековних држава од Турака бежали у Турцима далека, мрска и страна брда и неприступачне високе планине. Чак и сама Његошева породица је пореклом из Босне, а у Црну Гору су дошли бежећи пред турским зулумом. И ту где су у средњем веку владали Властимировићи, Војислављевићи и бројни други, све док Немањићи нису ујединили готово све српске земље у једну државу, ту где је Иван Црнојевић међу последњима поклекао пред Турцима, ту је поново заблистала искра српске државности, крајем 18. века, која није била ништа друго него само фрагмент, делић некадашње свеопште српске државе.
О томе јасно сведочи и најпознатији и најумнији владар Црне Горе, Петар II Петровић Његош, који у писму Георгију Николајевићу, послатом са Цетиња 18. октобра 1850. године каже: „Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града.
Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта може слабији са силнијем, што може човјек, кад хоће, радити. Црна Гора је гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа јединци синови – све радо на жртву дава, само да остане непорочна чест прађедовска. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега.” Дакле и он сам признаје да је Црна Гора само један део, један „ћошак“ на развалинама некадашњег Душановог царства. Ако некоме ни ово није довољан аргумент да поверује да је Црна Гора (као нпр. и краткотрајна Српска Војводина 1848./1849. године, или српске устаничке територије у Босни и Херцеговини 1875-1878. године), постојала само да би очувала и сабрала у себи све више Срба и српског до коначног утапања у нову свесрпску државу којој би основа и центар била Србија и Београд као главни град, нека прочита у наставку главне компоненте уговора Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе, где је црногорска држава потписала да буквално пристаје на свој нестанак кад наступи настанак нове свесрпске државе.
Реч је о споразуму потписаном за време друге владавине кнеза Михаила у Србији (1860-1868.) и кнеза Николе (1860-1918.). Кулминација добрих односа ова два српска суверена јесте управо споразум о заједничкој војној сарадњи и уједињењу српских земаља, чији је формални назив „Уговор између Србије и Црне Горе од 23. септембра {5 октобра} 1866. године.“ Уговор је био тајне природе и конспиративног карактера. У име Србије је иступао пуномоћник Началника Министарства Иностраних Дела, Милоје Лешјанин, а у име Црне Горе војвода и сенатор Петар Вукотић.
Уговор се састојао од 12. чланова и његов садржај ћемо укратко изложити у наставку:
1. Заједнички рад на припреми устанка против Турске како би се читав српски народ у Турској ослободио од Турака и спојио у једну српску државу,
2. Књаз Црне Горе обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити са том великом државом, признајући кнеза Михаила за владаоца те свесрпске државе,
3. Уколико до таквог развоја догађаја дође, црногорском господару и његовој породици се гарантују књажевско достојантво и материјално збрињавање,
4. Свим становницима Црне Горе се уласком у ту државу гарантује статус исти као поданицима у Србији, исто важи и за војну и цивилну администрацију,
5. Оба кнеза су се обавезала на споразумевање са народима у Турској, да се придобију као савезници, зарад дипломатског пропагирања ове борбе,
6. Књаз Никола се обавезује да ће се у случају рата одазвати на позив Србије и ући у рат, а заузврат може очекивати од Србије помоћ и подршку,
7. Без договора са Србијом и без знања Србије, Црна Гора неће ништа чинити против Турака, нити у преговоре са турском улазити у случају избијања рата,
8. Уговор који је потписан има се држати у највећој тајности и почиње да важи чим се од стране оба владаоца потврди и потврдне се ноте размене, што се има учинити у Београду најкасније за три недеље.
Једини ко је у том периоду активно радио на раздвајању Београда и Цетиња јесте био турски султан и Порта у Цариграду, који су користили тешку ситуацију у којој су се обе српске државе налазиле да их додатно завади и поткупи те окрене једну против друге. У складу са тим је Порта поклонила Црној Гори „милиона ока жита“, а султан 250.000 гроша. Кад је султан примио црногорску депутацију питао ју је, да ли је Црна Гора имала, у последњем рату (1861. године, током новог похода Омер-паше Латаса на Црну Гору због помагања Херцеговачких устаника под командом Луке Вукаловића, где је једино руска интервенција спасила Цетиње од потпуне пропасти) , било каквог договора са Србијом, те је претио да ће он сам собом повести војску на Србију, ако се она макне, ако проба да уради ишта у војном смислу на корист својих сународника изван државе. Великаши турски су дражили, орхрабривали Црногорце да се окрећу против Србије. Ово јасно указује на то колико је Порта зазирала од добрих односа две српске државе те колико је (са правом) сматрала да је Србија главни генератор те сарадње и централна сила Балкана.
Што се тиче војне сарадње, она је постојала много пре потписивања војне конвенције у Венецији 23. септембра/5. октобра 1866. године. Примера ради, а у складу са неодвојивошћу турских притисака на Србију од њених ослободилачких активности изван државе, велику пажњу и протесте је код Порте изазвала војна помоћ Србије Црној Гори у виду шест топова, велике количине муниције за исте и једног српског официра да буде инструктор за исте. На састанку 7. марта 1866. године турски министар се „пожалио“ Јовану Ристићу (министру спољних послова Кнежевине Србије) да су до њега стигле вести о овој војној испоруци; тврдио је да су топови фабриковани у Крагујевцу, одатле послати на Топчидер па преко Аустрије су завршили у Котору. Србија је и пре и после ове испоруке Црној Гори слала помоћ у оружју, муницији, војним инструкторима, новцу, па чак и храни, када би у земљи била глад, што је нажалост често био случај.
За крај треба поменути и то да је црногорска државност дискредитована од стране последњег владара из династије Петровић-Његоша, краља Николе, који је тајно преговарао са Аустријом 1916. године о стварању „марионетске“ и проширене Црне Горе којом би наравно он владао, о склапању сепаратног мира са њом у тренутку када се српска војска у обе државе и даље храбро борила против три освајача истовремено, што говори да му је у том периоду одржање на власти било значајније од Српства, што се потврдило потписивањем капитулације исте године и непристајањем на уједињење 1918. године, чиме је дат „ветар у леђа“ трагичном и беспотребном „Божићном устанку“ и свему што је уследило. Част и достојанство овој династији је у великој мери вратио унук краља Николе, Михаило Петровић-Његош, који је одбио да преузме црногорски престо под фашистичким патронатом Мусолинијеве Италије, поступивши супротно од свог ђеда који је хтео владати чак и по цену потчињености Аустријанцима 1916., тј. Италијанима 1918. године. Стога је Подгоричка скупштина, као и друге скупштине српског народа у Војводини, Босни и Херцеговини итд. које су се одвијале у малтене истом периоду, где су народни представници гласали првенствено за уједињење са Србијом па тек онда улазак у југословенску државу, потврда исправности изнетих ставова и јасан путоказ за будућност.
А ако данашња (и свака наредна) држава Црна Гора неће служити као колевка и чувар српског имена (идентитета) до остварења оног зацртаног циља ослобођења и уједињења у једну, свесрпску државу, са седиштем у Београду (као највећем, најмногољуднијем и најзначајнијем српском граду), она нема право на оне историјске тапије које су чиниле црногорску историју од средњег века до данас. Она има право само на оне кратке периоде дисконтинуитета (фашистичка окупација, комунистички период и милогорски период од 2006. године до данас). А узев у обзир тренутни карактер и курс црногорске државе, она је нажалост ближа овим кратким и антисрпским, самоубиственим континуитетима него преовлађујућим периодима српског трајања и истрајавања на овим просторима. Стога је враћање Црне Горе њој самој, у окриље српског становишта, највиши задатак и национална мисија свих нас који се називамо Србима. За почетак, у културно-идентитетском смислу. А за даље, о том по том.
Ин4с
