Код свих новонасталих нација из Срба пост-1945. године, попут Црногораца, Бошњака, Македонаца код нас у титоистичкој Југославији или Украјинаца и Белоруса из Руса у Совјетском Савезу, постоји неколико елемената који објашњавају како је могуће да се направи код народа прелом у мозгу, без обзира на претке и наслеђе, и да се пређе на нови идентитет.
Први елемент је идеологија. Лењинистички поглед на нацију, који су преузели и југословенски комунисти (уз многе елементе схватања нација и националног инжењеринга наслеђених из Аустроугарске где је као личност формиран и сам диктатор), подразумевао је форсирање свих малих национализама на уштрб највећег државотворног народа (Руса и Срба) који су виђени као имеријални колонијални народ у случају Руса или као великодржавни буржоаски народ са снажним родољубивим сељаштвом у случају Срба. Комунистима, и марксистима уопште, потребан је друштвени сукоб јер ако га нема, њихова идеологија је бесмислена. Стога, осим класног сукоба власника средства за производњу (капиталиста) и радника, неговали су се и други сукоби, па и они засновани на национализму. Но код националистичких сукоба, национализам и афирмација новонасталог националног идентитета био је дозвољен и форсиран само код малих народа и само на уштрб народа који су виђени као експлоататори – Руса и Срба. Русима и Србима национализам, родољубље, православље, афирмација идентитета било је строго ограничено и добрим делом забрањено, повремено чак и кажњиво затвором или смрћу.
Други елемент јесу изоловани и мањински покушаји националне афирмације, често под утицајем страних сила који су се догодили пре саме комунистичке револуције. Ти догађаји се уздижу у небеса јер су потребни за стварање заједничке свести и наслеђа и ти догађаји уопште нису били проблем за комунистичке власти, чак и ако нису засновани на њиховој идеолошкој основи. Па се тако сви имају своје украјинске Козаке или Шевченково научно друштво, или активисте белоруске републике, или Божићни устанак и црногорске комите, или Крушевску Републику и ВМРО, или Хусеина капетана Гардашчевића ”змаја од Босне” и Ханџар дивизију, итд. То су људи и догађаји којима се дају митске димензије, чија тумачења и анализе у потпуности маше историјски контекст, њима се додају накнадна памет и елементи који не стоје и где се пренебрегавају непријатне чињенице или утицај непријатељски настројених великих сила или суседа. То су људи и догађаји који повезују новонастали национални идентитет у народног свести, то су темељи њиховог размишљања о независности и посебности.
Трећи елемент који омогућује стварање нових нација из корпуса великих историјских народа под комунистичким инжењерингом јесте локал патриотизам. Локал патриотизам није нужно позитивна особина. Ако у обзир узмемо Србе, на пример, због израженог локал патриотизма иначе врло лоше написане ”Књиге о Милутину” Данка Поповића која форсира национални партикуларизам, а не интегрализам, велики српски духовници Српска православне цркве износили су врло негативне оцене о њој. Ван Шумадије, Поповићев Милутин не воли да гледа, да брине и да мари, а Срби не живе само у Шумадији. Када се на постојећи локал патритизам накалеми нови национални идентитет подржан апаратом силе комунистичке тоталитарне државе, а који је заправо локалан попут рецимо црногорског, македонског или бошњачког, уопште није тешко замислити разлоге због којих се тај новонастали национални идентитет примио. Јер свако је поносан на свој завичај и регион. Ако се у обзир узме приступ Књиге о Милутину, и на Шумадији и локал патриотизму Шумадиниаца могао би да се накалеми нови идентитет да је неки тоталитарни систем на томе инсистирао. И Шумадинци (или убаци било који српски простор) су врло поносити људи са неким детаљима из прошлости који у погрешном тумачењу може да их доведе до погрешних закључака и свој локал патриотизам могу да подигну на ниво национализма новонастале шумадијске нације.
Четврти елемент је историјски. Ове отпадничке нације од великих историјских народа настају у тренуцима тектонских историјских поремећаја каква је комунистичка револуција у Русији 1917-1921 или у Југославији 1941-1945. У периоду мира и благостања, нема значајних националних гибања, наметања, репресије, оскудице, страдања. Прост податак да у време успостављања комунистичких власти и у Совјетском Савезу и у Југославији није било слободних и војноспособних односно немобилисаних или незаробљених мушкараца довољно говори о томе да није било некога ко би могао да се побуни против успоставе тог система, па самим тим и увођења нових идентитета.
И на крају пети елемент јесте примена директне или посредне силе. Ко је смео на попису 1948. у Црној Гори да се изјасни као Србин, а да се такав податак заправо поштује упркос директивама Милована Ђиласа, а затвори и гробља пуни противника? Ко је смео на Криму 1954. да протествује против преноса тог руског изразито важног полуострва из Русије у Украјину? Ко је смео да устане против Уредбе о променама презимена у СР Македонији када дође у полицијску станицу да добије личну карту и где му се прети отпуштању са посла, забраном школовања, ускраћивањем здравствених услуга ако се остане у српском идентитету некадашње Вардарске Србије, колевке четништва и епицентра немањићке државе? Ако се најугледнији босанско-херцеговачки муслимани смртно плаше свог останка у српском-муслиманском идентитету док живе у Сарајеву или другде у БиХ све док се не преселе у слободноумни Београд попут Меше Селимовића или Емира Кустурице, како ли онда пролазе српски муслимани који нису тако познати и угледни?
Не наседајте никада на комунистичко-лењинистичке-титоистичке нус појаве попут новонасталих народа са годином почетка 1945. (1917). Црногорска, македонска и бошњачка историја почињу Авнојем и 1945. годином. Све пре тога је српско, па чак и негативни догађаји или достигнућа.
Извор: ФБ страница Историја Срба