Да ли ће СПС обојити револуцију?
Аутор: Ђорђе Стојковић
Од 1945. до 2000. године, непрекидно је Партија (социјалисти као правни наследници) била та која је имала монопол на комуникацију Србије са светом – дипломатијом, обавештајним службама, медијима итд. Партија је задржала ту тековину да увек говори у име Србије, као да Партија и држава нису два одвојена појма у вишестраначју.
Зато се Ивица Дачић радовао као прасе које је преживело Божић када су га негде 2012. скинули са црне листе непожељних особа у САД, као припадника Милошевићевог злочиначког режима. Коначно је Партија успела да проговори у име Србије и са Америком, после година ћутања. Са Мајчицом Русијом никад није престајала Партија да говори, па је тако „Спутњик на српском“ кандидовао Ивицу за прву Вучићеву владу 2014. текстом „Дачић плеше између капи кише“, где је Дачић нахваљен као политички балетан.
С једне стране Партија је шапутала Американцима приликом Дачићевих посета ФБИ-ју и другим полицијским структурама, у својству министра полиције; а с друге стране Партија је телима бранила НИС и Југорозгаз од инсистирања Американаца да се национализују и Руси отерају.
Када само једна групација људи шапуће свима – и на Западу и на Истоку – онда је могуће да у економски подељеној земљи та групација узурпира управљање свим државним капиталом. Тако настаје дубока држава.
За комунистичке земље нормално је да се политичка моћ прелије у поседовање капитала, док је за западне нормално супротно: да се поседовање капитала прелије у политичку моћ. Пример за прво је стварање тајкунске олигархије у Русији и Србији, док је за друго очигледан пример Трамп – милијардер који је уз помоћ Маска, другог милијардера, дошао на власт.
Тајкунска олигархија опаснија је од милијардера који су дошли на власт, јер тајкуни знају да су капитал акумулирали доласком на власт и да је губитак власти погубан за задржавање капитала. Милијардер који је из бизниса дошао на власт очигледно жели да остави траг у историји, а не да акумулира капитал.
Дубока држава СПС увек је знала када треба да промени страну и задржи акумулацију капитала. То се видело после револуције 5. октобра 2000. У јавним предузећима попут Рударског басена „Колубара“ СПС није био само неколико дана на власти. Када се прашина слегла, дубока држава СПС – чија је полицијска сила била Служба државне безбедности – дошла је и измирила политичке субјекте у „Колубари“, устаничком леглу побуњене Србије. Иако су демократе преузеле главне функције управљања предузећем, сваки заменик и комплетан средњи менаџмент остали су социјалисти. Као круна помирења дошао је божићни турнир у фудбалу, где је фудбалски тим Демократске странке и Отпора играо против тима Социјалистичке партије.
Знам шта причам – био сам у Отпору. Иако сам имао 17 година, нисам се слагао с тим да социјалисти треба да постоје. Мене, као и већину дечака који су били ту, нико ништа није питао у вези с тим, али ми ту нисмо хтели да с њима играмо лопте. Већи део нас био је ту јер су нам родитељи били опозиција Милошевићу, па су нам родитеље локални социјалисти држали на списковима за одстрел. Да је Милошевићев режим преживео, они би нам родитеље елиминисали.
Социјалисти су размишљали на тим фреквенцијама и били су убеђени да свет око Србије не постоји. Имали су свој криминални микрокосмос у коме су одлучивали о животу и смрти. Социјалисти су наставили своју владавину кроз дубоку државу и код Коштнице, и код Тадића, па и код Вучића.
Међутим, сада су акумулирали експоненцијално већу количину капитала него што су могли деведесетих. Оно што су тада украли од инфлацијом и ратовима измучене Србије прави је ситниш за оно што су украли од Србије која је у стању да се задужује на иностраним тржиштима капитала. Овај пут знају да решење није пуцање у народ, јер ће они којима шапућу запленити средства у западним банкама – баш као Додику, па је одмах одустао од авантуризма у Босни.
Комунисти су изашли из свог пројектованог мехура деведесетих, где су били острво у океану, и увидели благодети постојања других континената и њиховог банкарског система.
Приметно је већ месецима како опозициони инфлуенсери на Твитеру покушавају да рехабилитују социјалисте – не само кроз лик Бранка Ружића, већ и Ивице Дачића. Тако је новинарка Биљана Лукић написала на Твитеру како су из СПС третирали Вулина као будалу по заслузи и да је Дачићеваа срамота протеривање Северине, гдје је показао господство, тако нешто.
Ја сам јој написао своје искуство са социјалистима у Лазаревцу, гдје су целе породице држали на списку за стрељање – чак нам је то и саопштио повереник СПС. На шта је Биљана Лукић одговорила: „Не пада ми на памет да браним социјалисте, но оно што сте написали нема везе с темом мог твита.“ Очигледно човек може да буде господствен, џентлмен и частан када прави спискове за стрељање људи који су за демократију? Ево, немам речи.
После „5. октобра“ социјалисти су у „Колубари“ увукли људе из ДОС-а и Отпора у своје криминалне приче тако што су уговоре за послове друштвених фирми – у којима су још били неспорна власт – пребацивали на приватне фирме ових из ДОС-а. Неки којима је требало запослење одмах су запошљавани на фиктивна руководећа радна места у Колубари, а неки су отишли у Државну безбедност. Свако битан био је намирен.
То је тако потрајало и на републичком нивоу, где је председник Републике Србије био Милан Милутиновић, Милошевићев преговарач из Рамбујеа са Кристофером Хилом. Милутиновић је био предусретљив још у Рамбујеу према Западу и НАТО-у, те је сведочио за ББЦ како је нуђено Хилу да Србија уђе у НАТО ако они већ желе базе у Србији. Тако предусретљиви Милутиновић изгур’о је до краја свој мандат на месту председника Републике.
Углавном су сви социјалисти делили судбину Милутиновића: ако неки и нису били на главним директорским местима, задржали су се као заменици и средњи менаџмент. С тих оперативних места наставили су да краду за своју дубоку државу, али и за нове господаре из ДОС-а. Милошевића су издали и испоручили – без много буке.
Ситуација данас у „Колубари“ неодољиво је пресликана као она после „5. октобра“, иако се нова револуција још није десила. СПС се понаша проактивно, имајући у виду претходно искуство. У тишини директори из СПС деле добро плаћена радна места и измишљају нова руководећа за опозиционаре који протестују на улицама. Заузврат добијају обећања да ће бити заштићени у новом поретку и да ће њихова машинерија дубоке државе наставити несметано да ради. Овај пут Партија не асимилује после револуције, него пре него што се она деси. Може се рећи да СПС-ова дубока држава боји нову револуцију.
