Да ли је Србија претполитичко или постполитичко друштво, да ли смо на погрешној страни историје и да ли је неолиберализам заиста пропао?

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Filip Kanlif

„Србија концентрише политичке трендове који су у другим земљама присутни али мање очигледни. То је највидљивије у покушају Александра Вучића да у својој политичкој персони споји популизам и технократију. У другим државама често виђене као конкурентске, у српском случају популистичка и технократска политика спојене су у једном политичару.“

Филип Канлиф

Филип Канлиф

Филип Канлиф (Philip Cunliffe) је професор међународних односа на Универзитету у Кенту у Великој Британији. Већ неколико година све засићенију понуду алтернативних медија који се баве политиком чини бољом захваљујући учешћу у јединственом, помало ексцентричном подкасту о светској политици „Aufhebunga bunga„, који води са својим колегама Алексом Хочулијем (Alex Hochuli) и Џорџом Хором (George Hoare).

Овај тројац анализира политичка дешавања широм света на начин који уважава локалне специфичности, што је нажалост ретка ствар у пољу којим доминирају анализе базиране на англоамеричком светоназору. Своје погледе уобличили су у књизи Крај краја историје (The End of the End of History) сецирајући политичке трендове у смирају неолибералне ере.

Њихова књига, поред тога што посвећује цело поглавље Силвију Берлусконију и променама које је увео у италијанску и светску политику, фокусира се на политику у постидеолошком свету у коме живимо већ 30 година. Канлиф и колеге разматрају развој постхладноратовске „постполитике“, оличене са једне стране у популарном цинизму деведесетих а са друге у опредељењу ка постидеолошкој технократији, и анализирају карактеристике актуелне „антиполитике“ која је заменила „постполитику“ активизмом растућег броја самопрокламовано „неполитичких“ покрета, било еколошких било оних који се залажу за равноправност разних мањинских група.

Пре Краја краја историје, Канлиф је објавио књигу Нова двадесетогодишња криза: Критика међународних односа 1999-2019  (The New Twenty Years’ Crisis) у којој сагледава протеклих двадесет година као кризу либералног приступа међународним односима.

У овој књизи, Канлиф се залаже за реалистички приступ анализи међународних односа, у складу са погледима Едварда Халета Кара (E. H. Carr). Књига је донекле и омаж Каровој утицајној књизи из 1939. Дведесетогодишња криза, која је анализирала међународне односе од Версајског уговора до немачке инвазије на Пољску.

Пратећи Хегелову познату опаску о томе како „Минервина сова полеће у сутон“, Канлифова анализа нам може открити доста о заблудама које је постхладноратовско доба „краја историје“ донело што на светском што на локалном нивоу, али нам можда може и показати куда даље.

У разговору са Канлифом фокус је био на темама најрелевантнијим за Србију: од тога зашто популистичка антикорупцијска политика не мора бити најбоље решење за једно друштво, до тога да ли је Србија заиста на „погрешној страни историје“, како су неки од страних дипломата волели да одреде нашу међународну позицију.

Специфичност вашег подкаста и књиге Крај краја историје је то што имају глобалну перспективу али се баве и специфичностима појединих земаља, а не фокусирају се само на „англосферу“. Иако је у Србији уобичајено мишљење да смо у поређењу са Западом заостали у погледу друштвених и политичких збивања, многи од начина на који се овде политика води делују врло близу ономе што описујете као савремену „антиполитику“: од неповерења јавности у политичаре, преко популарности политика које се фокусирају на уска питања (урбанизам, природна средина), па чак и до „технопопулистичког“ начина владавине. Да ли мислите да удаљеност земаља од глобалних центара доводи до споријих промена, или мислите да је Србија ту донекле изузетак?

Ваше питање је занимљиво. Једна од премиса нашег подкаста јесте да је Италија, која је у контексту историје Западне Европе перифернија држава од рецимо Француске или Немачке (а од уласка у Еврозону и све перифернија) – „земља будућности“.

Наиме, упркос заосталости у односу на земље Западне Европе, Италија је током деведесетих увела модерне политике у Европу, и то након скандала „tangentopoli„. Тадашња истрага корпуцијских токова у врхушки италијанске политике најпре је довела до фрагментације старог политичког система базираног на подели на левицу и десницу, онда до пораста плутократског популизма предвођеног Силвијом Берлусконијем, затим до покушаја левице да га збаци и субвертира правним а не демократским средствима, за чиме је следио пораст технопопулизма у облику побуњеничких покрета попут „Пет звездица“ (Movimento 5 Stelle) и „Лиге“ (Lega Nord), и, коначно, наметање неизабраних технократских влада од стране Европске уније.

Изложба „План Б“ о италијанској историји од 1956. до 1993. године кроз предузетничку биографију Силвија Берлусконија, Милано, септембар 2021.

Изложба „План Б“ о италијанској историји од 1956. до 1993. године кроз предузетничку биографију Силвија Берлусконија, Милано, септембар 2021.

Дакле, пратећи логику овог примера, једна релативно периферна земља имала је велику концентрацију многих ретроградних али одређујућих политичких догађаја нашег доба: технократску владавину, економску стагнацију и популистичке побуне које јачају а не руше технократску власт. Чини се да данашња српска политика показује сличну тенденцију – концентрише трендове који су у другим земљама мање очигледни.

Мислим да је то највидљивије у покушају Александра Вучића да у својој политичкој персони споји популизам и технократију. Политички трендови који се често у другим државама наводе као конкурентски, у српском случају спојени су у једном појединцу. С једне стране, Вучић тврди да непосредно заступа национални интерес Срба насупрот корумпираним интересима, што чини његову популистичку страну, а с друге стране он жели да уђе у ЕУ и обећава већу ефикасност и модернизацију на државном нивоу, што је његова технократска страна.

Антиполитика данас

Једна од тврдњи у Крају краја историје јесте да су антикорупцијске политике увод у оно што називате антиполитиком“, а која се може завршити или у аутократији или у постполитичкој меритократији. У оба случаја следе пасивизирајући и донекле недемократски исходи. С обзиром на то да је борба против корупције популарна политичка тема у Србији још од деведесетих, шта бисте рекли да друштво попут српског може учинити да боље усмери овај политички „инстинкт“?

Политика борбе против корупције је замка и мислим да то српска историја од распада Југославије сваки пут изнова доказује.

Филип Канлиф

Филип Канлиф

Антикорупцијска политика је врло привлачна јер се чини да грађанима нуди бег од владавине саможивих елита и наду у обнову. У Србији антикорупција даје право народном разочарању у доминацију похлепних тајкуна који се богате, док обични људи бивају све сиромашнији и угроженији, или, у најбољем случају, стагнирају у животном стандарду. Међутим, антикорупција такође и појачава антиполитичка осећања. Кампање утемељене на борби против корупције рађају морализирајуће становиште да су сви појединачни интереси сумњиви, да је сва репрезентативна политика у суштини корумпирана, и подстичу бираче да траже људе са стране и „надполитичка“ средства за решавање својих фрустрација.

Тиме се ојачавају популистички аутсајдери, који обећавају много али мало могу да ураде, као и неизабрани део власти – извршна власт, судство, регулаторне и технократске агенције са посебним овлашћењима и, наравно, наднационалне институције попут ЕУ. Ове технократске институције наводна независност и одвојеност од демократске контроле чини подложним да буду ухваћене у канџе богатих елита и укорењених економских интереса – што значи да се проблем само удвостручује, а не решава. Брисел је познат као већа „мочвара“ корпорацијског лобирања чак и од Вашингтона. Не може се напредовати осим кроз демократску политику, која укључује сва натезања и преговоре око задовољавања потреба различитих скупина, укључујући и њихове материјалне интересе.

Још један тренд на Западу који је све присутнији у Србији јесте „зелена политика“, будући да смо земља која је у процесу реиндустријализације, а зависи од експлоатације угља и планира да крене да рудари литијум. Како видите будућност зелених“ на светском нивоу?

Нажалост, мислим да „зелени“ имају врло јаку будућност. На много начина зелена политика у идеологији једноставно потврђује геополитички и економски fait accompli с краја Хладног рата – раширену деиндустријализацију широм Еуропе, како у такозваном деиндустријализованом „појасу рђе“ (Rust Belt) унутар западних држава, тако и на просторима бивше Југославије, бившег Совјетског Савеза и већег дела источне Европе, с делимичним изузетком оних земаља које су имале користи од проширења немачке производње, нпр. Пољске, Мађарске, Чешке…

За снажно повећање привредног раста и продуктивности базираним на технолошком напретку не може се избећи модерна индустрија, а зелени идеали – који су још увек снажно фокусирани на смањење раста, сузбијање масовне потрошње и животног стандарда – нажалост не пружају оквир за ову врсту напретка.

„Господе, помози ми да преживим ову смртоносну љубав“, рад Димитрија Врубеља на Берлинском зиду

С обзиром на економску девастацију и стагнацију коју је Србија преживела у последњих тридесет година, мој став је, генерално говорећи, да све што подиже привредни раст, побољшава инфраструктуру и подиже животни стандард треба поздравити – а ако рударство литијума нуди ту могућност, требало би да буде добродошло.

Политичка носталгија

Ваш опис „синдрома колапса неолиберализма“ (НОБС) подсетио ме је на став југоносталгичног дела српске елите који већ неколико деценија не може да прихвати тренутну политичку ситуацију и воли да се повлачи у носталгију, као и на готово изумрлу српску монархистичку елиту која је такође волела да се враћа у сећања на време од пре Другог светског рата. По чему се слом неолиберализма разликује од слома било којег другог система у ком долази до замене елита?

Паралела између НОБС-а и југоносталгије је фасцинантна и није ми пре падала на памет. Ја разумем да је југоносталгија најјача међу „југобумерима“ (припадницима генерација рођених у СФРЈ између 1945. и 1965), а да је међу млађим генерацијама више реч о хипстерској афектацији. На Западу НОБС је више болест миленијалаца (оних рођених после 1980) и генерације X (оних рођених шездесетих).

НОБС је скраћеница за оно што смо ми у свом подкасту назвали „синдром колапса неолиберализма“ (Neoliberal Order Breakdown Syndrome), а односи се на све психолошке поремећаје до којих је дошло када су се либерали и левичари показали неспособним да прихвате политичке промене након референдума о Брегзиту и избора Доналда Трампа за председника САД 2016. године. Један од симптома овог поремећаја биле су све врсте апсурдних маштарија, попут оних да су руски „ботови“ изазвали Брегзит или катапултирали Трампа у Белу кућу. Брегзит и Трамп су означили политички слом неолиберализма, укључујући сузбијање глобализације кроз трговинске ратове и обнављање интереса за индустријску политику.

Слом неолиберализма убрзала је затим пандемија, која је појачала улогу државе у управљању привредом, као и потребу за поновним успостављањем критичних добављачких линија на сопственој територији и показала да друштво ипак зависи од радничке класе. Покушај да се сва производња пресели у Кину је очито заказао, с обзиром на то да се друштвом не може управљати путем Zoom састанака. И даље су вам потребни људи да гаје храну, производе робу, врше доставу и транспорт итд.

Оно по чему се слом неолиберализма разликује од других системских сломова јесте то што се догодио независно од било које значајне системске алтернативе или политичког изазова постојећем поретку, што постојећим елитама и институцијама даје доста слободног простора не само да обуздају темпо промена и наметну ауторитарне експерименте попут режима забране кретања (због ковида), већ и да се сналазе на разне начине – што је евидентно у масовним програмима квантитативног попуштања које спроводе централне банке широм света.

Људи који су подлегли НОБС-у у погледу животног искуства слични су вама – чини се да је то „болест“ која напада високообразоване људе с глобалним погледом, независно од њихових идеолошких уверења. А ипак, ви и ваше колеге из подкаста делујете отпорним на тај синдром. Шта мислите да вас је учинило отпорним на НОБС?

Бар када говорим у своје име, мислим да ми је то што сам напола Србин (мајка ми је Српкиња) помогло да не подлегнем НОБС-у. Уосталом, врло је тешко уклопити распад Југославије и српску политику у последњих двадесет година, од свргавања Милошевића наовамо, у причу о поступном побољшању, политичкој стабилности и економском просперитету. То што се тако мало побољшало у Србији од рушења Милошевића разоткрива празнину неолиберализма у Србији, али и шире на Балкану.

Србија на крају краја историје

У вашој недавно издатој књизи Нова двадесетогодишња криза, одабрали сте агресију НАТО-а на Југославију 1999. као један од кључних догађаја у савременој глобалној политици, с обзиром на то да је она инспирисала потоње кампање у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији, у односу на које бомбардовање СР Југославије привлачи много мање пажње у западним медијима и академским круговима. Мислите ли да ће се питање Косова и питања природе суверенитета које је агресија НАТО-а 1999. отворила, добијати на значају у наредним годинама?

Косово се, како кажете, занемарује, јер је у то време међу западним елитама тај случај био далеко мање контроверзан од Ирака и других сукоба. И то упркос чињеници да је „косовска кампања“ била врло слична овим каснијим кампањама и установила политички и правни темељ за њих.

Косовски рат био је ваздушна кампања под вођством Запада подржана од стране њима лојалних снага на терену (ОВК у случају Косова), што је касније виђено у Либији и Сирији (с исламистичким снагама).

Затим, Косовски рат се водио независно од става Савета безбедности УН-а (као и у случају Ирака), а под покровитељством НАТО-а (исто као и Авганистан и Либија). Већина западних коментатора и даље одбија да интервенцију на Косову види као политичку, војну и правну претходницу ових сукоба јер не желе да дубље завире у корене својих пропалих „Вечних ратова“ које су толико дуго подржавали, а против којих су се сада окренули.

Весли Кларк у седишту НАТО у Бриселу 1999.

Весли Кларк у седишту НАТО у Бриселу 1999.

Што се тиче самог питања Косова, мислим да спор између Београда и Приштине никада неће бити смислено решен све док дотичне владе не буду биле вољне да постигну међусобни споразум који је независан од Западних држава. Нико од њих то не жели да учини, јер обе стране још увек имају фиксацију на улазак у ЕУ, упркос томе што је ЕУ тако брутално малтретирала сопствене балканске чланице попут Грчке (да не причамо о балканским земљама које нису чланице).

Недавне граничне напетости између Србије и Косова изричито су осмишљене да би се Западне силе увукле дубље у овај конфликт. То је посебно упечатљиво у поступцима косовског премијера Аљбина Куртија, који себе представља као антиимперијалистичког националисту који се противи наметнутом Западном протекторату над Косовом од 1999. године, али повлачи потезе којима тежи да осигура покровитељство и заштиту Запада. Нажалост, мислим да ће политика тражења заштите, а не политика суверенитета, још неко време превладавати на Балкану.

Следећи мисао Е. Х. Кара, ви жестоко критикујете либерални утопијски“, готово телеолошки, поглед на међународне односе. Често понављана критика геополитичке позиције Србије, коју је изрекао бивши амбасадор САД када Србија није следила америчку политику према Венецуели, јесте да смо на погрешној страни историје“. Да ли мислите да је српско балансирање између Кине, САД, ЕУ и Русије одрживо?  

Често упада у очи то што у толико расправа о ситуацији у бившој Југославији свако показивање сопственог интереса бива одмах од стране Западних коментатора и политичара одбачено као наказно и „националистичко“.

Тај став више говори о њиховом либералном космополитском погледу, самоуверено исказаном док седе на врху глобалног система, него о ситуацији у локалној политици. Из перспективе ЕУ, НАТО и невладиних организација, увек је било незамисливо да постоји било какав смислени или аутентични политички интерес који би се разликовао од њиховог. Свака политика која није у складу с Бриселом и Вашингтоном била је одбацивана као националистичка, егоистична, ограничена, назадна, регресивна, примитивна – док је њихова увек била просветитељска, алтруистичка, експанзивна и софистицирана. Такво гледиште мање је уверљиво у доба подигнутих геополитичких тензија и након Трампове политике „America First“ (Америка на првом месту – прим. аут.), колико год он није успео да је спроведе у дело.

Комеморативни самит поводом 60 годишњице од одржавања првог Самита Покрета несврстаних, Београд 11. октобар 2021.

Комеморативни самит поводом 60 годишњице од одржавања првог Самита Покрета несврстаних, Београд 11. октобар 2021.

Што се тиче политике балансирања, вреди нагласити да она има дугу традицију у Србији и да то није случајно. Равнотежа између Истока и Запада била је политика Титовог режима, па чак и либералне владе Бориса Тадића, која је обележила педесету годишњицу оснивања Покрета несврстаних 2011. године. Овај континуитет говори о чињеници да је реч о изразито разумној политици за државу величине и положаја какве има Србија, како би се избегло потпуно потпадање у бриселску орбиту. Ако је могуће користити своје историјске везе како би се стекла већа политичка аутономија, на томе би требало радити. Мислим да је политика балансирања потврђена успехом Србије у набавци вакцина из Москве и Пекинга, као и Фајзера из Немачке.

Чекајући нови рат

Како видите да ће САД и остатак Запада пројектовати своју моћ у наредним годинама, а након Авганистана?

Мислим да ће сваком председнику након Бајдена, можда чак и самом Бајдену, након Авганистана бити готово немогуће не укључити се у неку окрутну, празну и перформативну демонстрацију америчке моћи како би поновно успоставио амерички кредибилитет и потврдио право и способност Америке да нападне где год и како год она одлучи: нападом из ваздуха, дипломатијом крстарећих ракета, коришћењем специјалних јединица итд, уз, наравно, избегавање употребе копнених снага. Сетите се ваздушних напада Била Клинтона на фабрику лекова у Судану 1998, апсурдно правдану аргументом да је она производила нервни агенс VX, а како би се одвратила пажња од Клинтоновог импичмента.

Такође, очекујем да ће САД вероватно наоружати и подржати антиталибанске џихадистичке снаге у самом Авганистану, попут Исламске државе Корасана. Доћи ће у искушење да то учине како би се осветили талибанима, затим да би поткопали било какву кинеску корист која би проистекла из сарадње с талибанима и како би САД могле да Авганистан претворе у базу за антикинеске џихадисте у Синђану. САД су се дуго ослањале на џихадисте, чак и ако су се неки од њих – попут Осаме бин Ладена – одметнули. Ово ослањање на џихадизам виђено је од Авганистана 1980-их, преко Босне 1990-их, па до Сирије сада. Мислим да се ниједна америчка администрација неће лишити својих џихадистичких савезника.

Талибанска патрола у Кабулу, 29. септембар 2021.

Талибанска патрола у Кабулу, 29. септембар 2021.

С обзиром на то да сте у исто време члан традиционалне академске заједнице, али и живахног света подкаста и Твитера, како видите однос између та два света? Да ли су интернетске политичке расправе и идеје које оне рађају релевантне у стварном животу“?

Често је случај да су дискусије на подкастима и, нажалост, чак и на Твитеру, доста занимљивије од оних које се тренутно воде у академским круговима. То је само делимично повезано с дугим циклусима и кашњењима у академском издаваштву. Доста битнија чињеница је да академско издаваштво болује од истих бољки које су задесиле и академски живот у последњих неколико деценија.

У једну руку, академска заједница је све ужа и специјализованија, док, у другу, она је такође све езотеричнија и тајанственија и у теоријском и у методолошком смислу, а све у функцији потврде и заштите посебне привилегије сопственог „свештенства“ које се очајнички држи симбола свог друштвеног статуса док је суочено с олигархијском моћи с једне стране, и све скептичније шире јавности с друге стране. Стога су, уз све њихове мане, подкасти и Твитер омогућили изједначавање и демократизацију интелектуалне расправе. Неке од најбољих дискусија у које сам био укључен, било академских, било неакадемских, биле су на подкастима.

С обзиром на наклоност вашег „Augfhebunga bunga“ подкаста према Силвиjу Берлусконију, да ли мислите да би неко од садашњих светских лидера могао заузети његово место у вашим срцима?

Никада! Силвио је незамењив.

ОКО магазин

 

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас