Термин „ћаци” се, без обзира на своје отворено расистичке конотације, последњих месеци одомаћио у говору (лево)либералне опозиционе јавности. Као што либералима и њиховом левом прикључку нису сметали украјински нацисти, тако одједном у употреби термина „ћаци” либерали виде само обичну, невину шалу. То што се људи означени тим именом директно означавају као животиње, то што им се (д)оставља храна за псе, све се карактерише као невина шала, једна духовита играрија.

Не треба трошити много речи на то да се овде ради о једном очигледном случају расизма. Шта је друго расизам него означавање другог као нехуманог или субхуманог, као дивљака или као животиње. Идеја дивљака, конститутивна за у суштини расистичко саморазумевање Европе као цивилизоване, управо је моделована по лику животиње, јединке која није изашла из природног стања. Што се тиче „ћаци” „шале”, не треба заборавити да је овде реч о јавном простору националних димензија. Штавише, ради се о говору који је постао, у виду слогана „ко не скаче, тај је ћаци”, главна крилатица протеста, знак распознавања демонстраната и оних који то нису.

Оно на шта треба обратити више пажње јесте, заправо, постојање две врсте антирасизма. У ономе што следи често се заједно користе речи „расизам” и „антирасизам”, те је потребно обратити пажњу на то где се у овом тексту користи реч „расизам”, а где „антирасизам” (као и њихове изведенице). По мом уверењу, није реч о мањакавости писања, него о “замршености” саме ствари.

Расистички антирасизам

Први антирасизам долази од идеологије људских и грађанских права, доминантне идеологије цивилног сектора. Тај антирасизам, рецимо то укратко, чисто је моралистичког карактера. Он расизам као такав не доводи ни у какву директну везу са идејом класне експлоатације и доминације, а што је значајније, још мање са идејом колонијалне и империјалне доминације и експлоатације. Функција тог антирасизма је више него цинична: тај расизам је директно у функцији колонијалне експлоатације и доминације, и он је, по својој природи, расистички.

Расистички антирасизам била би синтагма која најбоље описује ову прву врсту антирасизма. По свом лику антирасистички, он је по свом правом смислу и својој стварној функцији расистички: унутар тог дискурса, означити другог као расисту значи означити другог као примитивног и дивљег, и корелативно, означити себе као цивилизованог и питомог.

Та разлика, по саморазумевању цивилизованог и питомог антирасисте, мандатира овог антирасисту за службу цивилизатора и тутора примитивних и малолетних расиста. Рецимо узгредно да грађански расизам има двоструко усмерење: према споља и према унутра. Према унутра, уперен ка сопственом народу (у земљама првог света) и према споља, усмерен на колонизоване народе (земље) које треба цивилизовати. Резимирано, са једне стране, овај антирасизам јесте чисто морализаторски: а) у људском бићу (ближе одређеном као грађанину, индивидуи) види вредност по себи – дакле, у једној грађанској апстракцији препознаје врхунац добра, и б) на себе преузима прерогатив тутора у сваком смислу.

Није реч само о нарцистичком ставу моралне вертикале, него и о арбитрарном, самозваном и искључивом преузимању улоге цивилизатора на себе и, последично, о агресивном и дехуманизујућем третману примитивног другог. Узгред, тзв. „wоке” идеологија представља само екстремну форму ове врсте антирасизма.

Комплемент грађанског расистичког антирасизма колонијалног карактера, свакако је грађански ауторасизам аутоколонијалног карактера. О томе се много писало код нас. Тај феномен се у домаћој средини обично, и исправно, означава као аутошовинизам, будући да грађански ауторасизам аутоколонијалног карактера код нас има форму антинационализма. О расистичком и колонијалном карактеру антинационализма већ сам доста писао, па не бих даље трошио овде речи на ту тему.

Антиколонијални антирасизам

Са друге стране стоји антирасизам, који у расизму препознаје колонијалну и империјалистичку функцију. То није антирасизам који види вредност по себи у грађанској индивидуи и, корелативно томе, служи означавању колонизованог као примитивног ради његовог цивилизовања (прва врста антирасизма). Напротив, то је антиколонијални антирасизам који види дубоку везу између грађанске свести, са једне, и расистичког става, са друге стране.

Грађанска свест као таква јесте расистичка – грађанска свест колективног Запада, рецимо то узгред, јесте расистичка у једном потенцираном смислу у односу на генеричку грађанску свест. Управо зато што препознаје везу расизма и колонијализма – колонизаторску функцију расизма, па имао он и антирасистички лик – антиколонијални антиграђански антирасизам има еманципаторски карактер. Штавише, он је неопходно идеолошко оружје у борби против сваког облика колонизације. Укратко, антиколонијални антирасизам није самосврховит, није циљ сам по себи, већ оружје у борби за слободнији свет веће једнакости.

Важно је разумети да је управо грађански расистички антирасизам кооптирао, или је бар то покушао, идеју антирасизма као таквог и схватио га као своју ексклузивну надлежност. Пре свега путем идеолошког апарата цивилног сектора, али и преко идеолошких апарата „независних” масовних медија. Корелативно томе, тај грађански антирасизам, доминиран идеологијом људских и грађанских права, иако по свом дубоком смислу расистички, схватио је себе као јединог правог борца против расизма и притежаоца антирасизма као таквог. Рецимо, покрет Блацк Ливес Маттер представља очигледан случај кооптирања еманципаторске, антирасистичке борбе од стране (унутрашње) колонијалног, антицрначког, антирасистичког расизма. У том кооптирању идеје расизма грађански антирасизам настоји да потисне (или бар да контролише) аутентични, еманципаторски, антиколонијални антирасизам. Једна од главних мета напада антиграђанског, антиколонијалног антирасизма, стога, управо би требало да буде покушај те кооптације. Овај текст, по саморазумевању, даје допринос управо критици те кооптације и покушају борбе за аутентични антирасизам.

Резимирано, постоје две врсте антирасизма. Једна је морализаторског карактера и цинично стоји у служби „цивилизовања”, заправо колонизовања, дехуманизованог – путем означавања као примитивног расисте – другог. Друга врста антирасизма је антиграђански антирасизам еманципаторског карактера, који показује класне и империјалистичке корене грађанског антирасизма.

„Ћациленд”: спрега расистичког антирасизма и ауторасизма

После овог дужег, неопходног теоријског екскурса, вратио бих се самом термину „ћаци”. Многи не разумеју да није проблем само у томе што је тај термин пар еxцелленце расистички. Он је, заправо, само симптом чињенице да је актуелна грађанска и студентска борба кренула путем обнављања старе поделе грађана на прву и другу Србију. Сада у модификованом лику, лику цивилизованих грађана и примитивних „ћација”.

Дакле, прави проблем са употребом потоњег термина је у томе што је његов референт – екстензија тог појма, да кажемо логички, тј. оно што тај појам означава, много шира од „шачице” привремених житеља Пионирског парка, каква год била њихова класна и образовна структура и колико год их било. Напротив, права екстензија – оно што се њиме означава – тог термина јесте народ у најширем смислу те речи. То нису само „студенти 2.0” или „батинаши”.

Термин „ћаци”, много шире од тога, означава примитивног, дивљег, животињског житеља ове земље. Житеља који није достигао ниво грађанске индивидуе, суб- и не-грађанског житеља, житеља који нема чак ни функционалну писменост (пише „ћаци” уместо „ђаци”), схваћену као привилеговани знак цивилизованости (ако ниси писмен, не можеш да будеш грађанин). Као у некој врсти “природног стања”, тај становник живи у свом природном „хабитату”, далеко изван оквира демократских институција. Његов модус вивенди не одиграва се унутар оквира правне државе. Он пребива у законима нерегулисаној дивљини.

Отуда репортаже о „Ћациленду” у форми емисије „Опстанак” (популарно научно-природњачке ТВ форме) нису ни случајност ни невина шала. Оне сведоче о саморазумевању демонстраната као цивилизованих и њиховом разумевању (непријатељског) другог као примитивног, као дивљака. Укратко, као јединке која живи у „природном стању” недотакнутом цивилизацијом. Уместо да избегну поделу Србије на „прву” и „другу” Србију, и тиме потврде аутентично универзалистички карактер протеста, демонстранти су још једном репродуковали поделу на ону „пристојну”, „цивилизовану” Србију, са једне, и ону „примитивну”, „дивљачку” Србију, са друге стране. Не, „ћаци” није само споредан термин и није невина шала.

Термин „ћаци”, на тај начин, уписан је у шири контекст грађанског расизма и одатле добија свој прави смисао. Као што је назначено, домаћи грађански расизам заправо је ауторасизам и као такав представља директни корелат колонијалног грађанског расизма. Овде је важно приметити једну очигледно присутну супротност. Док се расистички дискурс колективног и колонизујућег Запада јавља у закринканом лику антирасизма (расистички антирасизам), дотле се домаћи грађански дискурс јавља у огољеном виду расизма. Та супротност није нимало случајна: огољени грађански (ауто)расизам колоније на нескривени начин представља истински смисао скривеног, путем антирасизма, расизма колонизатора. Стога грађански протести у једној колонији, по правилу, морају имати (ауто)расиситчки и аутоколонијални карактер: ауторасизам колонизованог представља дискурзивну транспозицију расизма колонизованог. Без ауторасизма колонизованог расизам колонизатора губи своју дискурзивну моћ.

О тој вези такође сведочи и једна од парола протеста, „Београд је опет Свет”. Наравно, као што сам већ писао, термин „Свет” овде означава колективни Запад. Укратко, једна енклава примитивне Србије сада је показала своју питому нарав и тиме се квалификовала да буде део цивилизованог „Света”. Остатак Србије још увек је само „Ћациленд”, простор дивиљине (који нема чак ни медијску атрактивност дивљег Запада – дивиљина колективног Запада је фетишки објект чак и кад је дивиљина). Рекао сам, грађански протести у једној колонији, по правилу, морају имати (ауто)расиситчки и аутоколонијални карактер. Кажем по правилу, јер верујем да су изузеци могући, посебно у политици: права политика није само поље изузетности, већ и изузетака (права политика је поље изузетности управо зато што је поље изузетака).

Утолико верујем да су протести могли да протекну без срамне крилатице „ко не скаче, тај је ћаци”. Не сумњам да је међу демонстрантима било снага које су инсистирале на безусловном, универзалном достојанству, снага које су инсистирале на вези тог достојанства и утопијског вектора друштва без империјализма и класа. Нажалост, колико можемо да видимо на основу актуелног стања ствари, те снаге, вероватно малобројне, изгубиле су борбу. Губитком те борбе изгубљена је и могућност протеста да буде стварно нешто изузетно – антирасистички, антиколонијални изузетак у односу на колонијални расизам колективног Запада.

Уместо инсистирања на универзалном достојанству, и поред одсуства застава ЕУ са протеста, дух „европских вредности”, партикуларистичког „европског универзализма” насупрот аутентичном универзализму, доминира спонтаном идеологијом грађанских и студентских протеста. „Људски зоолошки врт” из Пионирског парка само представља јаки симптом те доминације: српску тоталитарну „дивљину” против које се демонстранти боре, не би ли добили приступ, ако не правно-политички, онда бар симболички, демократској „башти” Европске уније.