Termin „ćaci” se, bez obzira na svoje otvoreno rasističke konotacije, poslednjih meseci odomaćio u govoru (levo)liberalne opozicione javnosti. Kao što liberalima i njihovom levom priključku nisu smetali ukrajinski nacisti, tako odjednom u upotrebi termina „ćaci” liberali vide samo običnu, nevinu šalu. To što se ljudi označeni tim imenom direktno označavaju kao životinje, to što im se (d)ostavlja hrana za pse, sve se karakteriše kao nevina šala, jedna duhovita igrarija.

Ne treba trošiti mnogo reči na to da se ovde radi o jednom očiglednom slučaju rasizma. Šta je drugo rasizam nego označavanje drugog kao nehumanog ili subhumanog, kao divljaka ili kao životinje. Ideja divljaka, konstitutivna za u suštini rasističko samorazumevanje Evrope kao civilizovane, upravo je modelovana po liku životinje, jedinke koja nije izašla iz prirodnog stanja. Što se tiče „ćaci” „šale”, ne treba zaboraviti da je ovde reč o javnom prostoru nacionalnih dimenzija. Štaviše, radi se o govoru koji je postao, u vidu slogana „ko ne skače, taj je ćaci”, glavna krilatica protesta, znak raspoznavanja demonstranata i onih koji to nisu.

Ono na šta treba obratiti više pažnje jeste, zapravo, postojanje dve vrste antirasizma. U onome što sledi često se zajedno koriste reči „rasizam” i „antirasizam”, te je potrebno obratiti pažnju na to gde se u ovom tekstu koristi reč „rasizam”, a gde „antirasizam” (kao i njihove izvedenice). Po mom uverenju, nije reč o manjakavosti pisanja, nego o “zamršenosti” same stvari.

Rasistički antirasizam

Prvi antirasizam dolazi od ideologije ljudskih i građanskih prava, dominantne ideologije civilnog sektora. Taj antirasizam, recimo to ukratko, čisto je moralističkog karaktera. On rasizam kao takav ne dovodi ni u kakvu direktnu vezu sa idejom klasne eksploatacije i dominacije, a što je značajnije, još manje sa idejom kolonijalne i imperijalne dominacije i eksploatacije. Funkcija tog antirasizma je više nego cinična: taj rasizam je direktno u funkciji kolonijalne eksploatacije i dominacije, i on je, po svojoj prirodi, rasistički.

Rasistički antirasizam bila bi sintagma koja najbolje opisuje ovu prvu vrstu antirasizma. Po svom liku antirasistički, on je po svom pravom smislu i svojoj stvarnoj funkciji rasistički: unutar tog diskursa, označiti drugog kao rasistu znači označiti drugog kao primitivnog i divljeg, i korelativno, označiti sebe kao civilizovanog i pitomog.

Ta razlika, po samorazumevanju civilizovanog i pitomog antirasiste, mandatira ovog antirasistu za službu civilizatora i tutora primitivnih i maloletnih rasista. Recimo uzgredno da građanski rasizam ima dvostruko usmerenje: prema spolja i prema unutra. Prema unutra, uperen ka sopstvenom narodu (u zemljama prvog sveta) i prema spolja, usmeren na kolonizovane narode (zemlje) koje treba civilizovati. Rezimirano, sa jedne strane, ovaj antirasizam jeste čisto moralizatorski: a) u ljudskom biću (bliže određenom kao građaninu, individui) vidi vrednost po sebi – dakle, u jednoj građanskoj apstrakciji prepoznaje vrhunac dobra, i b) na sebe preuzima prerogativ tutora u svakom smislu.

Nije reč samo o narcističkom stavu moralne vertikale, nego i o arbitrarnom, samozvanom i isključivom preuzimanju uloge civilizatora na sebe i, posledično, o agresivnom i dehumanizujućem tretmanu primitivnog drugog. Uzgred, tzv. „woke” ideologija predstavlja samo ekstremnu formu ove vrste antirasizma.

Komplement građanskog rasističkog antirasizma kolonijalnog karaktera, svakako je građanski autorasizam autokolonijalnog karaktera. O tome se mnogo pisalo kod nas. Taj fenomen se u domaćoj sredini obično, i ispravno, označava kao autošovinizam, budući da građanski autorasizam autokolonijalnog karaktera kod nas ima formu antinacionalizma. O rasističkom i kolonijalnom karakteru antinacionalizma već sam dosta pisao, pa ne bih dalje trošio ovde reči na tu temu.

Antikolonijalni antirasizam

Sa druge strane stoji antirasizam, koji u rasizmu prepoznaje kolonijalnu i imperijalističku funkciju. To nije antirasizam koji vidi vrednost po sebi u građanskoj individui i, korelativno tome, služi označavanju kolonizovanog kao primitivnog radi njegovog civilizovanja (prva vrsta antirasizma). Naprotiv, to je antikolonijalni antirasizam koji vidi duboku vezu između građanske svesti, sa jedne, i rasističkog stava, sa druge strane.

Građanska svest kao takva jeste rasistička – građanska svest kolektivnog Zapada, recimo to uzgred, jeste rasistička u jednom potenciranom smislu u odnosu na generičku građansku svest. Upravo zato što prepoznaje vezu rasizma i kolonijalizma – kolonizatorsku funkciju rasizma, pa imao on i antirasistički lik – antikolonijalni antigrađanski antirasizam ima emancipatorski karakter. Štaviše, on je neophodno ideološko oružje u borbi protiv svakog oblika kolonizacije. Ukratko, antikolonijalni antirasizam nije samosvrhovit, nije cilj sam po sebi, već oružje u borbi za slobodniji svet veće jednakosti.

Važno je razumeti da je upravo građanski rasistički antirasizam kooptirao, ili je bar to pokušao, ideju antirasizma kao takvog i shvatio ga kao svoju ekskluzivnu nadležnost. Pre svega putem ideološkog aparata civilnog sektora, ali i preko ideoloških aparata „nezavisnih” masovnih medija. Korelativno tome, taj građanski antirasizam, dominiran ideologijom ljudskih i građanskih prava, iako po svom dubokom smislu rasistički, shvatio je sebe kao jedinog pravog borca protiv rasizma i pritežaoca antirasizma kao takvog. Recimo, pokret Black Lives Matter predstavlja očigledan slučaj kooptiranja emancipatorske, antirasističke borbe od strane (unutrašnje) kolonijalnog, anticrnačkog, antirasističkog rasizma. U tom kooptiranju ideje rasizma građanski antirasizam nastoji da potisne (ili bar da kontroliše) autentični, emancipatorski, antikolonijalni antirasizam. Jedna od glavnih meta napada antigrađanskog, antikolonijalnog antirasizma, stoga, upravo bi trebalo da bude pokušaj te kooptacije. Ovaj tekst, po samorazumevanju, daje doprinos upravo kritici te kooptacije i pokušaju borbe za autentični antirasizam.

Rezimirano, postoje dve vrste antirasizma. Jedna je moralizatorskog karaktera i cinično stoji u službi „civilizovanja”, zapravo kolonizovanja, dehumanizovanog – putem označavanja kao primitivnog rasiste – drugog. Druga vrsta antirasizma je antigrađanski antirasizam emancipatorskog karaktera, koji pokazuje klasne i imperijalističke korene građanskog antirasizma.

„Ćacilend”: sprega rasističkog antirasizma i autorasizma

Posle ovog dužeg, neophodnog teorijskog ekskursa, vratio bih se samom terminu „ćaci”. Mnogi ne razumeju da nije problem samo u tome što je taj termin par excellence rasistički. On je, zapravo, samo simptom činjenice da je aktuelna građanska i studentska borba krenula putem obnavljanja stare podele građana na prvu i drugu Srbiju. Sada u modifikovanom liku, liku civilizovanih građana i primitivnih „ćacija”.

Dakle, pravi problem sa upotrebom potonjeg termina je u tome što je njegov referent – ekstenzija tog pojma, da kažemo logički, tj. ono što taj pojam označava, mnogo šira od „šačice” privremenih žitelja Pionirskog parka, kakva god bila njihova klasna i obrazovna struktura i koliko god ih bilo. Naprotiv, prava ekstenzija – ono što se njime označava – tog termina jeste narod u najširem smislu te reči. To nisu samo „studenti 2.0” ili „batinaši”.

Termin „ćaci”, mnogo šire od toga, označava primitivnog, divljeg, životinjskog žitelja ove zemlje. Žitelja koji nije dostigao nivo građanske individue, sub- i ne-građanskog žitelja, žitelja koji nema čak ni funkcionalnu pismenost (piše „ćaci” umesto „đaci”), shvaćenu kao privilegovani znak civilizovanosti (ako nisi pismen, ne možeš da budeš građanin). Kao u nekoj vrsti “prirodnog stanja”, taj stanovnik živi u svom prirodnom „habitatu”, daleko izvan okvira demokratskih institucija. Njegov modus vivendi ne odigrava se unutar okvira pravne države. On prebiva u zakonima neregulisanoj divljini.

Otuda reportaže o „Ćacilendu” u formi emisije „Opstanak” (popularno naučno-prirodnjačke TV forme) nisu ni slučajnost ni nevina šala. One svedoče o samorazumevanju demonstranata kao civilizovanih i njihovom razumevanju (neprijateljskog) drugog kao primitivnog, kao divljaka. Ukratko, kao jedinke koja živi u „prirodnom stanju” nedotaknutom civilizacijom. Umesto da izbegnu podelu Srbije na „prvu” i „drugu” Srbiju, i time potvrde autentično univerzalistički karakter protesta, demonstranti su još jednom reprodukovali podelu na onu „pristojnu”, „civilizovanu” Srbiju, sa jedne, i onu „primitivnu”, „divljačku” Srbiju, sa druge strane. Ne, „ćaci” nije samo sporedan termin i nije nevina šala.

Termin „ćaci”, na taj način, upisan je u širi kontekst građanskog rasizma i odatle dobija svoj pravi smisao. Kao što je naznačeno, domaći građanski rasizam zapravo je autorasizam i kao takav predstavlja direktni korelat kolonijalnog građanskog rasizma. Ovde je važno primetiti jednu očigledno prisutnu suprotnost. Dok se rasistički diskurs kolektivnog i kolonizujućeg Zapada javlja u zakrinkanom liku antirasizma (rasistički antirasizam), dotle se domaći građanski diskurs javlja u ogoljenom vidu rasizma. Ta suprotnost nije nimalo slučajna: ogoljeni građanski (auto)rasizam kolonije na neskriveni način predstavlja istinski smisao skrivenog, putem antirasizma, rasizma kolonizatora. Stoga građanski protesti u jednoj koloniji, po pravilu, moraju imati (auto)rasisitčki i autokolonijalni karakter: autorasizam kolonizovanog predstavlja diskurzivnu transpoziciju rasizma kolonizovanog. Bez autorasizma kolonizovanog rasizam kolonizatora gubi svoju diskurzivnu moć.

O toj vezi takođe svedoči i jedna od parola protesta, „Beograd je opet Svet”. Naravno, kao što sam već pisao, termin „Svet” ovde označava kolektivni Zapad. Ukratko, jedna enklava primitivne Srbije sada je pokazala svoju pitomu narav i time se kvalifikovala da bude deo civilizovanog „Sveta”. Ostatak Srbije još uvek je samo „Ćacilend”, prostor diviljine (koji nema čak ni medijsku atraktivnost divljeg Zapada – diviljina kolektivnog Zapada je fetiški objekt čak i kad je diviljina). Rekao sam, građanski protesti u jednoj koloniji, po pravilu, moraju imati (auto)rasisitčki i autokolonijalni karakter. Kažem po pravilu, jer verujem da su izuzeci mogući, posebno u politici: prava politika nije samo polje izuzetnosti, već i izuzetaka (prava politika je polje izuzetnosti upravo zato što je polje izuzetaka).

Utoliko verujem da su protesti mogli da proteknu bez sramne krilatice „ko ne skače, taj je ćaci”. Ne sumnjam da je među demonstrantima bilo snaga koje su insistirale na bezuslovnom, univerzalnom dostojanstvu, snaga koje su insistirale na vezi tog dostojanstva i utopijskog vektora društva bez imperijalizma i klasa. Nažalost, koliko možemo da vidimo na osnovu aktuelnog stanja stvari, te snage, verovatno malobrojne, izgubile su borbu. Gubitkom te borbe izgubljena je i mogućnost protesta da bude stvarno nešto izuzetno – antirasistički, antikolonijalni izuzetak u odnosu na kolonijalni rasizam kolektivnog Zapada.

Umesto insistiranja na univerzalnom dostojanstvu, i pored odsustva zastava EU sa protesta, duh „evropskih vrednosti”, partikularističkog „evropskog univerzalizma” nasuprot autentičnom univerzalizmu, dominira spontanom ideologijom građanskih i studentskih protesta. „Ljudski zoološki vrt” iz Pionirskog parka samo predstavlja jaki simptom te dominacije: srpsku totalitarnu „divljinu” protiv koje se demonstranti bore, ne bi li dobili pristup, ako ne pravno-politički, onda bar simbolički, demokratskoj „bašti” Evropske unije.