Дарко Николић
@HuddleBre
Нисам ни сањао да ће тако да изгледа боравак у цркви. Еј, Благовести! Један од највећих празника, а храм у који сам се упутио толико крцат, да су на крају петорица свештеника причешћивала и трајало је, чинило се, „сатима“. Али, био је то све само не обичан празник. До мене, ту, на „мушкој страни“, један пар. Ту негде, око 25 година имају. Она – има краћу косу од мене. А то је тешко. Има и пирсинге. Један кроз усну. Али, не само тамо (а и даље о лицу причамо). Гледам, зачуђен толико да не стижем ни да осудим. Мислим, престао сам то одавно, бар ми се чини да јесам, него некако… очекивао сам да, ако већ видим нешто тако саблажњујуће у цркви, да ће ми сигурно прва мисао бити „о, па, како таква да уђеш ту…“. Али, нисам стигао, кажем. Ем сам био зачуђен, ем су лево од мене одједном почели да пролазе човек и жена, држећи се за руке. Нисам баш навикао на држање за руке у храму, али – ови старији људи су деловали скроз смирено. Некако… радосно.
Није прошло два минута, а још један пар, значајно млађи, такође је прошао држећи се за руке. То ми је већ било чудно, али, полако су и они, корачајући споро, како се ред примицао икони, дошли докле су и пошли, па се сагнули заједно, једном, па други пут учинивши то „метаније“ у струку, целивали наизменично лик архангела Гаврила и Богородице, и раздвојили се. Свако на своју страну… Испред мене – неки седи чика, црна мајица, на њој позади неки натпис, заборавих сад које место, али писало је – Удружење грађана „Будимо људи“. Чувене речи патријарха Павла, да. А баш ту, у цркви светог Марка, урађен је и огроман мозаик светог патријарха, поред осталих који украшавају олтар…
Када је литругија почела да се приводи крају, почела су и чуда пред мојим очима. Један наш дивни писац (Бог ти дао сваког добра, Славиша) устао је жени која је једва стајала. Нашла она место секунд пре тога, али је он полетео. А дивно је видети људе који лете у ова времена када се обично пузи пред полусветом. „Све је више ликова, а све мање личности“, рече једном неко мудро. Потом је једној врло болесној жени – њена пријатељица, не знајући да је ова једва стигла до цркве, на поклон извадила уље светог Василија острошког. Шта ћете, ми можда не знамо како су нам сада они које волимо, али светитељи знају. И хитају где треба.
Испред цркве, велика група људи – окупљени око дивне идеје. А потресне, да нема куд. Скупљају Крајишници потписе подршке да Скупштина Србије изгласа резолуцију о затирању српског народа у НДХ. Рече дивни говорник (баш сте ганули многе, господине Душане, гледао сам око себе сузе у очима) „да је неко од наших политичара рекао да не би имало смисла да доносимо такву резолуцију јер се онда сто година нећемо помирити са Хрватима“. „Ми и немамо проблем са Хрватима, него не бисмо да заборавимо усташе“, лепо рече једна проседа глава ту, далеко од говорника, али довољно близу да се чује. Ко је дао потпис, добио је беџ. Да се не заборави. Једна мајка, атрактивна, кратке косе и језика бритког као сабља, довела је сина. „Да буде ту кад потписује“, да види да није увек тешко бити уз своје. Шта је потпис наспрам олуја и колона, наспрам јама и маљева?
Мени је, недуго затим, пришао један момак. Врло необичног је имена, а онако, снажан, са мајицом „краља Петра гарда“ упита „А јесте ли Ви онај…“, па кад сам климнуо главом, он упита „А како бих ја могао до Ваше књиге да дођем?“ и – зачу „Па, ево, управо сте дошли“ – и добио је. Хтеде диван човек, срећан на најдивнији начин – као мало дете, и пиће да плати, али већ сам морао даље.
Али, ту, преда мном, био је један диван момак коме сам морао да приђем и извиним се. Нисмо се знали, онако формално, иако смо се по црквама виђали (један је од оних дивних појаца) а извинио сам му се јер сам једног дана, напрасно, решио да потражим песму за моју емисију за ТикТок и… питајући се „ма, има ли уопште тонског записа те песме, сто година касније?“ – нашао сам да баш он пева. И, убацио сам то његово појање у емисију која је потом више од 357 хиљада пута погледана. Стварно. Морао сам да му кажем да, заиста, није имало смисла што сам без питања то урадио, и то само убацио онако, на 10-20 секунди, без да њему укажем поштовање како заслужује, али… ето, да знате, Немања Перкучин то поје. И, приђем му ја, кажем, а он ме погледа, па рече „О, Гвоздени пук! Па, пратим ја то!“. И, растанемо се уз осмех.
Такав сам био и када сам, баш ту, пред црквом светог Марка, видео једног београдског врапца на оном чувеном споменику патријарху Павлу. Знам, знам, многи сматрају тај споменик недостојним једне такве личности, али ко је патријарха стварно знао – видео је да је он више на небу него на земљи и онај споменик баш томе сведочи. Том одвајању од овоземаљског. А онај врапац, њему онако физички малом, а духовном џину, био је баш попут неког београдског белог голуба који долази да јави лепе вести.
Мисли су ми се, на крају, баш као и поглед – вратиле ка самој цркви. Она девојка са пирсинзима је, вероватно, заиста светитељка наспрам мене оваквог какав сам. А ето, обоје смо били на истој литургији. И оне чике из Крајине. И писци који лете да устану болеснима. И млади момци који настављају да се боре за истину, као њихови стари. И пријатељице које доносе лек из далеких крајева. И маме са малим синовима. И парови који се држе за руке, пред Богом. И снагатори који воле најчасније из српске историје, а и даље умеју да се радују као деца. И појци који воле лепе приче. Сви смо били део празничног дана. И они, али и ви, овим читањем. Ма, сви ми. А то му и дође празник. Ово сведочење је ту – само да вас, попут врапца на глави патријарха Павла, подсети на чудесну лепоту заједништва неба и земље. Па… ето.
Немојте никад да заборавите колико је величанствено када смо баш такви. Своји, а – наши. (А то је само једна лепа вест. Има их још. И још. И још. И тако већ 2.024 године. Да, има благих вести, онолико! Колко год вам неки други – неке друге вести наметали.)
