Дарко Николић
твитер или Х @HuddleBre
Чудо на снимању Даре из Јасеновца
Један детаљ из филма о коме су многи причали вам је можда промакао, а можда вас највише гануо. Али, o чуду на снимању – мало њих је знало. „Дара из Јасеновца“, јелте, делимичну причу о ужасима усташког логора доноси кроз неколико ликова, а Милета Илића, чија је Дара ћерка, тумачи Златан Видовић, који је већи део филма приказан како копа масовне гробинце за хиљаде, десетине хиљада побијених, а притом не зна шта му је са делом породице.
Његова последња сцена, када је у реци, с крстићем у руци, а гледа ка аутобусу, заправо је право мало чудо. А њој је претходило једно истинско, на ранијем делу снимања. Ево шта он каже о томе: „Постоји сцена кад усташком заповеднику предајемо ствари које смо нашли код лешева, а ја међу лешевима пронађем дрвени крст. Сцена је требало да се одвија тако да ја њему дам крст, а он га баци на мене и онда рез“, каже Златан Видовић. Да застанемо на тренутак. Сценарио, дакле, каже: Миле Илић је, слушајући наређења да се све пронађено код побијених преда надлежнима – нашао крстић на лешу, пружио га потом усташком заповеднику, он видео шта је, па пошто му крст нема никакву вредност, заврљачио га. И, то је то. Филм иде даље. Међутим… „Међутим, кад је колега то урадио, крст се залепио за моје груди! Само сам се окренуо и ставио га у џеп. Крст је касније проиграо кроз читав филм. Није то било у сценарију, него је ваљда нека виша сила“, каже Златан Видовић.
Дакле, уопште није било предвиђено да крст „заживи“, нарочито не на начин на који јесте. Требало је да падне на земљу, да се тиме ослика реченица „они за Бога не знају“, али… О овом чуду са снимања (снимак те сцене се налази у првом коментару испод ове објаве), следи један кратки пасус који није са самог снимања, али са њим и те како има везе:
Филм се завршава реченицом која је исписана док симболични воз мртвих одлази по снегу: „А Бог није Бог мртвијех него живијех; јер су њему сви живи“, уз навођење да је то из 20. главе Јеванђеља по Луки, 38. стих. Ту би морала да се стави једна мала, али важна интервенција. Не она да се „Њему“, Богу, у Светом писму увек претпостављало велико слово, па чак и када се заменицом ословљава, него једна важнија. Нису „Богу сви живи“, фали ту „у Богу“ сви живи. Слово „у“, дакле. Руси у својим записима Светог писма лепо наводе „Бог же не есть Бог мертвых, но живых, ибо у Него все живы“ („у Него все живы“ = „у Њему (Богу) су сви живи), из једног од грчких превода Јеванђеља по Луки (Θεὸς δὲ οὐκ ἔστι νεκρῶν, ἀλλὰ ζώντων · πάντες γὰρ αὐτῷ ζῶσιν). А важно је свако слово, чак и када оно представља целу једну реч, јер.. У почетку беше реч, да. А она је овде важна јер – не чинимо се ми Богу живим кад нас не буде било (јер што би било важно шта се некоме чини, кад то онда није стварно?), него смо у Њему, у Богу (када смо ми, својом слободном вољом с Њим) стварно вечно живи. Само треба да смо с њим. „Само“ толико нас и дели од вечности. Крст је наш путоказ ка њој. Зато и није хтео да падне на земљу. Јер, баш супротно очекиваном, супротно овоземаљском – крст из пада води у уздизање. Ка вечном. Ова прича је пред вама само да би вас подсетила на то. Читамо се ми. Имам још нешто да вам јавим.
