Она је крива што је из моје књиге „Гвоздени пук“ избачен најважнији део
Сад ово могу да вам признам. Питао сам се да ли ћу икада, али… данас могу. Ко је читао моју бесплатну књигу „Гвоздени пук“, о најневероватнијој војној јединици у модерној српској историји, можда се у први мах изненадио када је видео да, иако је реч о пуку који се прославио у периоду 1912. – 1918. у тој књизи нема ни реч о Првом светском рату. Ни једна једина реч. За оне који нису читали, ево малог појашњења. Иако сам, својевремено, увршен међу 20 најбољих математичара Србије у мојој генерацији (дуго сам се питао одакле некоме идеја да ме у то уврсти), са математиком сам се „растао“ у средњој школи, а нарочито касније, када сам се посветио писању. А одгајан у хришћанском духу, једна од омиљених прича ми је била о она талентима. И, није био мали број пута када сам Бога питао „Добро, али чему онај мој таленат за математику . кад га не користим? Да израчунам који је број већи од кога, па да знам ко је победио у спорту? Да видим да ли је кусур тачно враћен? Сумњам…“
Добро је у животу сумњати (не у Бога, него у сопствене процене), јер се без тога лако постане или горд, или заведен, а и једно и друго су баш гадне странпутице. Ја, просто, нисам разумео – зашто? Једног дана, спремајући клопу за госте који су требало да дођу, а сећам се као да је јуче било – купус сам неки стругао, из суседне собе, где је остао укључен ТВ (ладно сам некад имао укључен ТВ у кући… сад ми то стварно делује невероватно), зачуо се глас неког човека. Искрено, немам појма ко је он био, кратко је гостовао у емисији и знам да га је водитељка питала нешто о Гвозденом пуку. „О, то је Први светски рат! Ја волим тај период, иако знам мање од просечног Србина“, помислим и као начуљим уши док сецкам онај купус. Гост у студију је причао око 2-3 минута, почео како је „Гвозедни пук био један од стотинак српских пукова… “ (притом, ја немам појма да ли се, када каже „Пук“, ради о сто, хиљаду, или десет хиљада људи, јер ме то никад нису учили у школи) … а завршава човек, отприлике овако: „… и, када су сва одликовања у Првом светском рату подељена, испоставило се да су борци Гвозденог пука добили око једне петине најважнијих, највећих одликовања, Карађорђеву звезду“.
Истог часа сам престао да сецкам онај купус, скинуо кецељу (баба ми је била професионална куварица, у мојој кући је спремање клопе уметност – наравно да је и кецеља била ту; како да се играш нечега – ако се не уживиш?) и упитам, малтене наглас, иако сам био сам: „Чек, бре, мајсторе, овде нешто математички много није у реду, бар када се о логици ради!“ Тотално ми није било јасно како то да ако си стотина нечега (Гвоздени пук је био „један од стотинак пукова“, тако је рекао стручњак у студију) и учествовао у нечему (Први светски рат) у чему су сви који су учествовали – мање или више исто доприносили, зар не би требало да си, отприлике, добио одликовања колико и остали (пукови)? Зар не би требало да ти припадне једна стотина, кад си већ ти био једна стотина целине? „Добро, ево да си двоструко храбрији од некога, ти и твоји људи, односно тај твој пук, али, пази, ДВОСТРУКО ХРАБРИЈИ (а не могу да замислим да је једна група људи дупло храбрија од друге у рату, али ајде), онда би требало да ти припадне и дупло више од једне стотине медаља, односно једна педесетина, зар не? Па, како, мајка му стара, нисте добили толико, него једну петину, што је десет пута више од једне педесетине, односно десет пута више него да сте дупло храбрији од других? Вама или је то неко делио преко везе (насмејем се), или…“ И ту ми стане тај разговор са самим собом / телевизором. „… или сте стварно били невероватни.“ Помисао на толику невероватност је била јача од гостију које сам чекао, па сам се пресвукао, истог часа отрчао у Студентску библиотеку, тражио неку књигу о Гвозденом пуку и остао укопан када сам чуо „А, па немамо ми то“. „Али, ти људи су били најодликованија јединица српске војске…“, почнем ја, потпуно неук, да декламујем оно што сам чуо на ТВ-у, уопште не размишљајући да ли је тачно, а људи у Студентској библиотеци слегну раменима и љубазно ме упуте у Народну библиотеку. Просто, већа је, можда они имају. „Нажалост, немамо“, рекли ми тамо, а ја, још у неверици, онако занемео – нисам стигао ни да одреагујем, а они додају „… али, пробајте у Војном музеју“. Шта ћу тамо, мислим се, па не требају ми експонати, али љубазни људи из Народне библиотеке ми објаснише да тамо има и неколико хиљада војних наслова, који се само тамо могу читати и… Упловим ја у свет који је невероватнији од онога што сам могао и да замислим. Не у Војном музеју, тамо сам само добио смернице где даље да тражим (Војни архив), помолим се Богу да нека врата случајно не приметим ако ми их је отворио, а отварала се малтене сваког дана нова. Сваког дана! А само ме је једна ствар потпуно збуњивала у том усхићењу: „Зашто сви ови, о којима читам шта су радили, како се понашали и шта су размишљали те чувене 1914. године – све време говоре о 1913? О тим искуствима са Брегалнице и Злетовске реке? Али, то није једном, или трипут, него свако мало!“ И, помислим после неколико месеци истраживања за моју душу (купус сам нарендао у међувремену, без бриге; а и вечера је била прилично симпатична. Па, не може другачије ни да буде, кад нешто волиш) „Мора бити да би био ред да стварно истражим ту 1913, чим је то година у којој је Гвоздени пук и добио име. И то од непријатеља“. Упловим онда у још невероватнији свет, мени још емотивнији, али… Таман када бих помислио „то је то!“, они (људи о којима сам читао, наши преци) говорили би о томе како и колико им је 1912. важна за ово што су тад (1913.) чудесно успевали. „Е, па“, мислим се, „преци моји драги, ако ме овако будете враћали уназад, има да завршим у Првом српском устанку“.
Али, ајд, решим да видим шта им је толико важна та 1912, и кренем о њој да се распитујем у старим документима, записима, мемоарима, новинским чланцима, дневницима и… Останем у потпуном шоку. „Зашто мени нико никада није рекао да је 1912. можда и највеличанственија година у 20. веку, што се српске историје тиче?!“, била је моја реакција. Питао сем се зашто ми нико никада није рекао да се десио догађај због ког су престале страначке поделе у Србији? Догађај због ког су они који су годинама лагали власт да су мртви – почели да се јављају на зборна места, јер да нису, „не би од стида могли да се врате у село, ни да изађу пред своје претке, кад дође позивар о’зго“? Зашто ми нико није рекао да се цео народ дигао да испуни родитељски завет, да, „ако дође тренутак да се ослободе поробљена браћа, онда ћеш то учинити, а ако не ти – да тако васпитаваш децу своју“? Зашто ми нико није рекао да је цела Србија тада добила крила и летела да робљу помогне? Зашто?!
Тада сам схватио зашто су сви див-јунаци из 1914. причали о 1913, а у њој – о ономе како су се осећали и шта су радили те чудесне 1912. Тада сам „све“ схватио. Е, тад сам и решио да пишем књигу. И истог часа сам решио да се она бесплатно дели, ако будем икада скупио довољно новца да је сам штампам и делим. „Ово ме нико није учио у школи, ово нас никад нису учили у школи!“, био сам и узбуђен и љут. И оран, и решен. Али, када је завеса почела да се спушта на вишегодишње истраживање, а потом и писање „Гвозденог пука“, и када сам написао последње поглавље, о једном новинском чланку, схватио сам да је она – а она је кривац што је то поглавље избачено из књиге – написала нешто што је цела Србија дисала и осећала тих дана, а што данашња Србија не може да осети на тај начин, јер не зна ништа, или готово ништа о 1912. А и, како да после мојих недостојних речи о тим људима и том времену ставим нешто тако снажно као што је био њен печат на осећај целог народа? Како да у чашу воде ставим кап најбољег вина? Нико то вино не би осетио, нити би вода била јаснија онима који је пију. Да, она је сама „крива“ – што њених речи нема у мојој књизи. А „она“ је Исидора Секулићева. (Тако се сама потписивала, као наше баке, прабабе, чукунбабе, јер док није удата, носи се очево презиме и његова си ћерка, па си -ићева, у овом случају; -ићка, кад се уда) Исидора Секулић, која је рођена баш на овај дан 1877, жена која је говорила седам језика, која је у Српској краљевској вишој женској школи, предавала и немачки језик и гимнастику (јесте, може се радити и на свом телу и на свом уму истовремено; уопште није забрањено), баш она је одабрана да за читаоце тад највећих новина српских, Политике, напише уводник, на насловној страни, за први број у 1913. години. Наслов је био само „1912“. Написала је оно што сам испрва ставио у последње поглавље моје књиге. Па обрисао. Обрисао сам цело то поглавље, а сам крај – уз неколико мојих реченица, а онда коју реченицу више од праве јунакиње ове приче, Исидоре Секулић – којој Бог да прости сваки грех и настани је у царству небеском, изгледао је овако:
— Политика. Јануар први, 1913. Уместо неког великог, помпезног наслова, само четири бројке. Погледа брзо потпис на крају уводног текста, па се изненади. „Откуд њој да дају да пише уводник?“, замисли се, па се допуни: „Добро… ипак је најобразованија међу нашим женама“. Роса Миловановић узе наочаре, па поче да чита. „1 9 1 2. Ноћас је прошуштала последња ноћ 1912. Будни смо били у последњој ноћи 1912. и освајало нас је неко тешко и озбиљно сазнање, и падало је на нас једно широко силно осећање времена, историје и судбине народа.
Прошла је 1912. али још стоје она по земљи писана скрлетна слова претње и црвене гримасе освете, и још по улицама лети питање: шта нам је била 1912? Била је година стварања јер се стварањем добија корен живота! Година кад су се узиђивале жртве, кад се певало уз суве, оштре ударце смрти, када се између јутарњег и вечерњег руменила точило руменило крви. Била је година кад вера престаје бити плитко лицемерство и кад радости нису више свакидашњи греси. Кад спољашња реч постаје унутрашња реч, и осећајна и мисаона агресија иште јасно, опредељено и поштено дело. Година када смо остали без наде и тукли се без страха. Година кад је од кретања најзад постао облик, од феномена постала идеја, кад се доказало да у српству нису исцеђени карактери и да косовски симбол није укочена слика. Била је година у којој су се лечила велика очајања, и крвљу спирао мрак са слепих очију, и на заставама наше војске пронела она страшна правичност историје која убија и слабе и јаке, и добре и зле, и која жели да дан весеља у једном логору буде дан туге у другом, и света ноћ једног војника буде срамна ноћ другога. Ми смо они који су имали веселе дане и свете ноћи, ми смо губили редове људи али пунили редове догађаја, ми смо били земља старих јунака и младих војника, ми смо писали историју 1912! Дух и инстинкт наше расе загрљени су се дигли и пошли у бој, запевао је мотив младог националног живота, доказало се да мач у нашим рукама није мач самоубица, трезна и свесна је улазила у покољ војска српског краља. Блато је пило лепу младу крв, Божја милост је дошла преко мртвих и смрвљених срдаца, али оно што је било мртво, опет је живо. И кад прође зима, с капљицама пролетњих киша мешаће се сузе ослобођених и сретних, и богата ће бити жетва 1913. куда је пролазила српска војска 1912.
Исидора Секулићева“
Књига „Гвоздени пук“
Дарко Николић
@HuddleBre