За многе ће он бити заиста дубок и потресан филм о ономе што најмање можемо да схватимо: испреплетености добра и зла у човјеку, у просјечном човјеку, у нама, врло често у људима из Цркве који још нису људи Цркве.
Атмосфера „Божијег човјека“ није потресно ткиво „Острва“ и руске културе уопште, гдје умјесто времена и простора удишемо гријех и искупљење: прича је то о контрасту између Свијетлога човјека и сивила просјечних апаратчика, црквених и ванцрквених доброжелатеља, људи од интрига и обзира. Прича је то о ономе што у Цркви заиста постоји: о контрасту између живота Светитеља као јустиновског „живота Христа продуженог у вијекове“, Нектарија као Христоносца и Христојавитеља кога напросто свијет, чак и „религиозан“ али и нерелигиозан свијет не разумије, не прихвата, не жели.
Помало пренаглашени лик Косте ту је да нам покаже контраст чак и са „добрим човјеком“ који размишља још сасвим у категоријама палог свијета и Светитеља који није чак и то: он је изван поретка власти. Његов интимни живот душе јесте једино ткиво које пратимо поред приповјести о страдању. И ту видимо толико заборављену науку, ону о свјетлоношењу које ниједна „институција“ не може да замијени, чак ни да породи: ми се таквих душа можемо само коснути и освјетлити се њима.
Критика је то, моћна, свих идеологија, свих „аксиома“ савремености: док се теологија бави личношћу и суштином, а стварност око нас доминантно је одређена „функцијом“, Божији човјек нас враћа тајни хришћанске душе, човјека, страдалника: не иконизује Нектарије Христа јер је епископ већ га иконизује јер живи христолико, макар му и не дали да буде епископ.
