Када сам писао докторску дисертацију, један од најзанимљивијих њених аспеката била је њемачка теологија 19.вијека у којој се чинило да је непрекидна анализа паралела, међусобних утицаја и преплитања потпуно уништила ралику између мистеријских религија савремених хришћанству и самог хришћанства. За све се налазила паралела, за сваки стварни или касније оспорени утицај окуружења на младу Цркву.
Ипак, постојао је један апспект који се прећуткивао, а који је био и остао значајан: само је Црква тражила да се човјеку живот промијени из коријена. Јесте, митраисти су жртвовали бика и пили његову крв, дионисијске мистерије вјеровале у добијање вјечитог спасења само ако учествујеш у њихових ритуалима. Али само су хришћани мијењали свој живот, себе саме, били спремни да иду у колосеум, да страдају за нашега Христа, да учествују у свештеним тајанама и да мијењају живот. Понекоме би, мимо Цркве, стоицизам измијенио живот, а понекога би добиле мистерије. Али само је Црква мијењала живот и била Тајна. Једно без тога не иде, ни тада ни данас.
Па, опет: кроз читав живот Цркве као да она стоји пред два искушења. Једно: да буде само хришћанска верзија древних мистерија – да даје осјећај спасености, макар данас били исти као јуче и уживали у тој својој непромјењивости. Да ужива у блату свога живота, тек понекад се прибројавши мистичком продору “спасења” без промјене себе према лику Богочовјека.
Или друго: да мијења човјека изнутра, али да га остави да живи попут Сенеке или Марка Аурелија – у контемплативној усамљености у којој ће прихватити свијет, промијенити себе, али одустати да мијења и људе око себе.
Тамо гдје Црква одустане од промјене и заједништва у промјени, које су обје немогуће без благодати Духа и руке Христове – тамо гдје Она одустане од Њеног послања: да мијења човјека на боље, народ на боље – увијек ће бити проблеми. Тамо гдје смо се “вратили Цркви” само кроз један чин (ма који и ма колико важан: кроз литургију или кроз саборовање око Цркве) а нисмо се промијенили, још ништа нисмо постигли. Тамо гдје смо промијенили себе и оставили све остале да труну – још ништа нисмо видјели од Цркве. Да бисмо имали право да причамо о промјени свијета, најприје морамо промијенити себе. Да бисмо промијенили себе, потребне су нам Тајне Цркве. Јер, како каже Калист Вер: нико не пада, али и не устаје сам.
Тек тада нећемо више тражити човјека који ће нас да промијени, већ ћемо бити и народ и Црква. Када кажемо “Отачаство”, знаћемо не само његове границе – које нам неће омеђити нико споља – него и његову духовну суштину.
Као у дјелу и мисли Светога Саве.
До тада: лутаћемо, као и задњих 80 година између углавном нецрквених националних вођа и често (мада не увијек) ненационалног тј “наднационалног” клира. Између двије апстрактне перспективе које, чак и када се споје, неће дати промјену. Између двије безобалне путање, обје побјегле од тежине живота и потребе за циљем. Између аутопута народа који нестаје и Царства Божијег у коме се не зна ко су јасеновачки мученици.
Јер ћемо и даље заборавити: да се нико не може промијенити за нас. Осим на горе. За боље је потребан труд.
Аутор: Дарко Ристов Ђого
Извор: ФБ профил Д.Р.Ђ.
