Беседа за празник Покрова Пресвете Богородице
Св. Серафим (Чичагов)
Сећајући се данас јављања Пресвете Богородице која се у Влахернском храму молила за читаво човечанство, о чему бисмо друго говорили ако не о смислу молитве у нашем животу и о потреби сваког човека за молитвом? Ако се на Небу ништа не чини без молитве, колико је тек она неопходна на земљи. Херувими, Серафими и светитељи, радујући се у Рају и учествујући у слави Христа, Сина Божијег, непрестано се моле. Али тако није са онима који живе на земљи, а којима је дато да славе свога Творца.
Човечанство је зането другим тежњама и циљевима, створеним на сопствену штету и пропаст. Има људи који се уопште не моле, који не осећају потребу за молитвом, не схватају њен смисао и не верују у могућност да их Бог чује; а многи се моле ретко, увек невољно, са напором и тешкоћом. Врло је мало оних који живе у жаркој, снажној, искреној, умној и непрестаној молитви, по заповести Христовој и упутствима Светих Апостола. Ваља претпоставити да су управо они праведници ради којих се спасавају државе, градови и села.
Молитва је дах Божанског живота у човеку. Свети Апостол каже: „Сам Дух заступа нас уздисањем неизрецивим“ (Рим. 8, 26). Где год се појаве макар и најслабији почеци молитвених уздаха, ту су знаци живота; а где их нема, нема ни живота. Као што је за природни живот најпре потребан дах, тако је за духовни живот најпре потребно пробуђење духа молитве. Зато Апостол пише: „Молим дакле пре свега да се врше молитве…“ (1 Тим. 2, 1). Дело молитве мора да буде на првом месту, јер без ње се ништа добро не може чинити.
Како да човек нађе и истински пође путем Господњим; како да схвати истину, распне тело са његовим похотама и страстима кроз покајање и очисти се од нечистоте тела и духа; како да васкрсне кроз веру и просветли се светлошћу Христовом у срцу без молитве? (Св. Филарет Московски). Такође, Св. Јован Златоусти каже да онај ко се не моли Богу — мртав је, бездушан и неосетљив. Шта може бити светлије од човека који разговара са Богом; шта праведније, славније, мудрије? Ако они који често разговарају са мудрацима и сами постају мудри, шта тек рећи за оне који у молитви разговарају са Богом?
Када је Марта примила Господа а Марија села крај Његових ногу, обе сестре показаше лепу ревност, али различитим делима. Господ је похвалио обе, али је више одобрио Марију. Марта је слика активног служења ближњима; Марија је слика созерцатељног стајања пред Богом у молитви. „Марија је изабрала добри део“ (Лк. 10, 42). „Ако желиш да будеш сасуд Христов“, пише Св. Василије Велики, „седи крај Његових ногу и пребивај у молитвеном созерцању Њега!“
У стара времена људи су молитву стављали изнад свега, и кад год би се Свети Оци срели, најпре су питали један другога о молитви. Они су делатност молитве сматрали знаком духовног живота, али нису свако изговарање молитава и стајање на молитви сматрали истинском молитвом. За њих, поклони пред иконама и читање из књиге, памћење молитава и слушање читања других били су само помоћна средства молитве. По њиховој дефиницији, молитва сама је осећање смирења, преданости, благодарности, славословља, покајања, кротости, покоравања вољи Божијој и слично, што израста у срцу. Лако је чинити поклоне и читати молитве, али је тешко узнети се срцем ка Богу. „Лет духа“ захтева покрет, а тај покрет захтева снажење, како би човек могао да у себи узрасте дух молитве.
Зато, љубљени, да би молитва постала наша потреба, наша радост, услов живота и најдрагоценији дар, морамо у себи неговати дух молитве.
Из саме дефиниције истинске молитве коју су дали Свети Оци, можемо разумети колико је важно гајити молитвени дух. Заиста, молитва је мати и глава свих врлина, јер све врлине црпе из извора свих добара — из Бога, са Којим човек у молитви пребива у заједници. Зато без молитве не можеш постати врлински хришћанин. Само кроз молитву можемо приступити Свемогућем Богу, јер је она пут ка Њему, и оживети кроз заједницу са Животом. Св. Филарет Московски овако описује кретање духа молитве: „Душа, уроњена у чулност, расута у свету, помрачена грехом, не осећа своје порекло као дах са усана Божијих, али сила тога осећаја изненада израња из дубине и покреће срце ка Богу.“
Али како да гајимо тај молитвени дух? Одакле да почнемо? Сваки важан посао почиње размишљањем и припремом. Када приступамо молитви, најпре морамо да отрезнимо своје мисли, да их одвојимо од земаљских ствари и интереса. Потом, треба мирно стати, сести или проћи се по соби. Затим помислити пред Ким хоћемо да станемо и Кога да призовемо, да бисмо имали смисао смирења и самоумањења. После тога учинити неколико поклона и започети молитву, не журећи, проничући у значење сваке речи и спуштајући је у срце. Када читаш: „Очисти нас од сваке нечистоте,“ треба да осетиш сопствену нечистоту; када читаш: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим,“ опрости свима у души и тражи од Господа опроштај срцем, и тако редом.
Способност да се молиш најпре је неопходна за гајење духа молитве и састоји се у одређеном поретку мисли у молитви. Тај поредак је једном био откривен једноме монаху од анђела (Лествица, 28, 7). Почетак молитве треба да буде слављење Бога и благодарење за Његове безбројне дарове. Затим треба Богу принети искрено исповедање својих грехова у покајничком духу, а на крају можемо изнети своје молбе за духовне и телесне потребе са смирењем, предајући испуњење или неизвршење тих молби Његовој вољи. Свака таква молитва оставља траг у души; њено свакодневно понављање дубоко укорењује молитву, а трпљење — без кога се ништа у животу не стиче — несумњиво усадиће у нас дух молитве.
Једном су братија питала Аву Агафона која је врлина најтежа од свих. Он је одговорио: „Опростите ми, мислим да је најтежа молитва. Кад човек хоће да се моли, непријатељи га одмах ометају, јер знају да ништа тако не противи њима као молитва Богу. У сваком другом подвигу, ма шта човек чинио, после великог труда он добија одмор, али молитва захтева борбу до последњег даха живота.“ И какву борбу?! Веома тешку и сложену: са слабошћу тела, са сопственом двоумношћу, сумњом, неверјем, и са замкама непријатеља спасења. Али Господ је рекао: „И све што год замолите у молитви верујући, добићете“ (Мт. 21, 22). Дакле, ако молиш без вере или са сумњом, нећеш добити. Да бисмо примили било који благослов од Бога, морамо се пред молитву припремити за непоколебиву веру, јер сумњом вређамо Бога.
О, свемилостива Царице и Богородице! Помози нам, немоћнима, слабима, неразумнима, оскрнављенима, неисправљивима, жалоснима, очајнима и безнадежнима, и заклони нас од свакога зла Твојим часним омофором! Даруј нам дух молитве! Јер само Теби, Пресвета и Пречиста Богородице, дато је да се свака Твоја молба испуни. Помози нам, јер Ти си наша радост и весеље; Ти си наша нада, прибежиште, поуздање и спасење у векове векова!
Амин.
извор: ортхоцхристиан.цом
