НИЧИЈА ЛИ СИ СРБИЈО
Монтескје би био дубоко разочаран сувереношћу већине данашњих држава, а преврнуо у гробу да зна колико му је суверена отаџбина. Ништа боље не би прошли остали творци основног обиљежија државности јер је суверенизам, баш као правда, само тежња и ексклузивитет суперсила. Ситним рибама у немилосрдном мору плавом не преостаје ништа друго до опрезног хода по танкој жици неизвјесности са сазнањем да је пад извјестан колико год вјешто корачали.
Најбољи примјер у том смислу је Србија која се вјековима налазила у раљама геополитичких превирања и по навици завршавала у провалији уколико је нису водили изузетни појединци. Талентованој нацији, са истим таквим појединцима је, за константантан курс, хронично недостајао колективитет, умјесто тога је имала константне осцилације јер је посебни вину у висине, а насљедници, по обичају, баце у провалију. Колико год талентовани били никако да схватимо да су савремени оци силу претворили у право, право у неправо, изузетак у правило и џелата у жртву, и док су се Срби деценијама исчуђавали, сусједи су се прилагодили и као добри ђаци награђени српским територијама.
Ратничка и поносна нација која је из ратова научила само да ратује и буде поносна, у миру наставља рат са собом, па, ваљда навикнута на проблеме, почне да их сама креира бјесомучно тражећи мане сопственој држави и државницима које је већински бирала. Чини се да несвјесно, а непримјетно, таленат претварамо у проклетство јер имамо непуних 7 милиона државника који различито мисле занемарујући чињеницу да нас је у средњем вијеку било колико и Енглеза који су нам туђим рукама толико „добра“ учинили, и не запитавши се колико су такви и слични допринијели разбијању српског националног корпуса. Нису се ни запитали да ли миленијумски народ може себи дозволити да пада на истом искушењу који води самоуништењу, баш као да непријатеља немамо, па морамо бити и сами себи.
Срби к`о Срби, једни за Исток, други за Запад, а нигдје трећих. Можда управо тим путем Србија треба да иде, можда је управо тај, ничији пут, само њен. Можда Србија, по узору на ону народну, треба бити умиљато јагње које неколико сиса сиса, а да властодржци, за промјену, размишљају главом колико и срцем, а не као ономад да се поносно ударе у срце и кажу напријед на уштрб трећине тијела и половине срца наше Србије, а плодове да уживају наши вјековни непријатељи. И таква Србија неће бити недостојна славних предака јер ће ратовати разумом и пером, умјесто пушком и младићима неопходним за биолошки опстанак нације. Колико год захтјеван био, можда је наш пут и Исток и Запад јер славна, богата, али и трагична, историја нас учи да је сваки други, пут без повратка. Уколико искористимо неспорни и доказани таленат да вјешто ходамо по жици, можда сила обузда силу, суперсила суперсилу/регионалну силу јер у савременом свијету, утицаји се различито манифестују и физичка удаљеност више није препрека.
Па да, за промјену, прије осталих схватимо да се модерни ратови не воде само оружјем, већ економијом и финансисјким токовима који, могу бити подједнако штетни као и губитак војника на бојном пољу. Можда да једном за свагда ставимо тачку на вјековну расправу и утремо једини сигуран пут за будућност Србије и Срба и да заједнички радимо и боримо се за то. Борба је предуслов и неминовност јер, без обзира на шансе, одржава у животу, како појединца, тако и колективитет, а без ње је исход више него извјестан.
Уколико нас треба увјеравати да је стабилна и економски јака Србија услов опстанка свих српских ентитета у окружењу, нисмо одмакли даље од краја, а да почели ништа нисмо. Па нека ти је са срећом, ничија и само наша, Србијо.
