Оно што ме чини поносним грађанином Србије јесте њена широкогрудост и слобода.
То је Србија у којој није забрањено ниједном Албанцу, Мађару, Бошњаку, Хрвату или било ком припаднику било ког мањинског народа у Србији да истакне националне заставе, тим пре јер је реч о народној застави, а не државној.
После изјаве Милорада Пуповца могу рећи да је Хрватска нешто сасвим друго. То класично „вађење“ на неко поштовање државе и њених закона је повлађивање и повлачење од људског права да се неко симболично представља као припадник народа. Зашто се томе повлађује? Познато је да се народна и државна застава разликују (народна нема грб) и где је ту било каква алузија на Велику Србију?
Не улазећи у то да је реч о такође људском праву, питам се како би се Хрватска понашала да има оне који отворено наступају против ње, а она их плаћа и омогућава им да имају каријеру?
Да се разумемо, баш из истог разлога сам поносан што сам грађанин Србије јер је то врхунско постигнуће слободе. Нека бацају камење. Али Србија се опет понаша као мајка. Слобода је нешто што се стицало крваво и треба да је имају сви. Наша је обавеза да ту слободу и да нас мрзе чувамо и да управо њих бранимо јер је та слобода показала ко су они, али они су наши суграђани и наше је да будемо такви да се можда и постиде онога што су рекли. Нека нас учи пример наших предака који су прихватили аустроугарске заробљенике као браћу и то после монструозних злочина над српским цивилима у време Церске и Kолубарске битке. То је оно што нас треба чинити поносним грађанима Србије.
Може Хрватска да буде и ЕУ и НАТО, али је Србија овде пример слободе.
