Иако ненавиклима на присуство Цркве у јавном и политичком животу, везе Цркве и дипломатије изгледају стране и неумесне, истина је да су речени односи далеко приснији, сложенији и дубљи, него што се на први поглед може и да помисли. Ове везе постају јасније, уколико знамо да је Црква на известан начин изродила дипломатију те је обликовала уз помоћ властитих литургијских и канонских принципа, до којих дипломате и данас ревносније држе, него ли многи свештеници.
Наиме, познато је да су још од првих времена у дипломатске мисије слати свештеници, будући да им је „свети” статус давао одређене гаранције да их неће једноставно убити. Ова пракса настављена је и у доба Антике, те природно и у хришћанској ери. Управо зато, током векова епископи, игумани, свештеници и монаси као дипломате – изасланици били су општеприхваћена пракса хришћанске Европе. Од тог доба усталио се обичај, да се амбасадорима обраћа с епископском титулом из латинске традиције: Ваша Екселенцијо, што се поштује и данас, иако амбасадори већ одавно нису епископи. Поуздано се зна да је ова пракса епископа – амбасадора постојала и код нас, тако је први српски дипломата био свети Сава, који је имао неколико дипломатских мисија, код Мађара, Бугара и Грка.
Управо због ове вишевековне праксе постојања свештеника-дипломата сасвим природно најзначајнији делови дипломатског протокола извиру из богослужбеног поретка Цркве – Литургије. Пресеанс (поредак старешинства), распоред говорникâ, начин на који дипломате седе, начин на који излазе и улазе у просторију и многи други детаљи устројени су према литургијским радњама, обичајима и поретком који владају у Цркви.
Црквена основа дипломатског протокола лежи пре свега у чињеници да су оци модерне дипломатије били језуити. Тако је прва дипломатска академија на свету основана у Риму 1701, под директним папским старањем, а затим још једна у Бечу 1753, где су опет језуити имали кључну улогу. Међутим, тиме не престају све сличности дипломатије и цркве. Наиме, како су полазници првих дипломатских академија били господа племићи, који су по сопственом уверењу већ рођени као премудри те их нико ничему не може ни да научи јер они већ све знају, ова Бечка дипломатска академија названа је просто Оријентална Академија. Заправо, језуити су већ имали искуства са сличним свезнајућим владикама и монасима који сву памет овог света добију на рукоположењу, тако да су релативно лако нашли објашњење да се на Академији уче само оријентални језици и ништа више. Тиме је сујета на велика врата ушла у дипломатију и лепо се сместила у центар сале, једнако као и у цркви. Ипак, срећом по дипломатију, оснивач језуитског реда Игнатије Лојола је по вокацији прво био војник, па тек онда монах, па је у дипломатију поред сујете, црквених правила и племићких манира ушло и доста војничког: послушност, дисциплина, субординација, фокусираност итд.
У почетку ере модерне дипломатије, такође, по црквеном рецепту, само велике силе су имале право да отварају амбасаде, док су мање земље, међу којима и Краљевина Србија, имале ниже рангирана посланства и конзулате, што је изазивало фрустрације. Тек у 20. веку дошло је до привидног изједначавања рангова и части међу земљама. Иако се на дипломатским пријемима и даље сви гурају да седну поред америчког амбасадора, сад је ипак доајен дипломатског кора по правилу амбасадор с најдужим стажом у земљи, најчешће папски амбасадор – нунциј. Вреди напоменути да Црква, која се такође стално суочава с фрустрацијама везаним за титуле, ранг и пресеанс међу патријарсима, архиепископима и митрополитима, тј како се то црквено назива диптисима, може такође да научи нешто и од своје кћери дипломатије и тиме релаксира међуцрквене односе. Овако постављене постулате дипломатије прихватиле су природно све католичке државе Шпанија, Француска, Аустрија, али и друге светске силе првенствено најстарије дипломатије: руска, енглеска и турска, а потом и сви остали. Имајући горе наведено у виду јасно је зашто велики број старих дипломатија неретко за амбасадоре и дипломате именују управо теологе.
Осим ових горе укратко описаних историјских веза између Цркве и дипломатије, данас се водеће светске дипломатије активно баве црквеним темама, како на Западу, тако и на Истоку. Црква и црквена питања, па чак и ислам, постали су готово саставни део дипломатских посета, те саопштења и ставова. Међутим, навикнути на агресивну невидљивост Цркве у јавном животу, многи православни верници, посебно они из словенског света, са запрепаштењем гледају на учестале сусрете црквених поглавара с политичарима и дипломатама, сматрајући то неприличним мешањем попова у политику и обрнуто, што свакако представља непознавање властите историје и дубоко неразумевање реалности света.
На овом месту, истине ради, морамо да напоменемо да се од свих легитимних дипломатских активности којима сведочимо, с правом може изузети једино дипломатски ангажман поглавара Цркве у Турској патријарха Вартоломеја који се мешањем у међународну политику заиста игра с ватром, првенствено због чињенице да је Лозанским уговором из 1923. као услов sine qua non опстанка Патријаршије био апсолутни захтев да се преостали Грци, а посебно Патријарх, не смеју бавити политичким питањима. Међутим, док председник Ердоган најављује ревизију Споразума из Лозане, осокољени новим савезништвима фанариоти су заборавили да их је искључиво инсистирање делегације Краљевине СХС те добри лични односи краља Александра I и Кемал-паше Ататурка спасило од већ спремљеног укидања Патријаршије у Истанбулу.
Међутим, колико год дипломатија (држава) утиче на Цркву, и сама Црква својим учењем и ставовима, утиче на државне послове и међународне односе. Јасних примера има напретек, како код нас, тако и у свету. С једне стране, као највећи пример утицаја државне моћи на Цркву могла би да се наведе оставка папе Бенедикта XVI, која је била условљена с више политичких фактора, а посебно и с тад већ испланираним мигрантским таласом, односно како поједини сматрају, масовном сеобом или чак инвазијом, муслимана на Европу. С друге стране, као пример утицаја Цркве на државне прилике могла би се издвојити улога папе Јована Павла II у деконструкцији комунизма у Источној Европи или такође, одлучујући утицај папе Франциска на одлуку Обаме да не улази у војни сукоб у Сирији 2016, што му поједини никад неће опростити, будући да Папа није дизао глас, организовао молитвена бденија, правио притисак и покренуо целу Ватиканску дипломатију, кад су Руси нетом пре тога ушли у Сирију.
Поред ових и многих других примера, један од најзанимљивијих утицаја верског учења на дипломатију и међудржавне односе јесте специфичан однос римокатоличке доктрине према Русији. Савремени политички и дипломатски односи Ватикана и дела католичких земаља према Русији не могу се схватити без увида у теологију. Наиме, једина званична призната католичка јављања Богородице јесу два јављања: у Лурду (Француска) и у Фатими (Португал). Битно је нагласити да објаве које је Богородица дала у овим местима представљају веровање Римске цркве те га стотине милиона католика сматрају као званично догматско учење, иако је компликованим теолошким цепидлачењем званично објашњено да, укратко речено, на то нису обавезни. Порука из Лурда ја сам безгрешно зачеће је далеко познатија, посебно након што је проглашена за догмат Католичке цркве. Истовремено, у нашој јавности слабије су познате поруке Богородице у Фатими објављене деци, пастирима током шест месеци 1917, од 13. маја до 13. октобра.
Поруке у Фатими биле су пропраћене уз различита знамења на небу која су видели многи људи, што им је дало посебну тежину. Кроз сликовите приказе Богородица најављује будуће догађаје, од којих су се неки заиста убрзо остварили: скори крај Првог светског рата, почетак Другог светског рата, па чак и име тада будућег Папе итд. Међутим, од мноштва порука посебно су значајне поруке које се тичу Русије јер су објављене пред сами почетак Октобарске револуције 1917. Оне говоре о прогонима хришћана по свету, предстојећем страдању руског народа, те злу и заблудама које ће се ширити из Русије према другим народима, што је схваћено као комунизам, који ће окупирати добар део Европе. Богородица је дала наду свету јер је говорила о будућем посвећењу Русије њој самој, преко покајања и преумљења, тј. како се у латинској терминологији каже обраћења (конверзије) срца. Поруке из Фатиме су по жељи Богородице биле тајне и објављене су у три наврата, последњи пут у целости 2000. године.
Јасно је да се у оваквом сплету околности када су сликовите поруке видљиво оствариване пред широким народним масама током времена створио посебан култ поштовања објаве из Фатиме и чврсте вере у аутентичност јављања, што је Католичка црква на крају и званично потврдила. Уз ове објаве о Русији, и сâм папа Пије XI, чији је избор Богородица такође најавила, неколико година касније имао је сан у коме му је Богородица заповедила да помогне и сачува од пропасти руски народ. Додатно, 13. маја 1981. на дан почетка фатимских јављања, покушан је атентат на папу Јована Павла II, па је драматичном односу комунизма, Папе и Богородице дата посебна тежина. Сам Папа је изјавио да живот дугује Богородици, а метак којим је погођен је уграђен у круну кипа Фатимске Госпе.
Руси званично одбијају ову објаву из Фатиме, сматрајући је провидним покушајем унијаћења те је посматрају заједно с општим православно-католичким теолошким неслагањима. Истовремено, римокатолици одбацују такве оптужбе, и истичу да се искључиво ради о посвећењу (обраћењу срца). Повратак Русије Богородици тумачен је у неколико папских декрета, посебно значајно 1952, али и 2000. године тумачењима папе Бенедикта XVI, који је одбио оптужбе о прозелитизму, те нагласио да се ради само о предсказању страдања, комунистичке окупације земаља Источне Европе и коначног преобраћења Русије, које се по њему, на крају и испунило 1990. падом комунизма.
Међутим, вреди напоменути да Русима идеја о посебној небеској заштити и специјалним односима Русије и Богородици није страна. Напротив, након цареубиства 1917, Богородица је призвана и призната као нова владарка – заштитница руске земље. У том контексту посебно је поштована чудотворна икона „Матер державнаја” нестала током Наполеонове окупације, а затим чудесним јављањем пронађена баш на дан абдикације последњег цара Николаја II 2. марта 1917. Једнако, у руској свести нестанак једне друге иконе – Казањске Богородице уочи прве антицарске револуције 1905 – по веровању широких народних маса наговестио је сву тежину страдања која ће Русија да има у 20. веку. Занимљиво је да је Казањска икона, након што је пронађена на једној аукцији 1953. поклоњена Папи те се дуги низ година чувала управо у Фатими, све док је 2004. године Папа није вратио Русима. Осим тога, занимљиво је да је и једино православно признато јављање Богородице (911.г.) које обележавамо на празник Покрова Богородице, такође, настало у Русији, и као такво непознато у грчким црквама, иако се догађај збио у Цариграду?! У том смислу, посвећеност Русије Богородици данас несумњиво чини део руског верског и националног идентитета и као такав чини један део широког мозаика компликованих односа Русије и Папства.
Руско – ватикански односи сежу у дубљу прошлост још преко темплара, језуита, а потом су продубљени преко словенофилских идеја зближавања руског Цара (свеопштег императора) и римског Папе (васељенског првосвештеника), које је заступао Владимир Соловјев (†1900). По Соловјеву, који разликује Папство као богомдани и небески поредак Цркве, од Папизма које је девијација Цркве, Црква има потребу за хришћанском државом, будући да сама не може да обезбеди мир и правду, те у тој потреби види нужност сарадње световног и духовног владара тј. Цара и Папе, ради општег благостања Европе. Осим тога, славенофили су веровали да је Москва као Трећи Рим, призвана и предодређена да буде мост помирења између Првог и Другог Рима.
Ову папофилију Соловјева и неких словенофила морамо да сагледамо у историјском контексту, када Русија није имала патријарха, па је реализација идеје изгледала изводљивија. Подршка оваквим идејама је постојала и с римокатоличке стране, не само у оно време, нпр. код Ј.Ј.Штросмајера, него несумњиво кроз дуги низ генерација постоји и данас. Заправо, на известан начин, ако занемаримо веру и посматрамо само прости феномен, на поруке из Фатиме можемо да гледамо као на свештену канонизацију вишевековне чежње и приближавања Рима према Москви, који су имали и добре и лоше стране.
Историјски, континуитет службених контаката и персоналних добрих односа између елита је трајна категорија, упркос свом насиљу, ратовима и милионима мученика обичних људи, на обе стране. Он није прекинут чак и у најтеже доба совјетске атеистичке хистерије. На пример, 1926. године Римокатоличка црква у СССР није имала ни једног преосталог живог бискупа, али је Ватикан преко Нунција у Берлину слао храну и помоћ у Русију. Добри односи одржавани су и с Руском црквом, посебно у време моћи тадашње сиве еминенције митрополита Никодима Ротова (†1978). Једнако, и по паду комунизма Русија остаје у врху приоритета и фокусу Ватикана. Само у том контексту можемо да разумемо бројне политичке догађаје нашег доба, папске изјаве попут оне да је Путин једини заштитник хришћана на свету, те друга слична дешавања као што је историјски сусрет Папе и Патријарха на Куби 2016.
Но, иако видљиво сједињење симболâ Ватикана и Русије, тј Цара и Папе, данас није оствариво, мора се признати ова тема је још увек актуелна. Посебно на једном унутрашњем плану, по конкретним питањима, пре свега у погледу на традицију, породичне вредности и хришћански карактер будућности Европе. Уосталом, Руска црква је несумњиво структуром, величином, организацијом и пре свега присуством у целом свету, сличнија и ближа Ватикану, неголи било којој другој православној Цркви. Само у томе светлу нам је јасно зашто се црквене делегације и посете на релацији Рим – Москва дешавају редовније и чешће, него ли посете међу православним црквама. Истовремено, Руси, као народ и Црква, имају дубоко поштовање и искрену љубав те фасцинираност Римом, Фиренцом и уопште Италијом, као ни према једној другој европској земљи.
Несумњиво, једино у светлу наведених теолошких чињеница, можемо да разумемо специфичне пажљиве односе које с Русијом негују многе римокатоличке земље (читава Латинска Америка, Италија, Шпанија, Аустрија, Мађарска, Словенија, Словачка, Чешка, чак и Хрватска), једнако као и Немачка, која има значајан удео католика. Несумњиво, њихов свеукупни политички приступ Русији је мекши и отворенији, у оној мери у којој католичка вера има утицаја на јавни и политички живот. То је посебно евидентно наспрам далеко тврђег и негативнијег става редом протестантских земаља (САД, Британија, Холандија, Канада, Аустралија, Балтичке земље), чија култура и религија не гледа Русију кроз призму речи и обећања Богородице из Фатиме. Посебно је интересантно да су дипломатски и политички односи поменутих земаља с Русијом, у целини ипак, далеко бољи него рецимо руски односи с многим православним земљама (Грчка, Румунија, Грузија, Бугарска, Украјина). Јасно је да многи римокатолици, и поред свих неслагања по битним питањима, гасних и економских интереса, војних алијанси и разних притисака итд, несумњиво и даље гледају на Русију као на Богородичину земљу. Изузетак, који потврђује правило католичке благонаклоности према Русији, свакако представља Пољска, несумњиво због негативних историјских искустава с Русијом, што је посебна тема.
У овом светлу специјалних односа Русије и Рима можемо да тумачимо и друге политичке и дипломатске сусрете и догађаје. Несумњиво, кроз ту призму треба да посматрамо и ватиканске сусрете с Патријархом Истанбула, који је једно време доживљаван као светски лидер православних. Евидентно је да је након целог миленијума међусобног игнорисања, отопљавање односа Рима с Фанаром нагло отпочело на врхунцу Хладног рата, када су сусрети Папе и Патријарха коришћени за скретање међунардоне пажње на тежак положај хришћана иза Гвоздене завесе, те су по инерцији и из куртоазије, настављени и у постсовјетском периоду. Међутим, како је током времена расла напетост у црквеним односима Москве и Истанбула, те се коначно убрзала почевши од пропасти псевдо-сабора на Криту 2016, па све до отвореног раскола 2019, тако је Фанар нестајао из фокуса. Свакако, размена честитики и куртоазне посете о празницима су настављене, али само због чињенице да је Ватикан заправо у добрим односима са свима, и с Катаром, и с Буркином Фасо, па тако и с Фанаром. У том смислу површан утисак да су односи Рима и Цариграда нешто бољи него с другим црквама је варка и последица пропаганде и неопапистичких тежњи Православне цркве Турске кроз преувеличавање сопствене важности.
Међутим, управо из тог разлога, Крит и догађаји пре њега представљају прекретницу који објашњавају изненадне позитивне сигнале из Рима и неоубичајену благонаклоност према ставовима и интересима Српске православне цркве. Пре свега мислим на питање канонизације Степинца, тему признања Косова, отварање архивâ и друге позитивне сигнале јер је Ватикан схватио да је Српска црква далеко ближа и значајнија Москви, него што ће Фанар икада више да буде. Тренутно је Српска православна црква најкраћи пут којим се Рим може приближити Москви и зато је далеко важнија него Патријаршија Турске. Питање је само да ли ће Срби имати мудрости да позитивно одговоре на ову историјску прилику?
Имајући све горе наведено у виду, јасно је да су дипломатија, Црква и политика међусобно испреплетене. Савремена дипломатија, међудржавни односи, међуцрквени односи, изјаве и догађаји непотпуни су и неразумљиви без теологије, која их у једном степену, свакако не апсолутном, усмерава, моделира и дефинише. Управо зато стални сусрети дипломата и црквених великодостојника, разговори, посете, пријеми, биране речи и дипломатски језик, поклони и слично у коначници неминовно получују успехе. Упркос свим подозрењима и зилотским суревњивостима, немогуће је порећи резултате неуморног дипломатског деловања митрополита волоколамског Илариона, или митрополита халкидонског Емануила, архиепископа америчког Елпидофора и неких других епископа у одбрани интереса својих цркава. Управо зато, верни не смеју да гледају на дипломатију с неповерењем, нити да се епископи боје и прикривају сусрете с дипломатама, него да и једни и други увек треба да знају да све наведено јесте управо онако како су већ поменути оци дипломатије и замислили: на корист Светој Цркви и ad maiorem Dei gloriam!
Аутор: Дејан Мачковић
